Православље прави разлику између рок културе и рокера. Нас рок занима једино
као кукољ на нашој светосавској њиви који посади непријатељ (Мт 13, 25) и као
опасност и зло за наше жито које су наша деца, браћа и сестре. Добри пастир
остави деведесет и девет оваца и крене у потрагу за једном изгубљеном, и када
је пронађе више јој се радује него оним неизгубљеним (Мт 18, 12-13). Колико смо
према рок култури изнели негативан суд, толико више морамо показати милости,
разумевања, стрпљења и љубави према нашој палој браћи. Црква није самодовољна и
не затвара своја врата и не ужива егоистички у свом спасењу, и не само што
отвара своје двери и позива са њих, већ и своје најбоље пастире шаље у свет да
траже и дозивају изгубљене и залутале овце. Колико смо били строги у суду према
рок култури, који она објективно и заслужује, куд и камо морамо бити блажи
према онима који на путу за Јерихон леже израњављени, на смрт пребијени од
разбојника (Лк 10, 30-37). Прича о милостивом Самарјанину је средиште нашег
односа према младима рањених душа и срца, при чему рана тражи мелем, болесник
лекара, а рука дављеника руку избављења.Нисмо ни за један вид искључивости. Напротив, наше православље управо краси ширина моћи да се све разуме, да се нико и ништа не одбаци нити презре, али само из једног разлога или само с једним јединим циљем, да се Божија створења упознају са путевима истине, знања и спасења. Озеблом и промрзлом који је тумарањем по беспућу стигао на наша врата, не можемо с ногу говорити да није добро што је ишао насумице и без мапе, већ ћемо га најпре примити у топли дом, окрепити и огрејати га, а потом, када он дође себи, говорити му о томе да треба ићи главним путем, а избегавати странпутице. Метод апостола Павла: Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор 9, 22) - јесте општи и најделотворнији. Снисхођење са стрпљењем и састрадавањем - дела су хришћанске љубави.
С овим у вези, као поучан и сликовит, навешћемо један случај који се догодио са светитељем наших дана, старцем Порфиријем, када му је у посету дошао један хипик: "Чим је сео преда ме, видех његову душу. Био је добре душе, али рањене - зато је био бунтован. Говорио сам са љубављу, и тога веома гану. 'Старче', вели ми он, 'нико ми досад није тако говорио'. Ја га ослових по имену, а он се веома зачуди како сам то могао знати. 'Знаш', рекох, 'Бог ми је открио твоје име. Но, открио ми је и то да си путовао у Индију, да си тамо упознао гуруе и да си их следио'. Он се још више зачуди. Рекох му и друге ствари о њему, и он отиде веома задовољан. Следеће недеље, ево га опет он са групом хипика. Уђоше сви заједно у моју келију и поседаше око мене. Са њима је била и једна девојка. Сажалих се на њих. Били су добре душе, али рањене. Нисам им говорио о Христу јер сам видео да нису спремни да слушају. О стварима које их занимају, говорио сам им њиховим језиком..." Ове речи Христовог слуге ехо су и плод осећања његовог Господа: А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметении напуштени као овце без пастира(Мт 9,36).
Монах Никодим (Богосављевић)
Прочитајте још о Св. старцу Порфирију овде
