Чак и када сматрамо да смо здрави, болест је већ у нама

Нема човека који у свом животу не мора да се суочи са болешћу. Она је неизбежно повезана са људском судбином. Ниједан организам није потпуно здрав. Здравље је увек само привремена равнотежа између сила живота и других сила које им се супротстављају, при чему прве имају тек малу надмоћ. 

Живот је, пише професор Марсел Сандрај (Marcel Sendrail) у својој Културној историји болести, „у суштини привремени пркос смрти. Свака наша ћелија опстаје само по цену сталне борбе против сила које настоје да је униште. Већ од младости наша ткива садрже

простране оштећене и истрошене зоне; од самог рођења ту се уписују узроци који ће убрзати њихов крај ....Болест образује основу нашег телесног трајања. Чак и под маском здравља, билошки феномени непрекидно превазилазе границе нормалног.

За лекаре из свакодневног запажања произилази чињеница да су манифестације болесног карактера повезане са најелементарнијим животним процесима.“ Чак и онда када сматрамо да смо здрави, болест је већ у нама, и то потенцијално, а биће довољно да нека од наших одбрана ослаби да би се појавила у овој или оној форми. Понекад ће она изазвати велика оштећења пре него што је будемо приметили. 

Све болести изазивају патњу и то већина физичку и психичку. Све су извор духовне патње, јер нам откривају, понекад и сурово, осетљивост нашег положаја, опомињу нас да здравље и биолошки живот нису добра која трајно поседујемо, да је наше тело, у овом животу, предодређено да слаби, разара се и на крају умре.

Са те тачке гледишта, болест изазива низ питања која нико није избегао: зашто? Зашто ја? Зашто сада? За колико времена? Шта ће бити са мном?

Све болести изазивају запитаност утолико живљу и дубљу што није ни апстрактна ни безразложна, већ се уписује у онтoлошко искуство често опсесивно. Ова запитаност је често критичка. Јер болест често више или мање доводи до преиспитивања основа, оквира и облика наше егзистенције, стечениx равнотежa, слободног располагања нашим телесним и психичким способностима, вредности према којима се управљамо, наше везе са другима и самог нашег живота, јер смрт се ту оцртава јасније него обично.

Далеко од тога да буде догађај који се тиче само нашег тела и само за неко време, болест у многим cлучајевима представља духовно искушење које ангажује читаво наше биће и нашу егзистенцију. Потребно је да, на овај или онај начин, савладамо то иску-

шење, свесно прихватимо болест и разне облике патње који је прате, да нађемо теоријска а нарочито практична решења за проблеме које болест и патња пред нас постављају. Свако од нас током свог живота мора не само да рачуна са болешћу и патњом него и да, када оне наступе, настави да живи и тражи, упркос њима

или у њима, своје испуњeње.

Али то никада није лако: зато што нас болест, опште узев, доводи у неуобичајену ситуацију, када су нам услови живота измењени, релације са ближњима поремећене и често ослабљене наметнутом изoлaцијом, када морамо да се суочимо са болом али

и бригом и обесхрабреношћу, па чак и страхом и очајањем, када више или мање осећамо да сами морамо и можемо да се боримо са овим тешкоћама. Утолико пре што је за то данашњи човек са многих аспеката слабији од својих предака. Медицина је свакако

у наше време достигла висок степен научног знања, техничке оспособљености и друштвене организованости што јој, на плану превенције, дијагностике и лечења, обезбеђује високу ефикасност. Данас су заборављене многе болести које су некада харале.

Данас можемо да будемо брзо излечени од болести од којих су наши преци морали дуго да болују или које су била потпуно неизлечиве. Могу да се отклоне патње које су некада биле неизбежне. Али овај напредак, мора се признати, има своја ограничења па

и наличје, чији се узрок чак пре налази у вредностима, па и идеологијама које у неким случајевима служе као основа за примену и развој медицине, него у самој медицини. 

Развој медицине у чисто натуралистичкој перспективи имао је за последицу објективизовање болести, од ње све више стварајући реалност посматрану у себи и за себе, на чисто физиолошком плану и независно од оног ко од ње болује. Уместо да

лече бића, многи лекари данас третирају болести или органе. Поменута чињеница, као и употреба дијагностичких метода, које су све више квантификативне и апстрактне и терапеутских средстава, која су све више техничка, за прву последицу имају знатно де-

персонализовање медицинске праксе и повећање хаоса, усамљености и збуњености болесника. Друга последица је то што су болеснику одузете његова болест и његове патње и тиме ослабљена његова средства да се са њима суочи. Посматрајући их, наиме,

као аутономне реалности чисто физиолошке природе и као такве подложне искључиво техничком третману и само на телесном плану, савремена медицина ретко помаже болеснику да их прихвати већ га, напротив, наводи да сматра да су његово стање и

судбина потпуно у рукама лекара, да се његове тешкоће могу отклонити само медицинским третманом, да своју болест и своје патње може да живи једино тако што ће од медицине пасивно чекати излечење и олакшање. 

Жан Клод Ларше

Из Теологија болести