O праведнику и завиднику

Неки праведан човек остави своје село и повуче се у планину, где живљаше усамљено. Он се стараше да своје жеље, осим жеље за Богом и царством Божијим, искорени из своје душе. Кроз неколико година је само мислио о Богу, молио се Богу и постио. Кад се поново вратио у село, сви сељаци задивише се светитељству његовом. И сви га поштоваху као правог Божијег човека. А бејаше у истом селу неки човек, који му позавидеше, и предаде се самоћи и испаштању. Но после месец дана, врати се он у своје село. И кад га сељаци упиташе шта је радио за прошлих месец дана, он рече: „Убијао сам, крао, лагао, опадао људе, хвалисао се, чинио прељубу, палио куће- једном речју: чинио сва могућа безакоња“.
-Како то, кад си тамо био сам?
-Јесте, био сам телом сам. Али душом и срцем био сам у друштву са људима непрестано, и што нисам могао чинити рукама и ногама, и језиком и телом својим, чинио сам душом и срцем.
Тако човек може грешити и кад се издвоји од људи и побегне у осаму. Јер ако рђав човек и остави друштво и људе, нису њега оставиле грешне жеље његове, ружна душа и нечисте мисли…