Шта је абортус?

Свуда чујемо реч “мир?, али је то лаж. То је гнусно лицемерје. То је једна од животињских гримаса савременог цивилизованог света. Око нас се води рат, који се не прекида, у коме нема примирја ни завршетка, као ни победника ни побеђених, већ постоје само крвници и њихове жртве. Тај рат је захватио цео свет, али нарочито оне земље које се горде својом цивилизованошћу, културом и прогресом. Тај рат је – нехуман, методски геноцид, коме нема преседана или порђења у људској историји. То је рат родитеља против своје деце. То је рат у коме се лију потоци крви, где је убиство повезано са мучењем. И тај рат, који годишње однесе дестине милона жртава се лицемерно, онако како приличи савременом човеку, из неког разлога назива правим називом – бојиштем невиних и незаштићених, садизмом, озакоњеним правом на убиства и преступе, прикривено и маскирано нејасним и без икакве савести лицемерним термином побачај то јест “избацивање напоље?, као да се ради о некој непотребној старудији, која се баца у ђубре, а не о живом бићу, о детету. У бившем Совјетском Савезу се годишње вршило по 7-8 милиона абортуса који су регистровани у медицинским установама. У овај број није урачунат број тајних абортуса. Огроман број жртава је однео Други Светски рат, али је број деце коју су убили родитељи много већи него број војника убијених на фронту. Та тамна страна живота савременог човечанства јасно доказује да се цивилизација претворила у ескалацију суровости. Чујемо позиве за мир, али се око нас не само не смањује него се и повећава крваво бојиште, које је по броју својих жртава превазишло најезду Монгола, злодела Тамерлана и Батија, надмашујући суровост Тирана и џелата у концлогорима и мучилиштима. Жртава тих невидљивих ратова је много више него жртава свих осталих ратова заједно или свих убистава и казни. Тим преступом се крши свако људско, а не само Божанско право. Већ од тренутка зачећа се образује живи организам који у себи носи сав потенцијал људске личности. Експериментално су доказане сложене и корисне реакције плода на околину. То је биће које има осећање боли и жељу за животом.  Озакоњење абортуса крши све моралне и правне кодексе, чији је циљ заштита људске личности. Наш први закључак је да плод као људска личност треба заштиту, и плод као људска личност не подлеже уништавању. Принципијелна граница између убиства плода и других облика убистава не постоји. Право или некажњивост абортуса додељује родитељима право које не припада ниједном човеку а то је право тиранина, који по својој вољи може да остави у животу или умртви свој плод. Некажњавање абортуса, одсуство моралних и правних закона за заштиту плода и његовог неотуђивог права на живот чине лицемерним и бесмисленим све декларације за заштиту човековог достојанства и слободе. Убиство незаштићеног – је најподлији и најмрскији вид убиства, и зато људи који се одлуче на убиство незаштићеног новорођенчета, могу у одређеним околностима да учине и неки други преступ. Афоризам древних судија је гласио: “Боље је оправдати 10 кривих, неголи казнити једног невиног?. А овде се невини кажњава смрћу, и то садистички – жив се раздељује на делове. Раније се крвнику није пружала рука, нити се седало с њим за исти сто, а савременим крвницима – родитељима, који убијају децу, и лекарима, који можда несвесно у том случају постају професионалне убице, јавно мњење се уопште не противи. Значи цело друштво учествује у убиствима. Дужност лекара је да укаже помоћ чак и непријатељу. Сада они постају слични најамном убици. Убиство новорођенчета је преступ Божанског и људског права, преступ против саме идеје породице и супружништва, против саме људске притоде, протв свог народа и целог човечанства. Убиство деце је – угрушак егоизма, суровости, кукавичлука и лицемерја. Породица је према хришћанском учењу мала домаћа црква; абортуси је претварају у разбојничку дружину. Породица је – узајамна помоћ и заједништво права у привременом и вечном животу, а овде људи подстичу једни друге на преступ који води моралној погибији: уместо пријатељства и узајамне помоћи једни према другима поступају горе од свих непријатеља. Породица је – узајамна љубав. Да ли је могуће волети убицу свога детета, уколико су оба супружника крива за то? Преступ и људска крв никада не сједињују већ само разједињују, и због тога је број абортуса и развода сагласан један другом. Убиство детета профанише сложене супружничке односе, сводећи их само на разврат, који не може донети ни срећу ни душевну топлину, већ води култу насладе у којем има нечег суровог и безобразног. Доказано је да деца наслеђују не само физичке већ и друге одређене особине својих родитеља. Емотивни живот родитеља се одражава на потомству и прелази у виду предиспозиција на њихову децу. Родитељи који су одлучили да убију своје дете, су већ унели у свој генетски код предиспозицију за убиство, које ће оптеретити психу будуће деце, а понекад се душевне особине не преносе директно, већ кроз поколења. Зато родитељи, који су се одлучили на убиство свог детета цине преступ не само у односу на њега већ и у односу на децу коју су оставили у животу. Родитељи који су својој деци пренели потенцијал суровости и подсвесне тежње за убиство, често сами постају жртве суровости своје деце, и чуде се одакле по њиховом мишљењу та неправда? За хришћанина убиство деце представља не само морални пад и деградацију цовека, вец и страшан духовни бездан. У Библији је рецено: “Не убиј?. Та заповест је непромењен услов савеза човека са Богом. При нарушавању заповести савез се распада захваљујући човеку и он остаје сам без Бога…

У Картагени се налазио идол по имену Молох. Он је био направљен од бакра и сребра. Унутар њега је паљена ватра, метал се топио, и тада су на пруженим рукама идола клали децу, коју су родитељи добровољно приносили. Убиство детета се сматрало узвишенијом жртвом демону. Да би се заглушили дечији вапаји и крици, жреци су свирали музичке инструменте, певали и плесали. Молох се сматрао божанством богатства. И данас се том демону богатства (насладе) и хедонизма приносе деца на жртву. Неки се правдају и говоре: “Ми смо се одлучили на абортус из нужде?. Али је парадоксално да сиромашни имају многобројније породице него богати. Истребљење хананских племена псламопевац Давид објашњава Божијом казном за људска жртвоприношења. У врачарским и магијским ритуалима средњег века кулминациона тачка је била убиство детета, па због тога са мистичке тачке гледишта абортуси се могу сматрати као несвесно људско поклоњење демонима, као светска гробница (масовна убиства) у част богиње Гекате, богиње магије и смрти, коју сликају обавијену змијама. То је несвесно призивање демона и он је непрекидно са таквим људима.

За време англо-француског рата, названим вековним, један од истакнутих француских пуковника је био војвода Де Ре. Живот тог човека је личио на страшну бајку, али на несрећу и срамоту човечанства, то није бајка већ кошмарна легенда, забележена у протоколима и историјским хроникама. Он је као дете остао без оца, мајка га је оставила деди да се брине о њему, добио је блиставо светско образовање, али без икаквих моралних начела. Он је већ са 25 година постао маршал Француске и био одличан  не само у војним подвизима, већ и својим префињеним васпитањем, привлачним манирима, и познавањем уметности и филозофије. Он је добио у наследство огромно имање, и његов двор се по раскоши могао поредити са краљевским двором. Велики број гостију са свих крајева Француске је долазио у његов двор. У његовим замковима су уточиште и помоћ налазили музичари, песници, сликари и трубадури. Али такав живот није могао дуго да траје. Ковчези и ризнице су почели да се празне. У то време се он упознао са магом-алхемичарем, који му је обећао учинити га богатијим него што је пре био: откриће му тајну прављења злата од људске крви. Алхемичар-окултиста је пред де Реа поставио услов – да преда своју душу демону, без чега не може да рачуна на успех. Де Ре је испунио све услове алхемичара. Био је отет десетогодишњи дечак коме су најпре одсекли десну руку, затим ископали очи, и исчупали из груди још пулсирајуће срце. Крвљу тог срца де Ре је написао поруку да предаје душу демону. А затим су маг и војвода отпевали свечану химну сатани. Де Ре је истерао жену и ћерку из свог дворца. Омрзнуо их је и отерао у удаљен замак као у депортацију. Затим је заједно са магом приступио магијским експериментима. У околним селима су почела да нестају мала деца. Нестајала су без трага, бесповратно. Непогрешив мајчински инстинкт је указивао на војводин замак, који се узвишавао у равници као огромна мрачна гробница. Војвода је себе сматрао некажњивим, ако се не узме у обзир то да га је с времена на време гризла савест. И тада је он хтео да од преосталог новца подигне Цркву или да се замонаши, или да иде по светим местима као бедни странац. Али су ти пориви пролазили неповратно, и он се опет предавао убиствима деце, која је чинио са нечувеном суровошћу и садизмом. Напослетку су гласине дошле и до месног епископа. Он је позвао војводу на суд, али се овај није одазвао. Епископ се обратио за помоћ краљу и војска је у налету запосела дворац. У скривеним собама и подземљима је пронађено мноштво скелета и исечених дечијих тела, као и судови напуњени њиховом крвљу. Војвода је на суду све признао да је зверски убио 700-800 деце. Суд га је осудио на спаљивање. Пред смрт је осуђеник са сузама молио опроптај од дечијих родитеља и тражио помиловање од Бога. Заједно с њим је био спаљен и алхемичар, који се смејао војводиним сузама, као над слабошћу и умро је проклињући Бога. Када читаш животну причу тог злочинца чини ти се да је то само нека кошмарна легенда или сан, а не јава. А још је страшније што де Реова злодела настављају оне које треба да постану мајке. Њихову децу не отимају преступници-сатанисти, већ оне саме отимају своју децу од Бога, убијајући их са таквом суровосћу с каквом је то чинио војвода предавши своју душу ђаволу. Убијају их највише због овоземаљских материјалних разлога такорећи желећи да претворе крв своје деце у злато. Ако се неки од њих и кају због овог савршеног злодела, као де Ре пред огњем, онда већина живи и умире без покајања са веома хладним срцем, какво је имао и војводин уцитељ. Умиру одршчући Бога, јер крв деце која није омивена покајањем постаје огњена река, која ове убице одваја од Бога у вечности. Ниједна животиња, ниједан гмизавац, ни змија, ни шкорпион не уништавају свој пород ради насладе. Човек је у епохи цивилизације, просвећености и хуманизма превазишао по суровости сва бића која живе на земљи, поставши безосећајнији од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде објављено као највеће злодело и окарактерисано као противзаконито, сви позиви на мир и праведност ће бити само маска на лицу канибала. У аутобиографској литератури је описан пример најдубљег моралног пада, који се десио отшелнику по имену Јаков. Он је у пијаном стању починио три греха: прељубу, убиство, а затим је сакрио тело своје жртве, лишивши је хришћанског погреба. У том житију је такође описан необичан подвиг покајања, који је на себе преузео пали подвижник, одвојивши се од Бога прељубом и убиством. Он се 10 година молио у подземљу, у келији ископаној испод пода куће у којој је живео свештеник – његов духовни отац. Он није видео сунцеву светлост, хранио се само хлебом и водом, и тај простор је био толико тесан и низак да он није могао да стане својим растом, није могао да легне на под, а седео је склупчан. После десет година је добио знак да му је грех опроштен. Супружници који се одлучују на убиство детета понављају Јаковљев грех уопште не размишљајући о било каквом покајању. Планско убиство детета је то што у нашем лицемерном друштву називају гнусним по својој лажи научним термином 'регулисање породице које у себи садржи и прељубу то јест голи разврат – то је уништење и породице, и личности; убиство, зверско и цинично лишавање живота људског бића и просто предавање земљи. Име прве жене Еве значи живот. Име жена које врше убиства деце је – смрт. Те мајке постају демони свог сопственог тела то јест тај Богом створени храм, у којем се рађа и развија људски живот, оне претварају у мучилиште, где крвник њихову децу кажњава сечењем руку, ногу и главе. Затим тело налази своје место на неком сметлишту. И те жене-вампири ће бити увређене уколико неко посумња у њихову исправност. Јаков је своје грехе починио у пијаном стању. У стању душевне опијености гневом или ревношћу, убица, будући ван себе, може као у нападу безумља лишити живота своју жртву. А овде се дешава још нешто горе и страшније: родитељи мирно, скоро скрштених руку одлучују да ли ће дете живети или не. То није далеко од нациста који су рачунали колико килограма сапуна је могуће направити од тела или колико џакова косе је могуће исећи са стрељаних или у гасним коморама угушеним жртвама. Убиство хладног разума, убиство ради угођаја – је најгнуснији облик убиства и најстрашнији човеков пад. Рат је – велика несрећа, и у њему као да се оваплоћује сатанска греховна енергија, коју човечанство гомила. У рату се чине сурова дела, на бојисту се убија непријатељ и гине се. А овде убица убија незаштићеног. Он нема могућност пружања отпора. На бојном пољу с непријатељем војска решава исход сукоба, а родитељи који убијају своје дете су гори од бандита и разбојника.  У крајњем случају, и бандит, и разбојник такође ризикују, иако раде противзаконито, а овде закон ћути, и убица је још раније оправдан нашим законима, законима државе, која декламује право на живот, али не штити то право те он бива оправдан својом развраћеном савешћу и мњењем савременог либералног друштва, које не протествујући против овог преступа, се у суштини солидарише са убицама. Многи говоре о свом патриотизму, о својој љубави према Домовини, али Домовину пре свега чине сами људи. Домовина није само прошлост, колико је садашњост и будућност. Ти родитељи који убијају своју децу убијају будуђност своје Домовине. Они воде геноцид против свог народа. Разврат, распад породице и повећан број абортуса су међусобно повезани. У последње време је отворено много Цркава; обнављају се старе, граде нове, број верника се повећава. Али истовремено статистичка кривица абортуса не пада. Како објаснити тај парадокс јер се обично број активних Цркава и број људи који посећују Богослужење одређује по спољашности духовност народа, и то су могуће је рећи неки видљиви оријентири. Али мрачни свет зла није одустао од борбе са хришћанством, а ако и јесте онда само ради тога да би заузео друге стратешке позиције. Црква је – та духовна средина где људска душа улази у разговор са Богом. Без тога Цркве, без обзира колико их има, остају надгробни споменици на гробљу духовности. Отварају се Цркве, али паралелно с тим па чак и интензивније се отварају фирме где се тргује порнографијом и развратом; издаје се религиозна литература, али упоредо с тим у великим размерама се издаје неприкривено и најразвратнија порнографска литература, биоскопски филмови, видео филмови и сличан духовни отров, који дубље од наркоманије, трује савремено друштво, претварајући децу у старце, који су опробали све облике разврата, а старци који заборављају на своје године постају слични развратним младићима. Људи живе у атмосфери цинизма и разврата, који проглашава целомудреност и стид мрачним застарелостима, неким атавизмом. Тај исти разврат који нас гледа из излога продавница, са реклама, са новинских страница. Људи, презасићени пороцима, стоје у Цркви као мртваци. Микроб разврата – је најстрашнији микроб; потребне су многе године покајања и борбе да би се избавили и очистили од те заразе и постали способни за општење са Богом. Зато Црква у том мору прљавштине, изопачених осећања, цинизма и утанчаног-дивљег разврата остаје болница за мали број људи, а за већину је и даље мртвацница, где непокајани људи који нису запоцели борбу са развратом лице на лешеве који труле. Сатана је знао шта ради: уништивши унутрашњи храм људске душе, он се већ не боји тих храмова, пред којима је до јуче дрхтао. Ми смо слични људима за које се гради болница а поред ње истовемено десетак реактора који испуштају своје смртоносне зраке. И тако добијаш смртоносну дозу радијације а затим иди и лечи се. Развраћена душа без дугогодишњег и искреног покајања не може да задобије Благодат Духа Светога; она је неспособна за самоодрицајни духовни труд; чиме се круг затвара. Сваки грех има неколико фаза свог развоја. Пре него сто ће убити своје дете жена унутар себе чини низ грехова, повезаних један с другим као карике ланца. Да би убила дете она пре свега треба да у себи убије љубав према том детету. То је већ унутрашње одрицање Христа, Који је Љубав и Који је рекао: “Не браните деци да Ми прилазе. Друго, она треба у себи да уништи матерински инстинкт који је присутан код сваке жене то јест треба да постане гора од животиње и звери. Затим, она треба да се отуђи од свог детета, и да га не посматра као део себе, већ као страно тело у свом организму, као тумор или цисту, који се могу одстранити. Она треба да пориче вредност вечног живота, као и право детета на лични живот, лишавајући га Тајне светог Крсшења, остављајући га неприсаједињеним Цркви. Она одриче право Бога на то дете сматрајући да може њиме да располазе као са ствари. Она одриче Божији Промисао о том детету, мислећи да не може да га васпита. Она одриче Стари и Нови Завет, који казу: “Не убиј". Претпостављајући дететов живот својој сопственој срећи, она се одриче свога крста. И више од тога – она убијајући дете гази свој крст. Убијајући дете она заглушује своју сопствену савест и постаје морални самоубица. Убијајући дете, она придаје себи већи значај то јест тај чин је пројава најконцентрисанијег и најрафиниранијег вида егоизма и егоцентризма. Убијајући дете, она постаје један дух са демоном, о којем је Спаситељ рекао: “ Он, сатана, човекоубица од самог почетка. Пре физичког убиства детета, она га убија у свом срцу и у својим мислима, и дете будући органски повезано са својом мајком то и осећа. Оно још пре физичке муке и смрти већ осећа ужас смрти. Родитељи, који убијају своју децу су криви пред данашњим даном човечанства, јер уништавају бића која припадају целој људској породици, криви су пред будућим човечанством јер својим преступом повећавају и згушњавају мрачно поље демонских сила, које већ увелико прекривају земљу грозним облацима. Крв невиних безгласно вапије ка небу за осветом. Те децје гробнице, заједно са другим гресима човечанства се испољавају у виду страшних земљотреса и катаклизми: нуклеарни рат, светска глад, неизлечиве болести итд. У Соломоновим причама је речено: “Чега се грешник боји то ће му се и десити". Онај, ко дечијом крвљу мисли да купи своју илузорну срећу и право на насладу, за коју не жели ничим да плати, тај приближава светску трагедију, када ће земља натопљена крвљу жртава крочити у пламен пожара, грозничаву глад и агонију рата. Људи имају различите карактере, различите укусе и различите потребе. То што неко сматра најважнијим у животу може бити чудно и неприхватљиво за другога. Али има нешто што је ван материјалног света што је потребно сваком човеку иако он то не признаје иако је то тајна његовог срца. То што је потребно сваком човеку је – љубав. То је тај загонетни осећај, у чијој топлини жели да се огреје душа сваког човека, па чак и преступника. Виши облик љубави је – тајанствена љубав људске душе према Богу. Та љубав се у најсавршенијем и најнепосреднијем виду пројављује у монаштву, где љубав према Богу постаје циљ целог људског живота. Духовна љубав не зна ни за разочарања, ни за промене; она тражи много, али зато даје знатно више. Губитак љубави према Богу је учинило човечанство несрећним и сва достигнућа цивилизације – надгробним споменицима на гробљу душа. Данас је мало срећних људи. Унутрашње непрекидно незадовољство, осећај остављености и отуђености се постепено претвара у злобу, и жељу за уништење. Споља се то пројављује у најразличитијим облицима: наркоманији, алкохолизму, породицном садизму, национализму, тиранији у својој околини, у бесмисленим суровим поступцима, заједљивим осмесима, као да се човек свети свему и самом себи. Поред тога, човекова душевна пустош и хладноћа околне средине изазива исећај непрекидне опасности, непрекидног очекивања моралних напада од стране близњих. Осећај своје незаштићености и беспомоћности – рађа читаве комплексе нервних и психичких болести, када човек хоће да побегне од стварности у своју болест. Духовна пустош човека и савременог друштва праве од човека или примитивно бескарактерно биће, лишено моралних начела, у суштини веома несрећно, или насилника над слабијим, или човека који живи у том свету као у шуми пуној звери у вечном страху пред наступајућом несрећом. Наше друштво је дубоко болесно и дубоко несрећно. Ми тврдимо да је почетак хистерије и депресије – егоцентризам, недостатак љубави, катастрофална неспособност за љубав. Виша љубав – љубав према Богу је скоро изгубљена. Љубав према Богу се стиче у борби са грехом и страстима. Поред монаштва, које је по својој суштини сконцентрисана љубав према Богу, постоји и други облик љубави, љубави рекло би се као рефлектоване светлости – а то је хришћанска породица. Породица, заснована на јеванђелским принципима, на поштовању и љубави једних према другима, обједињена једном вером, представља живу оазу у мртвој пустињи, у нашој бездушној цивилизацији. Ако је Црква – огњени стуб, онда је хришћанска породица – мала свећа, упаљена тим огњем. Породицу је апостол Павле назвао “домаћом црквом". У породици се негује осећај дужности и смирења, и остварује се служење једно другом. Хришћанска породица треба да буде уједињена вером, молитвом и милосрђем. Она је прва школа за децу хришћане. Демон се труди да разруши Цркву споља и изнутра, а такође покушава да разруши и породицу споља и изнутра, или уопште да уништи породицу као облик људских односа, или занемаривши ту спољашњу страну, покушава да уништи дух саме породице – хришћанску љубав и ту душевну топлину без које живот постаје трагедија или бесмислица. Један од најстрашнијих облика уништења породице као Богом благословене заједнице ради помођи једни другима и ради продужења људског рода је уништавање деце од стране самих родитеља то јест порицање Воље Божије и извртање идеје и смисла породице. Породица тада од домаће цркве постаје заједница разбојника. Господ Исус Христос је рекао да ће љубав нестати због безакоња. Двоје убица не могу волети једно друго. Двоје убица се не могу међусобно уважавати као личности; због тога њихови међусобни односи прерастају у породични егоизам, где свака страна види у другој само њој/њему потребни инструмент, а не човека, па га као непотребног мирно одбацује. Убиство деце уништава љубав међу супружницима, и породица се распада. Егоизам и преступ – то је унутрашња борба за власт, за своје привилегије унутар саме породице. Родитељи обично успеју да превазиђу убиство детета, али се оно наставља у њиховом мећусобном моралном убијању. Убиство детета повлачи за собом привлачење тамних духова ада, духова зла и преступа. У таквим породицама се појављују нека духовна поља црних демонских сила, које муче људску душу и као да је терају са тог места. Дом престаје да буде огњиште за чланове породице. Они често осећају необјашњиву злобу једни у односу на друге, тражеци непостојећу срећу негде по страни. Закон је озаконио вапијуће беззакоње – одузети некоме живот. У штампи су се појавила цинична саопштења-препоруке, како је најбоље “ослободити се" свог детета, па је тако у новинама био штампан чланак о томе да је једна француска фармацеутска фирма пронашла ефикасно средство које убија плод сигурно и безопасно по мајку. Суровошћу тог чланка се може претпоставити саамо њено лицемерје. Убиство је превејано, прикривено фарисејски-нејасном фразом: “Привремено одустајање од материнства" и тамо је постављен цртеж-реклама: у отвореним устима је – таблета, која доноси неминовну смрт детету… У Библији наилазимо на поражавајуце речи када се Господ обраца Каину: “Глас крви брата твога вапије ка Мени од земље". Крв невине деце, као и Авељева крв, вапије ка небу. Убице стиже освета не само у будућем, већ и у овоземаљском животу. Запрљана савест лишава човека оног најважнијег – духовног мира и духовне радости. Они се души могу вратити само кроз покајање. Древна предања, која светска литература данас одбацује, говоре о грижи савести и унутрашњим мукама кроз које пролази убица. Можда се данас тај преступ и не презивљава тако дубоко емоционално, али људска крв као и раније вапије за осветом. Убице нашег времена, избегнувши суд на земљи, још пре Божијег Суда убијају своју сопствену душу, губе људско срце и живе у духовној хладноћи и пустоши. Грех никада не сједињава, већ само отуђује. Браћо и сестре! Прекинимо са тим мрским грехом који затамњује Божији Лик утиснут у насим срцима, убијајући у нама све чисто и добро. Сетимо се само да је Божије Милосрдђе безгранично. Он се “Не гневи заувек,… (Пс.102) – Он само чека наше покајање – покајање искреног и скрушеног срца, које и јесте права жртва: “Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс.50). Пут очишћења и ослобађања од греха почиње тајном исповести у светој Цркви Божијој. И света Црква цека нас повратак с љубављу и надом у нас.
Архим. Рафаил Карелин Убиство незаштићених