Најава да одлази у манастир дошла је некако ненадано. Прво ме је обузела неверица, затим туга. Нисам била спремна за њен самосталан узлет у живот. Требало ми је времена да се навикнем на ту помисао, а било га је веома мало. Све припреме око одласка требало је да буду завршене за седам дана. Тако је одлучила.
Била сам пуна туге и бола. Болело ме је одвајање. Као да ми се кидало и комадало живо месо. Чудно, и поред патње, негде у дну срца постојало је зрнце нечега лепог што је наговештавало радост. Знала сам да креће честитим путем и то ме успокојавало. Више сам осећала него наслућивала да је моје птиче одрасло, да су му крила ојачала и да му је гнездо отешњало. Очито, дошло време да полети.
Отац и ја смо је испратили на аутобус којим је путовала у свој нови дом и благословили је. Пожелели смо јој да нађе себе на путу који је изабрала, да се ојача љубављу Божијом како би изржала искушења и тешкоће које је неминовно очекују. Када смо се вратили кући дочекала нас је празнина и тешка тишина. Око нас је текао уобичајени живот, а нама је требало много времена да се навикнемо да она није ту поред нас.
Није прошло много времена, а једна од њених сестара је путовала кроз наше место. Сачекала сам је, понудила доручком који сам понела и кафом коју је волела. Остало је времена и за разговор. Нисам приметила да сам цело време причала о кћери. Сузе су се саме сливале низ образе. Покшавала сам да објасним да су то сузе ганућа и моје борбе да својој кћери будем ослонац и подршка на тегобном путу који је изабрала. Из топлих очију саговорнице читала сам сапатњу и жељу да ми на било који начин помогне, утеши и олакша терет који сам носила у души.
Време за разговор је истекло. Упутиле смо се ка аутобусу који је већ стајао на перону. Поздравиле смо се и сестра је пошла ка вратима. Већ сам се спремала да пођем када сам у жамору који је био око мене препознала њен мио и звонак глас. Допирао је са степеница аутобуса у који је улазила: "Мама, мама" тако ме је ословљавала, "кажи ми које јело твоја кћи највише воли да једе, ја ћу јој то спремити".
Кући сам се вратила са великим олакшањем у срцу. Сазнала сам да моје чедо живи у обиљу међусобне брижности и искрене сестринске љубави".
Из Бисерна зрнца, Приче из манастирског живота
