Tетоважа, месарско обележавањe

  Што се тиче тетоважа, те пошасти овога времена, тог месарског обележавања, као грла што се обележавају на фармама, то је потреба за оваплоћеним Богом, али како... Тетоважа је потреба за додиром, печетом, али да буде и на телу, истина објављена на једном ниском, опасном нивоу. Али, из свих тих тих потенцијала који нису правилно искоришћени, ђаво гради своје трендове - каже он и наставља:

 Тетовирање је манифестација тих најдубљих потреба, да постанемо оваплоћени са Богом који је постао човек. И уместо да изнутра освештавамо храм светим врлинама које преко ума и воље, и која и на саме кости и тело оставља печат.

Он каже да тетовирање заправо потиче из потребе да тело узме учешће у вечним божанским енергијама, али да то људи манифестују на погрешан начин.

 Човек је такво биће, тежи га Богу, али одвојен од цркве и отрованан крвљу сатанском и грехом, он ту потребу не може да сузбије, али је на погрешан начин испољава. И зато се све веће површине тела налазе под тетоважама. Оно што је недопустиво јесте да хришћанин буде истетовиран. Они који се буду тетовирали има да се стиде на Дан светог суда пред својим светим прецима, мученицима. И та тетоважа, ако не буде очишћена макар изнутра покајањем, биће печат срама на Дан страшног и другог доласка Господњег. Посебно ако се ради о сликама светитеља, Бодородице и Господа Исуса Христа. То је класична сатанска провокација. Да не говоримо о торосатанистичким симболима - каже он и наставља:

 Нема потребе за тетоважама, крштен си, миромазан, запечаћен духом светим, неведљиви печатом духа светом... Тако крв духа Божјег улази у твоју крв и тело Божије улази у твоје, и литургијским животом се сједињујеш са Богом. Нека ум буде у врлини, о каквим тетоважама ми говоримо. Нека ум буде у врлини, нека буде благодатна тетоважа срца, као светом Игњатију Богоношцу што је била. Лако је лећи и тетовирати тело, он сад теби тетовира слику Христа, оном другом ће после тебе ђавола... Поента је да умном молитвом испишемо и истетовирамо име Христово на плочама срца. То је име који ће и нашем имену дати непролазну славу.  

Игуман Рафаило Бољевић

Рециклирање заједнице са римокатоличком црквом..

Јуче, уђем у пошту да покупим пошту за наш манастир, јер поштар нам уопште не доноси, сад је такво време дa морамо сами да одемо по њу.. Док сам чекао у пошти на шалтеру, зазвони телефон, видим О.Горан је! Започесмо разговор и у томе моменту улази римокатоличка часница у пошту и дође право на исти шалтер. 

Помислих, поздравићу је њиховим поздравом "Блажен Исус и Марија".. који је код њих рабљен и у упораби. Била је то стара мајка у 60-им годинама. Због телефонског разговора настојао сам да је поздравим било како, али је показивала такву непријатност да није хтела ни да погледа у мом правцу. Стајала је хладно, видно под стресом гледајући у правцу излаза и повремено у шалтер.. Удаљих се, да јој олакшам, убрзо заврших телефонски  разговор и пустих је прву да преда пошту. Отиде, не окренувши се.. Захваљујући овом сусрету научио сам много, нисам ни размишљао до тада о сусрету са тим ентитетом. Мада, сви смонекада  у могућности да многе утиске заграбимо ћутке.. Једна ласта не чини пролеће, нису сви такви..

 Узевши своја писма кренух да их отварам, погледах у листу обавеза које још морам по граду.. код Синише на пијацу по поврће и право назад у манастир. Успут и заборавих на тај дивни сусрет.. После подне у манастир је дошао Сањин ради договора шта све треба за прикопчавње воде и за нову радну акцију у суботу. Питао ме шта мислим о екуменизму и сетих се да ми то јутрос ипак није пошло за руком.. Ни дијалог.. Потакло ме да напишем нешто на ту тему, ипак дугујем Сањину одговор.

Иако се повремено појављују вест о екуменизму и идејама о заједништву између римокатолика и православних, чињеница је да одавно не личимо једни на друге, уствари, потуно смо страни једни другима. Римокатоличанство је временом постало сасвим туђе Правослаљу по духу, изгледу, свему..

Након толико векова то је и за очекивати, реално, јел?!

 Расцеп (раскол) се десило 1054. године, након чега је дошло само до низа неспоразума и међуљудских сукоба, који просто морају да се наведу.

Дакле,  мора да се зна да је западна црква до раскола уствари "била" Православна.  Све је било исто, догматика, исто вјеровање, иконе, иста духовност... Данас након раскола то су две различите вере. Иако се на ову тему не може укратко, велики вековни простор у коме се римокатличка црква све више удаљавала од Православља то не дозвољава. 

 Дијалог/грч. Дијалогос је начин, напор, којим се води размена ставова међу нама данас. Главна кост у грлу преко које се једоставно није могло прећи у почетном раскораку, је нова идеја о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, које је римска црква заступала. Та идеја/учење је Филиокве, која није усвојена код нас ни дан данас. Саборност је додатно нарушена властољубљем, јер римска црква се од старта бави првенаштвом над свим хришћанима. Није предрасуда, ево видећемо даље у тексту..

Потражњом Рима од Цариграда (као гром из ведра неба) да призна римског папу за врховног поглавара Цркве, настају сви проблеми. Одбијање том непознатом настројењу убрзо су уследиле узајамне "побацане" анатеме које су само озваничиле прекид и трајно одвајање римске цркве од Првославља. Полемике након тога  погоршано су заоштриле односе. Евидентно је да центар свега код њих постаје остврење форме. То се касније показује у сценарију са Мартином Лутером.

 Као прво, римски Папа постаје врховна власт над свим бискупима, верницима и над целом црквеном хијерархијом запада, учећи истовремено о папској непогрешивости. Нови поглавар католичанства и целога света долази са идејом наследника Св.ап Петра као заменик Сина Божијег на земљи. Сматра се врховним господарем света још од Гргура VII, чувеног реформатора.  Док су до тада епископи у основи били једнаки и ни један није апсолутни владар свих.

Крсташки ратови на које Папа позива у средњем веку пишу тужну историју подебљаним словима, крећу инквизиције а са њом и разна до тада невиђена зла. Бискупи иду у ратове, настају монашки војни редови..

  Њихову "духовност" уобличава прелест Франциска - Фрање Асишког са стигмама, наводних рана по узору на Христове ране. Које се и дан данас појављују код неких. Дакле, прелештене људе сматрају светима као што су  Фрањо Асишки, Хилдегарда Бингенска, талентовани мистик, која је сопствене планове Божијом вољом називала, такође и Бригита, раме уз раме са својим виђењима. Звучи као бласфемија, али ево шта Св. Игњатије Брјанчанинов у јед­ном писму каже: „Прионите на читање Новог Завета и Ота­ца Православне Цркве, а не којекаквих Тереза и Франциска и дру­гих западних умоболника које њихова јеретичка црква назива ’Све­цима’”.

Даље видимо да се формирају и други новитети о причешћивању, пост се релативизује а нови начин борбе против страсти је самобичовање. Ничу нови обичаји, нови празници: "име Исусово", "име Маријино", "срце Исусово" и сл. Настаје нова архитектура, видимо разне скулптуре чудовишта на црквама, скулптуре светитеља чију појаву у цркви неки сматрају паганизацијом .. Радикална промена се такође одвијала и у иконографији. Нове иконе Мајке Божије сликају са распуштеном косом, Господ Исус Христос се осликава као голуждраво дете у наручју.  16. век анђеле приказује као голу дебелу децу на облацима. Црквено сликарство се у толикој мери променило да нагота превладава како у сликарству тако и у скулптури. О овоме се наравно може опширније сазнати из историје уметности.

Заморно је помињање папског политичког живота кроз историју, "политичких анатема", интердикта, функције као супер политичара на земљи, без кога уопште нема спаса. Он је све постигао, цар, владар, свештеник коме љубе обућу краљеви и цареви, pontifex maximus! Даље не може, то је максимално!! Врх.  Каквих новитета ће још бити видећемо..

Ми Срби као народ немамо развијен дијалог..Очити пример је ова ситуација у
пошти.  Знамо да у 15 веку током турског зулума, православни владари Балакана затражише помоћ од братије са запада, међутим Ватикан уцењивачки тада затражи да заузврат признамо "његову врховну власт". Опет!? Можда би се и десило да  Деспот Ђурађ Бранковић није раговао. Наиме, из поузданих извора и сарадника са терена, знамо да је запретио обесити онога који потпише унију. Врло могуће да му то папска курија никад није опростила, рекавши:"Ништа нисмо урадили".

 Власт..Форма..Уцењивање је ипак манипулација, то је некоректна присила, силеџијски приступ ради сопствене користи, од када је то Јеванђелска мера?

 Стиче се утисак да је главна сметња остварењу заједнице је у "црквеној политици", због црног властољубља и примата. Која све релативизује и раслабљује кроз векове. Дакле, тешки људски односи кроз векове..

  Будући да књига има две корице и за сукоб су потребне две стране. Свакако да и Православни могу да испоље форму, жељу за влашћу, пројаве тврдокорни фанатизам и сл. Али Божије сунце обасјава и једне и друге, зато свима нама одзвањају вековима упућене речи пророка Давида:

"А грешнику рече Бог:

Зашто ти казујеш законе Моје

и узимаш завет Мој у уста своја?

Јер ти си омрзао васпитање

и речи Моје бацио си за леђа.

Ако видиш лопова, помажеш му,

и са прељубником удео свој имаш;

уста твоја умножише злобу,

и језик твој плете лукавство;

седећи клеветао си на брата свога,

и против сина матере твоје стављао си замку.

То си чинио, и Ја ћутах;

смислио си безакоње – да ћу ти бити сличан!

Обличићу те, и метнућу пред лице твоје грехе твоје.

Разумите ово који заборављате Бога,

да (вас) не зграби, и неће бити избавитеља".

                                                              (део 49.псалма) 

Неки учесници дијалога сматрају да су сусрети у служби оног што проповедају. Да верски великодостојници треба да исправе и укажу на праву вредност, верујући да ће неке од порука сарадње бити позитивни и доћи и до верних.

Сматрам да овде треба раздвојити вођење обичног дијалога од екуменске еуфоричности. Св.старац Клеопа у својој строгости похваљује дијалог као проповед Православља, праве вере! Али само дијалог.. Отуда је клевета ружити и називати епископа који води дијалог по службеној дужности - јеретиком, готово богохулно. Сматрам да се мора прво добро испитати, повести пажња и чувати се осуђивања.

                                                                  Св.Отац Јустин Ћелијски вели:

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави, о intercommunio. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма у ствари је маловјерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“. Суптилна љубави је Истина, и љубав живи истинујући.

Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44).

Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине.

Из овог свега извукао бих закључак да је код неких људи и свештенства који су дуго у цркви нормализован осећај живота у сопственом балону. Заблуде су ипак стварне и компликоване. Често, без недостатка смирености, скромости и понизности нису у стању да сретну реалност обичног човека.. Многи равнодушно могу да узрокују духовну  штету прелазећи границе преко којих се не треба, беспотребно бахатећи се својим чином и привилегованошћу. 

Покушај његове васељенске светости Патријарха цариградског Вартоломеја, који позива да сви хришћани исти дан 2025 год.прославе празник Христовог Васкрења је заиста дирљив, кроз јавна гласила невероватан, позитиван.. Међутим за Православне је Васкрс само онда када је по Јулијанском календару, свако у своме храму, колико год скандалозно да ово звучи.

На питање верника, да ли би православци требало да учествују у
екуменском покрету, отац Серафим Роуз одговара:

“Екуменизам је велика трагедија, јер полази од претпоставке да нико нема праву веру. Прихватљиво би било када би православци ишли на те скупове, да посведоче другима ПРАВУ ВЕРУ.