Отац Никон из Новог Скита, Свете горе, посетио је Панагиа у Септембру 2016. Он је одговарао на питања после предавања на тему "Шта је то монашки живот?". Углавном људи су били заинтересовани у односима између старца и оца исповедника, као прво питање већ открива ...
Мислим да када неко живи у свету (а већина нас живи у свету), најважнија ствар је да учествујемо у активностима заједнице и у Светим Тајнама. Овде је било много говора о старцима. Мислим да је мој старац -отац исповедник. Ако себи нађем доброг оца исповедника увек могу да се обратим њему и питам га - могу да будем у контакту са њим. Ретко да имамо кога другога поред духовника, његова улога у овоме је веома важна. Ако имамо доброг оца исповедник, увек можемо - после покајања - да примимо Свето Причешће ...
Какав је онда однос између старца и оца исповедника?
Одговор оца Никона: Немају ништа заједничко. Једно је бити исповедник, а друго старац. Свештеник - исповедник такође има свог старца. Свештеник је особа, која врши свештене Тајне Цркве и који има власт да отпушта грехе људи у Св.тајни исповести. А спасавамо се под епитрахиљом нашег исповједника и примамо опроштење од грехова кроз ову тајну, учествујући у божанској благодати. Наш исповедник нас не спашава као личност већ радије својом "улогом“ која је дата Цркви.
Неки обични верник можда зна више о стварима од свог исповедника. Можда је учио више од њега, али то не значи да треба да се због свог знања, удаљи од црквеног живота, који овај свештеник проповеда. Ако би нас крстио свештеник, који има врло мало знања о предању Цркве, ипак бисмо се крстили. И слично томе, иако би овај свештеник обавио свето венчање, ми ипак бисмо се венчали. И на сличан начин, ако прими нашу исповест, ми добијамо опроштење од својих грехова.
Старац је нешто сасвим друго. Хајде да не мешамо ствари једне са другима. Сутра ћу говорити о томе како се човек може спасити у свету придржавајући се одређених обичаја преузетих из монашког живота. Сви се боримо против истог непријатеља – прво се боримо против сопственог егоизма, а друго, против ђавола.
Мора се користити одређена врсте стратегије када се бори против непријатеља који долазе са планине и друге врсте стратегија када се приближава са мора. И различите стратегије када се приближавају на терену. Бескорисно је покушавати да се харпуном бранимо од напада који долазе са планине. Исто је бескорисно употребити пушку против оних непријатеља који се приближавају под водом. Како да се ми, живећи у свету, боримо против својих непријатеља – то је наша сутрашња тема.
Питање: Како да знам да ли сам смирен?
Одговор оца Никона: Када идете често на исповест... када приступамо тајни исповести и ако мислимо да имамо неке врлине, које, у ствари, немамо, онда ће Бог просветлити свештеника исповедника. Христос неће допустити да скроман човек пропадне. Бог ће га извући.
Чинимо оно што можемо, а Бог ће чинити оно што не можемо. Знамо, да ђаво може попримити лажне облике. Ако (овај претходно поменути) подвижник није био спасен иако је имао све те врлине, онда не можемо бити сигурни у своје врлине. Да ли заиста имам ту врлину коју замишљам да имам? А иако је имам, да ли је чиста или укаљана гордошћу?
Како да избегнем ђавоље замке – он зна много више од мене?
Не брини о тим стварима. Божија благодат ће нас спасити, покрива сваког скромног борца. Нисмо спасени због својих врлина, већ зато што нас Христос воли.
Питање: У манастиру свако има по једног старца и њему се може исказати послушање. Али у свету има много помисли и размишљања... и ако је неко, на пример, послушан према свом родитељу, можда неће бити послушан према учитељу или на радном месту. Чак и унутар Цркве постоје различита мишљења. Неизбежно је да ако неко следи једно мишљење, чини против другог. Како можемо знати коме треба да покажемо послушност?
Одговор оца Никона: Свако треба да покаже послушност према свом духовнику. Зато што не знамо да ли је он у праву у теолошким стварима... спасени смо јер идемо смерно на исповест. Спасиће нас Божанска благодат која нам долази кроз Тајну Исповести.
Теолошки ставови исповедника нас не спашавају. Ако, међутим, имамо неко богословско разумевање и можемо да видимо и да се уверимо у чињеницу да је наш исповедник на погрешном путу, да је на клизавој стази, онда можемо да одемо код другог исповедника. Спашава нас Тајна Исповести. Отац исповедник није Старац. Може се – у одређеним околностима – променити исповедник, али се не може променити Старац.
Када неко прима монашки завјет, он клечи пред свештеником, олтаром и царским дверима и даје страшна обећања да ће у свему показати послушност своме Старцу. То су обећања која нико ко живи на свету не даје своме исповеднику. Отац исповедник и старац су, дакле, две различите ствари. Не смемо на погрешан начин доносити у свет ствари са Свете Горе. Можете оставити свог оца исповедника и отићи код другог. Нисте повезани са својим оцем исповедником везама никакве мистике.
Као што сам раније рекао: оци исповедници могу имати своје старце. На пример, отац Јефрем из Аризоне био је исповедник многим људима, али је у исто вријеме Јосиф Исихаста био његов старац. А старешина (тј. игуман) Светог манастира Ватопеда Јефрем имао је за старца другог Јосифа, који је био ученик Јосифа Исихасте. Ни један од Јосифа, који су били старци овим јеромонасима, нису били свештеници, већ су били обични монаси.
Питање: Како неко ко живи у свету може пронаћи старца? Може ли исповедник и старац бити једна те иста особа?
Одговор о. Никон: Не може се наћи старац доксе живи у свијету. У свијету се мора показати послушност исповеднику. У свету морамо да живимо у вези са светим тајнама Цркве и тада је Христос Старац, Који – кроз Тајне Цркве – делује у нашем животу. Ако желимо да знамо више о спасењу него што нам наш исповједник може одговорити, онда можемо прибјећи књигама. Данас има много књига. Чак се и интернет може користити за проналажење одговора. И на овај начин можемо попунити ту празнину.
Човек може достићи висок духовни ниво, иако нема великих духовника – попут о. Порфирија и о.Пајсија. Ко су, у ствари, били њихови духовни старци? То не знамо са сигурношћу. У наше време немамо изговора за незнање. Постоји толико много начина да сазнамо вољу Божију.
Бићемо спасени духовним подвизима које чинимо у светлу смирења. Нећемо се спасти знањем нашег духовног оца нити његовом добротом. Ако се сам не подвизам, не могу се спасити, иако би мој духовник био светац. Можемо ли наћи светијег оца исповедника од самог Христа? А ипак је један од његових ученика отишао и обесио се.
Немамо шта да користимо као изговор ако кажемо да наш исповедник није био учен или није био свет. Колико год он био просветљен, ако се сами не боримо, не можемо бити спасени. Светост није нешто што се може ухватити. Када се приближимо светој особи, светост се не преображава у нас.
У нашем времену ви сте Божја „омиљена деца“. Када сам ја, о.Никон, био млад, и имао сам духовна питања, једино што су ме исповедни оци питали било је, да ли посећујем девојке? Као да је врлина имала везе само са нечим испод стомака.А ја сам имао питања о Христу, о Пресветој – различита питања и тражио сам одговоре.
Међутим, питали су ме само за моје односе са девојкама. Такви су били исповедници тог времена. Желео сам да знам духовне ствари и научио сам их из филмова Ингмар Бергмана. Тада нисмо имали телевизију... Нисмо имали ништа... Сада имамо цд-ове, интернет, црквене радио станице – ма све. Нахраниш се на сваком каналу. Нема изговора. Следећи пут када ја, отац Никон, дођем у посету, очекујем да чините чуда...
Коментар: Морамо имати вољу за добро и то показати у пракси.
Одговор оца Никона: Тако је. Сам покушај да се чини добро није довољно. Морамо да идемо у правом смеру. У пракси то можемо да урадимо тако што ћемо ићи на исповест.
Иди у цркву. Венчај се тамо. Причести се. Труди се да стално говориш: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Није довољно да желимо, ту жељу морамо да покажемо у пракси. Једноставан је духовни живот.
