У основи свих наведених грехова налази се недостатак вере,
религиозности и црквености. Овај грех се састоји у лажном осећању обиља личне духовне
обдарености. Овај грех је посебно распрострањен у монашкој средини, међу духовно
развијеним људима с повећаном духовном осетљивошћу, који живе аскетским животом.
Човек који се налази у стању прелести себе сматра достојним и мисли да је стекао
нарочите полодове духовног савршенства, а као потврда му служе разноразна “знамења”,
односно снови, гласови и привиђења. Такав човек може бити мистички веома обдарен, али
уз недостатак црквене културе и богословског образовања, и што је главно – због
недостатка доброг и строгог духовника и ако је средина склона да лаковерно прихвата
његове приче и откровења, такав човек брзо у себи однегује гордо мишљење и лажну
ласкаву представу о свом духовном стању. Обично то стање почиње од схватања
загонетног сна, препуног неког хаоса као мистичког откровења или пророчанства. У
следећем стадијуму и на јави почињу да се јављају блештава привиђења у којима он види
анђеле или неког од угодника, или чак Богородицу и Самог Спаситеља. Они саопштавају
најневероватнија откровења, често потпуно бесмислена.
По учењу светих отаца на снове не треба обраћати пажњу, а још мање их треба
препричавати. Такође се с крајњим неповерењем треба односити према разноврсним
привиђењима и знамењима – треба пожурити с исповедањем сваког таквог чудног
привиђења духовнику, а такође треба обратити пажњу на срце – да није тамо никло
осећање гордости, засновано на мисли о својој изабраности, посебној духовности, и више
од свега се треба плашити тог чира на души од којег се стање прелести и рађа.
Архим. Лазар Абашидзе
из Тајна исповести
