"Прве године мог боравка на Светој Гори, у манастиру Ивирон упознао сам се с великим духовником оцем Тихоном. Једног пролећног јутра после службе изашао сам на манастирску капију на којој је стајао по послушању као вратар мој старац о. Клеоник. Одједном угледам седокосог монаха у изношеној раси. Светлост његовог лица, дугачка бела брада, миле речи, његова љубав и једноставност су ми испунили срце неизрецивом радошћу и умиљењем. Веома сам хтео да му се поклоним и затражим благослов. Био сам уверен да ће тај благослов бити као благослов Самог Христа. Пришао сам му, сео поред њега и упитао:
- Где живите, оче?
- У пустињи, - одговори он.
Зачудих се и затражих опет благослов. Сели смо и ја сам наставио с питањима:
- У којој келији живите, оче?
- На Калиагри.
- Сам?
- Не, дете моје, заједно са Богом и Пресветом Богородицом. Пријатељи су ми милогласне птице, ја и оне заједно сваки дан славимо Господа... Слава Теби, Боже!
Од тог тренутка моје срце се везало за овог старца. Овај дан је био за мене нарочит. Када сам о. Клеонику испричао о овом сусрету, он ми је рекао:
- О, то је збиља свет човек, чедо моје!"
Из књиге Сузе за свет
Јрм. Јован (Коган)
