Кад почне Св. Литургија, само стоји мирно на свом месту

 Знајте да након што свештеник изрекне благослов почетка Свете Литургије, ником више није допуштено да се клања пред иконама у цркви или да још носи дарове олтару, јер је то велики грех.

Када чујеш да свештеник каже:

- "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова" - готово је ! 

Од тада свако стоји мирно на свом месту, не одлази више да се клања пред иконама. 

Чак и ако си дошао с даром у цркву, са свећом и са просфором, предаћеш им на крају.

Св.старац Клеопа

Искључен, мораш 100 пута да му поновиш..

Одмах у почетку да се оградим, ово није научни рад, више је духовни осврт на свакодневне појаве у људском животу. Критика је дозвољена!  

Дакле, тема је бежање од стварности.

 Почео бих од пажње, под којом се сматрам и дешава ова тема, а она је способност човека да се фокусира на оно чиме се бави. Пажња је продужено стање које називамо концентрацијом, јел.. Чим отворимо Св.Писмо убрзо проналазимо савете о пажњи да "пазимо", са пажњом да се опходимо.. Вонмен, униније!.

- Пазите да не заборавите завет Господа Бога свог, који учини с вама;

- Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати.

- Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде,

- Пазите да вас ко не заведе,

- Пазите, дакле, како слушате;

Блаженопочивши вл. Атанасије(Јевтић) увек је говорио о пажњи; "пажња је љубав, пажња је став љубави према другоме, па и кад је грешан..то је начин на који Христос воли човека, пажња је пола спасења".

Савете о пажњи наћи ћемо готово у свакој духовној књизи и то нам казује да духован живот не постоји без пажње. Дакле потребна нам је пажња да би препознали сопствене навике и боље сагледавали нашу несавршеност и свет око нас.  Тема о пажњи је свима позната, cви знамо како је тешко усмеравати пажњу. Хајде да видимо шта треба да мењамо, да покушамо, да уложимо напор, мало подвига да се сви поправимо.. 

Стасавањем нових генерација, многи родитељи недовољно васпитавају своју децу  да не "примају све к срцу". Истовремено, не охрабрују их дa буду чврсти и храбри. Видимо да се негују разне небитне вештине и способности на мобилним телефонима и сличној техници. Ако би дете заплакало за ситницу, родитељ би одмах удовољавао захтеву и обећавао неку пријатност ако не плаче. 

Каква нам је свакодневица? Препуна обавеза, која тражи велику пажњу. Дневни задаци су често компликовани, над некима би могао да заплачеш од муке, баш као дете.  Али одраслој особи је потребна друга врста утехе, иако би било много лакше исплакати се. 

У недостатку искуства, пажње и храбрости појављују се компликације, нормално је да се појаве нисмо свезналице. Једино можда каста паметњаковића.. Компликације су јако стресне, стрес лако прераста у нервозу, ако се стање не решава и задржи, оно прераста у трајни проблем. Трајни проблем ствара муку, мука убрзо акумулира нетрпељивост и раздражљивост. Раздражљивост подиже висок притисак који почиње да притиска људе око себе, смењујући се из сукоба у разне обрачуне, међуљудске лоше односе који се ко зна како заврше, од којих је најлакше побећи.

Савет из Св.Писма вели; "гневите се али не грешите,"!(Еф.4.26)

Св. Јован Лествичник опомиње на срџбу, он вели; Срдит човек је добровољни падавичар(епилептичар), коме падавица прелази у навику. Навика га тада против његове воље растрже и злоставља. Срдитост је знак гордости". 

Треба признати да суочавање са проблемима није лако, већина гледа како кукавички да усмери пажњу како да побегне. Многи лакоћом пребацују обавезу на друге и беже у комфор разне фантазије. Лакши је имагинарни свет, прво лажеш себе па онда друге, филозофираш да си добро и како је све потаман. Сусрет са реалношћу је шок, крут, груб и сав од борбених повреда . Дотичући се теме о кукавичлуку која је већ писана(овде), бежање од проблема је сестринска тема куквичлука. 

Трошимо пажњу, на тевеу, слушамо разне вести невоље, непотврђене изјаве, шпекулације и незадовољство животом постаје свудаприсутно.  Већина од проблема и непријатности гледа само како да се муке ослободи и побегне, али где, куда? 

 Отуда трпљење свакодневице можемо назвати подвигом! Господ саветује у Јеванђељу да изабереш трпљење као начин спасења (Лк.21.19). Треба добро обратити пажњу на овај савет. Ако се присетимо наших пређашних грешака, већина су настала у стању нетрпељивости. Већма се управљамо жељама и како се тренутно осећамо. Ако нам друштво прија, схватамо да су то пријатељи, ако нам не пријају онда су непријатељи!? А да ли је то тако?

 Ко год је стасао у детинству коригован прутом и шибом, врло добро зна како је то било непријатно.  Било нам је спасоносно, јер ипак смо спречени да ексер ставимо у утичницу.. “Ко жали прут, мрзи на сина свога; а ко га љуби, куди га за времена”. (Приче.Сол 13,24)

У старечнику се вели: "Строгост је милост"

Видимо људе у различитој старосној доби зараженим од унинија, замишљене, затворене у себе, искључене, проводећи тежину времна у самоћи.  Деца од малог узраста, школарци, тинејџери, омладина, људи у браку, удовице, средовечни и старци свих занимања, профила и служби. Зашто се појављују такве ствари?

Посебно место ове теме је незаобилазно "одсуство" пажње, које називамо фантазирање, сањарење. То стање је претеча искључености и жеља да се побегне од проблема. Свако од нас зна некога ко воли да се хвали сопственим успехом у животу, својом памећу, стеченим новцем, мудрошћу и др. Не мањка ни цитирање самог себе, асоцирање на давање добрих савета и поука другима.  Истовремено, та иста особа никако да нађе посао, оформи породицу, окане се кладионице, алкохола и траћења времена на ствари које га и не занимају.. Униније. Често је убеђен да је разлог његовог неуспеха нечије злобно "гатање" које му се подмеће и да баш због тога нема среће у животу. Дакле, видимо велику количину расуте пажње. 

Нова техника нам показује реалност количине сањарења. Траћење времена на бескрајни емитерни програм тевеа, интернет забаве који ту навику само удуплавају.. У чаробном свету кладионица и забавних видео игара, стиче се осећај да се ипак може бити успешнији, прикупљајући поене, бодове и фиктивне зараде. Истина, није лако одупрети се новој генерацији дигиталних светова који су у танчине разрађени и чији пејзаж даје "осећај стварне могућности" реално је заразан и острашћен. Свет казина је посебна планета, за те људе се треба молити.. Социјалне и друштвене платформе су ратна зона, место за бесконачну свађу и препуцавања.. Ту никоме не требају докази ставова и валидност сведочења, свачији написани текст је сама истина. Потпуно је небитно да ли особа која коментарише садржај типка иза затворских решетака, болнице, установе или дивље шуме. Потреба осуђивања, клеветања и оговарања је ту задовољена насладом. Дакле, паралелни свет се појављује као идеалан за бежање и ево, технички је изводљив.

  "Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе.
Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. 

Св.Јован Лествичник 6.век

Видимо да људи чине људске ствари и у 6.ом веку као и данас, разлика је само техничке природе.. Но, вратимо се теми бежања..  

Проводећи време у свету маште човеку наизглед постаје лакше по питању проблема, отуда су се појавиле и разне зависности. Ко би нормалан прекидао  забаву и вратио се тешким проблемима. Отуда и мањак жеље код људи да се исцеле од зависности. Виртуелност данас и доминира због тога.

Свет маште је нормалан за дечији узраст, то је заједничка дисциплина свих генерација. Такође и креативног стваралаштва. Сви смо као деца били пирати, каубоји и некакви хероји из домаћих приповетки. Негде сам читао да маштовитије дете касније у зрелости постане одличан мајстор свога заната, охрабрен да је сваки проблем решив. Видимо ту резултате позитивног сањарења у стваралаштву, корисним за све. Многи су маштали о неким пројектима, како би изгледали у блиској будућности, често је то била велика  мотивација да се иде напред. Дакле, сањарење може да буде корисно, али постоји и штетно, претерано које омета свакодневицу.

Као нпр. загорео ручак, пропуштени заказани термин, лет авиона, аутобус, воз, полупане чаше и тањири који сами испадају из руке, разна кашњења на посао.. Сањарење..

Усагласити се са изреком старца Тадеја; "Какаве су ти мисли, такав ти је живот", звучи као савршен одговор!

Дефинитивно, осуђивати људе којима се ово дешава није никаква памет ни мудрости, лако је исмевати некога ко још није изградио своју храброст. Тежина ове теме је; да ли смо у стању да прихватимо такве људе? Можда би нам такав и рекао, не осуђуј ме, помози ми, тешко ми је.. 

Теби који га осуђујеш, решење је да га прво прихватиш, као човека, ако не због себе и своје нарцисоидности, због Христа! Пажљиво види одакле потиче такво стање код њега и разлоге, и најбитније од свега да пројавиш своју љубав. Љубављу се све обновља, све везе које су се негде прекинуле. Ова тема је за самокритичко сагледавање. Можда и сам доприносим томе стању, и како?

"Пажња је начин на који Христос воли човека" Вл.Атанасије Јевтић

Кад се неко удаљи од нас он тад не осећа нашу присност, зато то и чини!  Удаљио се, јер осећа да је непожељан, сувишан, дато му је до знања да око њега стално има перипетија. Можда је одустао од нас? Дуго је покушаво да са нама нешто подели, каже, а ми смо га подценили. Сматра да га уопште не чујемо, јер толико пута је покушао. Никад његову реченицу нисмо саслушали до краја, прекидали смо је, јер смо мислили да то што хоће да каже је бесмислено. Ћутке, прихватио је наше игнорисање и на крају заћутао. Схвата да са нама нема договора, и да разговор са нама нема вајде. Никад се његов предлог није уважио. Док смо на њега викали и дерали се, савладао је технику како да искључи свој мозак и не реагује на псовке, наше претње и простачко вређање. Промакло нам је такође да је стекао сопствене приритете, јер нису више заједнички. Отуда и реагује, откуд баш сада се дешава нешто битно, кад имам свог "пречег" посла. Дакле, у оваквим примерима видимо да је проблем у  недовољном поклањању пажње! Да ли се зато појавио синдром "мозга на паши"? Када исцрпљени дозволимо себи да наше мисли комфорно лутају негде након дужег ограничења?

Ако човек не може да се изрази и избори за себе, он дефинитивно има довољно простора у машти и тишини сањарења. Таква особа ће послушати, али "стање сањарења" и мозак на паши, му неће дозволити да буде више од пасивног следбеника.  Сарадња са њим на послу се састоји у томе да му неко сваки час говори уради ово, сад оно, затвори врата за собом, однеси ово, подигни ово, спусти овде. Дакле, савет дана гласи; прво што треба да радите, "обуците се слојевито у трпељење" за активност коју сте планирали да обавите са таквом особом..  Сарадња се састоји у поверењу и сигурности коју им можете пружити или не.

Чашћу чините једни друге, већим од себе (Рим.12.9-10).

Ова стечена навика, ова зараза, има свој корен у недисцпилини и развоју грешности, што значи да је поправљиво покајањем које се налази  самодициплини/подвигу, за њу треба храброст, ако је нема сигурно ће бити опет бежања!

Постоје разни облици и степени замишљености, искључености и сањарења, претерани, тежи и лакши облици који и чине разлику у јачини бежања од стварности, о теме стручнији могу да кажу.

 Бог је дао слободу воље, никога не можемо натерати ни на шта, сем терором физичке присиле и принуде која само рађа бунт, као природну реакцију на команду и контролу. Осећај веће контроле ствара већи бунт, удаљавање, затварање у себе, бежање у разна стања унинија која после могу да се понаособ прате према "називима греха".. дужност је поменути и расејаност која пројављуј жељу да се не оптерећујемо, искључиво само са сопственим занесењаштвом.  

Наше је само да се спремно ухватимо у коштац са проблемима, увек се предајући вољи Божијој и говорећи: „Господе, ја хоћу да будем истински слуга Твој, каквог ме желиш, али без Твоје помоћи мени је то немогуће остварити.“ 

из „На Божанској стражи“ 

 Архимандрит Пајсије Хиландарац

Дакле, ширење ове заражености се дешава када је свесно дозвољавамо и својевољно јој се препуштамо. Решења су близу.. јер Господ је близу. Молитва развија пажњу, а истовремено и развијање заједнице са Богом и ближњима. Кад људи примете нашу промену, да имамо времена за њих, они ће све више времена проводити ван своје љуштуре, осетиће да припадају, да су прихваћени, поштовани и уважени. Ако пригрле и науче се подвгу, имамо од кога и нешто ново да научимо.