Проблем наступа онда када друга страна, којој је помоћ потребна, не само да је одбија, него тврди да проблем не постоји.
Неко близак може претерано да пије алкохол, узима дроге, коцка се, и истовремено да тврди да све држи под контролом, да може да престане са датим понашањем, и да ће то сигурно учинити, али само онда када сам то пожели.
Исто тако, блиска особа може да покаже знакове неке озбиљне болести, али истовремено да негира да су ти знакови разлог за забринутост и да одбија да оде на преглед код лекара, тврдећи да ће „све то проћи убрзо”.
Још је теже када особа показује знаке неке душевне болести, а да не увиђа своје стање. У случају патолошке љубоморе, љубоморна особа по правилу не види своју љубомору као проблем, већ понашање особе на коју је љубоморна.
У свим овим ситуацијама блиска особа отписује или постојање проблема или његову важност или постојање решења. Због тога она не решава проблем који је другима очигледан и одбија сваку помоћ.
Када другима нудимо помоћ коју они одбијају, тада нас они не доживљавају као оне који помажу, већ као оне који прогањају и досађују. Зато је у оваквој ситуацији блиска особа, која покушава да помогне, разапета између одговорности за другога и последичног осећања кривице што не успева да му помогне и, са друге стране, лоших осећања која су резултат конфликата и немоћи.
Шта радити у таквим ситуацијама?
Познато је да не можемо силом натерати друге да нешто увиде или да се промене. Међутим, можемо да утичемо на њих. Ако смо ми као блиске особе важни тим људима, онда им је важно и то шта мислимо и то како се осећамо. Управо је ова емоционална умреженост некада главни разлог што је неко „прогледао” и почео да решава свој проблем. Када са другима комуницирамо из позиције поштовања, уз уважавање њихове воље и права на свој став, и када им такву поруку шаље већи број блиских особа, тада се повећава шанса да ће променити став и почети да решавају проблем. То је процес у коме треба бити стрпљив.
Зоран Милијевић
