Комфорно хришћанство

Комфорно хришћанство: одлази се у цркву, испуњавају се обреди, али се притом не мења пређашњи начин живота, тачније - избегавају се груби греси као прељуба, превара, крађа и томе слично, али се живи са пређашњим осећањима, човек се налази у том истом информационом пољу. Човек у свом срцу жели да сједини страсни и безблагодатни свет са Црквом, да сједини грубо осећајно и духовно, да створи од религије неки хибрид, где би се хришћанство комбиновало са хедонизмом. Али комфорно хришћанство не постоји, то је - лаж, прикривена Христовим Именом. Постоји једно - аскетско - хришћанство, које позива човека на непрестану борбу са самим собом. Немогуће је у једну легуру сјединити страсну душевност и духовност. Таква "легурна" душа ће личити на Сизифа, који гура камен на врх планине, али на самом врху камен се скотрљава ка подножју; или - на Пенелопу, која дању тка покров, а ноћу га распара; такав човек се труди, али мало добија. При таквом "легирању" могућа су два исхода: или ће душевно прогутати духовно, и човек ће примати религију споља, "овоземаљски", кроз призму сопствене уобразиље, или ће духовно постепено стешњавати душевно, и човеку ће постати чудно и равнодушно то, чиме је раније живело његово срце, и он ће сам одбацити то, што представља преграду између њега и Бога. Господ је упоредио душе оних који су чули јеванђељске речи са зрном, из кога је никло класје; број зрна у израслом класју може да буде различит: тридесет, шездесет и сто (Мк. 4,8,20). То је мера стицања благодати Духа Светога, мера човековог подвига и смирења.

Архимандрит Рафаил Карелин

из Црква и интелигенција