Ови грехови су често присутни истовремено с црквеношћу и искреном вером. На ово се пре свега односи богохулно роптање на Бога због тобожњег Његовог немилосрдног односа према човеку, због патњи које се човеку чине претеранима и незаслуженима. Понекад то долази чак до хуљења Бога, црквених светиња и тајни. То се често огледа у причању непристојних или отворено увредљивих прича из живота свештенослужтеља и монаха, у подсмешљиво-ироничном цитирању појединих фраза Светог Писма или молитвеника. Посебно је раширен обичај клетве Богом и помињање узалуд имена Божијег или Пресвете Богородице. Човеку је врло тешко да се одвикне од навике да се ова света имена употребљава у свакодневном разговору као узвике, који се користе да би се фрази придодала већа експресивност и изражајност: “Бог с њим”, “ах, Ти, Господе!”, “све је код нас – не хвала Богу…” и томе слични изрази. Још је горе изговарати име Божије у шалама, а већ сасвим страшан грех чини онај ко користи свете речи у гневу и у свађи заједно с псовкама и вређањем. Богохули и онај ко прети гневом Господњим својим непријатељима, или чак у молитви моли Бога да казни другог човека. Велики грех чине родитељи који у гневу проклињу своју децу и који им прете небеском казном. Призивање нечисте силе (псовање уз употребу речи ђаво) у гневу или у обичном разговору је такође грешно. Треба се врло одлучно борити с том болешћу, иначе не може бити речи о духовном здрављу.
Ахим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести
