потпуно безверје, иако човек који болује од њега често и даље посећује службе Божије и
прибегава исповести. У таквом стању маловерни не одриче постојање Бога свесно, али
ипак сумња у Његову свемоћ, милосрђе или Промисао. Својим поступцима, навикама,
читавим начином свог живота он противречи вери коју исповеда речима. Такав човек се
никад не удубљује чак ни у најједноставнија догматска питања, бојећи се да не изгуби
наивне и често нетачне и примитивне представе о хришћанству, које је некада стекао.
Претварајући Православље у националну домаћу традицију, у скуп спољашњих обреда и
гестова, или га сводећи на наслађивање предивним хорским певањем, светлуцањем свећа, односно, на спољашњу лепоту, маловерни губе оно најглавније у Цркви – Господа нашега Исуса Христа.
Код маловерних је религиозност тесно повезана са естетским, страсним и
сентименталним емоцијама: она се лако прилагођава егоизму, сујети и сентименталности.
Људи овог типа траже похвале и добро мишљење духовника о њима. Такви људи се на
исповести често жале на друге, желе да покажу своју “праведност”. Од сладуњаво-
лицемерно “побожности” они лако падају у раздражљивост и гнев према ближњима.
Такви “праведници” који не виде у себи никакве грехове, често према онима који
их окружују испољавају бездушност, егоистични су и лицемерни, живе само за себе,
сматрајући да је уздржавање од грехова довољно за спасење. Уопште, религиозно
самозадовољство и самоспокојство јесу главни показатељи удаљавања од Бога и Цркве.
Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна Исповести
