Како било да било, али сам ја од самог детињства на овај или онај начин био у контакту са верујућим људима: била је то и комшиница у комуналном стану, и познаници, и познаници познаника. (Једном сам чак као младић проживео скоро месец дана при Цркви у селу Васкнарва, на граници Псковске области и Естоније, где је свештеник био отац Василије). И увек ме је код тих људи задивљавао њихов унутрашњи мир и осећање светлости и радости, која као да је од њих долазила.
Крстио сам се свесно са 27 година, али не могу да кажем да сам тог корака био свестан у свој његовој пуноћи и одговорности. Тај корак је више био интуитиван. Затим сам имао сусрете са многим и различитим људима, који су затим из неког разлога постајали верујући. У том смислу ме је живот наравно миловао: ти људи, с којима сам долазио у контакт у свом животу, су увек били “звезде” у овом или оном. Једни су били интелектуалци, други су имали велико срце, трећи… уопште, ја сам се дивио и радовао средини у којој сам живео – био је то светлећи хоризонт. Али то што су они постајали хришћани ме је доводило у ћорсокак. Нисам могао да схватим како и зашто своју висину треба обавијати у неку форму, стајати сатима на служби, крстити се, клањати се, када је и тако све јасно: Бог – постоји, ми у Њега наравно верујемо, па шта још треба?
Потом… Потом сам одједном схватио да пропадам тј. да почињем физички да трулим: почео сам да осећам смрад трулежи, који је долазио од мене. У то време сам постао прави алкохоличар, пио сам већ скоро 20 година (још сам и пушио), и све сам више повећавао дозе. У почетку, када сам био ђак, то је прво било пиво, па затим – вино, и на крају – вотка, - сваки дан! Изгубио сам породицу, тачније сам сам је уништио, па и посао, и радио сам само онолико колико ми је било довољно да имам за пиће. Затим сам тако пијан покушао да убијем жену, али су суседи позвали полицију. Тако сам се нашао у затвору. Тамо, када су ме једном изводили на рад, други затвореници су ме замолили да нађем нешто за читање. И тако сам једном чистећи једну просторију пронашао један орман и у њему ред књига у меком повезу. Узео сам не гледајући колико је могло да ми стане у руке и ставио за појас. Када сам се вратио у ћелију показало се да је једна од тих књижица била Јеванђеље – мала наранџаста брошура. И читајући тамо Јеванђеље осетио сам да се нешто десило: угледао сам себе пред Богом. Осетио сам хладноћу, мрак и самоћу живота ван Бога. Спознао сам свој пакао. То је када ти као папир ношен ветром, сматраш да си за живот, јер тако сам мислиш. Али она за живот не постоји, она чак није ни за ђубре, које сви чисте, па ни за ветар: он дува и тако и тако постојао папир или не. У том рекло би се живом папиру на ветру сам угледао своју смрт – не, не физичку смрт, већ смрт своје душе.
Затим… затим се десило нешто у шта ја не бих поверовао још годину дана. Престао сам да пијем. Сада не пијем ни грам и не пушим, поправио сам односе са сада већ бившом
женом (она се развела од мене), син се радује и очекује наше сусрете с њим, појавио се посао.
Не могу ни да испричам како сам дошао на оглашење последњи пут (почињао сам два пута, али нисам завршавао – све због вотке, како сам мислио).
Идем ја тако на перон (железничке станице где живим), и журим на посао. Гледам, тамо стоји један мој познаник, верујући човек, али мени лично несимпатичан, и ја тако нисам желео да са њим путујем до Москве… али, мислим, то што он хоће да буде хришћанин, подразумева прекорачити сопствени “закон” и бити у томе раван са њим. Тако сам му пришао:
- Здраво.
- Здраво.
- Куда идеш?
Показало се да путује на Покровку, у просторије Више школе, како би им помагао тамо око ремонта. Па, мислим, не би било лоше да одем тамо с њим и погледам како је тамо. Својевремено сам тамо урадио бели орман у тоалету, над порцеланском тоалетном шољом, али мислим: имаћу проблема на послу и питаће ме како сам смео да закасним. Па мислим можда неки други пут да одем тамо.
Путујемо ми тако путујемо и пред самом Москвом сам одлучио да пођем с њим на Покровку, а знам да ће на послу галамити, наравно, али мислим да ће разумети кад им будем објаснио шта је и како је. Идем ја тако с њим булеварем од “Чистих рибњака” јутро је, сунце, и одједном ме је нешто смутило и ја сам окренувши се угледао Витју К. који је ишао укорак с нама: “Здраво А, - каже Витја, - дођи са нама на оглашење.”. (Мене је сећам се толико зачудило то што се он после толико година сећао мог имена!). Ја сам га упитао: “Када?” А он одговара: “Данас, дођи”. А то је био понедељак и тада отац Георгије води групу некрштених. И ја сам дошао.
1.03.99
А.Б
Превод с руског Радмила М
