Најважније у нашем животу је учешће у Литургији, примање Светих Божанских Христових Тајни. Једноставније говорећи, све наше невоље, све наше несреће су повезане са нашим односом према Евхаристији. И ако говоримо о Евхаристији онда је у суштини граница између Цркве и јеретика управо у односу према Евхаристији. Она је за нас - Тајна над Тајнама; ми се причешћујемо правим Телом и правом Крвљу Господа нашега Исуса Христа.
Имао сам прилике у животу да видим много тога страшног и ужасног. Али најстрашније ми је било кад сам видео проливену Крв Господа нашега Исуса Христа на црквеном тепиху и Тело Које је такође пало. И ми смо пузили са настојатељем, скупљајући ту највећу светињу. Ако је Тело, честица Причешћа, пала на земљу у цркви, онда се у њој прекида са служењем док архијереј не разреши.
А ако погледамо например протестанте, они се не причешћују Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, већ врше ломљење хлеба у знак сећања на Тајну Вечеру, и то за њих није светиња.
Ето то је та граница у односу на Причешће.
Причешће постоји и у Армено-Григоријанској цркви, и у католичкој цркви. Али постоји разлика у односу према њему. И ми смо дужни да Телу Христовом прилазимо са великим трепетом и страхом Божијим.
Ако говоримо о првим вековима, тада су се Телом и Крвљу причешћивали сви присутни на Литургији. Ако се човек три недеље није причешћивао, он се сматрао избаченим из црквеног општења. А код нас се људи не причешћују месецима, годинама. Питаш: "Кад сте се причестили последњи пут?", А они кажу: "Да ли прошле или претпрошле године". Причешћивати се треба минимум четири пута годишње током постова. И јавља се питање: "А можда ми треба да се причешћујемо као у првим вековима, сваке недеље, на свакој служби на којој присуствујемо"? - Вероватно томе нисмо дорасли. Ако се причешћујемо сваке недеље онда треба живети Господом нашим Исусом Христом. Када ме питају колико често треба да се причешћују ја кажем не знам. Неко треба да се причешћује четири пута годишње, а другоме треба и сваке недеље, у зависности од тог духовног настројења које човек има. И нажалост у то време када треба прићи ка Причешћу, како се каже у молитви "са страхом Божијим" (а на Светој Гори како сам већ рекао додају "и љубављу") - како прилазимо? У последњој молитви пред Причешће читамо: "Стојим пред вратима твога храма и не одустајем од страшних помисли" (1). Не одустајем од страшних помисли! Значи не одустајемо од страшних помисли налазећи се чак овде у цркви, пред Причешће, због тога што смо превише везани за овај свет, драги су нам наши греси, и ми сами не желимо да се растанемо од њих. Често можемо да чујемо: "А ја не желим да се тога одрекнем". То не сме: ниси се покајао на исповести - не смеш да се причестиш. Имао сам једног исповедника, који је рекао: "Ја нећу да мењам свој живот". Шта да радим у таквој ситуацији? Отишао сам и лишио га разрешне молитве. Ако желиш да живиш по старом, значи немаш исповест ни покајање, и нема отпуштања грехова; значи не можеш да приђеш ка Светом Причешћу.
Христос је рекао: "Који једе Мене живеће Мене ради" (Јн. 6, 57). Неко једе Његово Тело, а не сећа се Тајне Вечере. А ми, причешћујемо се истинском Крвљу и Телом Господа нашега Исуса Христа, и кроз два-три дана заборављамо да у себи носимо то Тело, и да треба да носимо и то сећање са страхопоштовањем. Христова Крв је како се показало била крв прве групе, то јест, Он је био универзални донор. Шта је то - случајност или узвишена тајна? Наравно то је узвишена и истинска Тајна. Али ако се причешћујемо Крвљу Господа нашега Исуса Христа онда се сапричешћујемо и међусобно. И у сваком од нас, причасника, тече Крв Господа нашега Исуса Христа. И према томе ми смо браћа и сестре по Христовој Крви. Какава однос онда треба да буде међу нама? Братски и сестрински. Нажалост, ми смо изгубили у породицама тај братски, сестрински однос, али овде у црквеној заједници, он треба да се сачува међу свим верницима који заједно учествују у Литургији.
Причешћујемо се из Свете Чаше ради остављења грехова. И ако се причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа онда треба веома пажљиво да пазимо како живимо: треба да пазимо на своје речи, своје поступке, своје молитве, свој однос према ближњима. Јер се причешћујемо на осуду ако се причешћујемо недостојно, не пазећи на себе пре и после Причешћа. Да, причешћујемо се наравно само по милости Господа нашега Исуса Христа.
Ми се молимо: "Пред дверима храма Твога стојим и не одступам од страшних помисли, но Ти Христе Боже Који си цариника оправдао и Хананејка помиловао, и разбојнику врата рајска отворио, отвори ми срце човекољубља Твог, и прими мене који Ти прилазим и дотичем Те се ... А ја јадан, који се усудјујем да примим све Тело Твоје, нека не будем опаљен ". Свете Тајне могу и да опрже, и било је случајева када је неки човек дрзнувши се да их прими недостојно био кажњен. Молите се да би милост Господња била са свима који се причешћују, како би то Тело и та Крв које данас једете и примате у себе били на исцељење и душе и тела вашег, и како бисте се међусобно осећали као браћа и сестре.
"Онај који једе Мене живеће Мене ради". - И упитајмо се: "А како смо ми живели? Да ли смо живели Христом или собом и светом? "
"Онај који једе Мене живеће Мене ради". Ако смо хришћани онда треба да слушамо те речи које нам је заповедио Сам Бог. Позивам оне који се причешћују да пажљиво са страхом прилазе ка Причешћу Светим Тајнама и да потом пазе како живе у свим осталим данима свог живота.
(1) Из молитве св. Јована Дамаскина
Причешће постоји и у Армено-Григоријанској цркви, и у католичкој цркви. Али постоји разлика у односу према њему. И ми смо дужни да Телу Христовом прилазимо са великим трепетом и страхом Божијим.
Ако говоримо о првим вековима, тада су се Телом и Крвљу причешћивали сви присутни на Литургији. Ако се човек три недеље није причешћивао, он се сматрао избаченим из црквеног општења. А код нас се људи не причешћују месецима, годинама. Питаш: "Кад сте се причестили последњи пут?", А они кажу: "Да ли прошле или претпрошле године". Причешћивати се треба минимум четири пута годишње током постова. И јавља се питање: "А можда ми треба да се причешћујемо као у првим вековима, сваке недеље, на свакој служби на којој присуствујемо"? - Вероватно томе нисмо дорасли. Ако се причешћујемо сваке недеље онда треба живети Господом нашим Исусом Христом. Када ме питају колико често треба да се причешћују ја кажем не знам. Неко треба да се причешћује четири пута годишње, а другоме треба и сваке недеље, у зависности од тог духовног настројења које човек има. И нажалост у то време када треба прићи ка Причешћу, како се каже у молитви "са страхом Божијим" (а на Светој Гори како сам већ рекао додају "и љубављу") - како прилазимо? У последњој молитви пред Причешће читамо: "Стојим пред вратима твога храма и не одустајем од страшних помисли" (1). Не одустајем од страшних помисли! Значи не одустајемо од страшних помисли налазећи се чак овде у цркви, пред Причешће, због тога што смо превише везани за овај свет, драги су нам наши греси, и ми сами не желимо да се растанемо од њих. Често можемо да чујемо: "А ја не желим да се тога одрекнем". То не сме: ниси се покајао на исповести - не смеш да се причестиш. Имао сам једног исповедника, који је рекао: "Ја нећу да мењам свој живот". Шта да радим у таквој ситуацији? Отишао сам и лишио га разрешне молитве. Ако желиш да живиш по старом, значи немаш исповест ни покајање, и нема отпуштања грехова; значи не можеш да приђеш ка Светом Причешћу.
Христос је рекао: "Који једе Мене живеће Мене ради" (Јн. 6, 57). Неко једе Његово Тело, а не сећа се Тајне Вечере. А ми, причешћујемо се истинском Крвљу и Телом Господа нашега Исуса Христа, и кроз два-три дана заборављамо да у себи носимо то Тело, и да треба да носимо и то сећање са страхопоштовањем. Христова Крв је како се показало била крв прве групе, то јест, Он је био универзални донор. Шта је то - случајност или узвишена тајна? Наравно то је узвишена и истинска Тајна. Али ако се причешћујемо Крвљу Господа нашега Исуса Христа онда се сапричешћујемо и међусобно. И у сваком од нас, причасника, тече Крв Господа нашега Исуса Христа. И према томе ми смо браћа и сестре по Христовој Крви. Какава однос онда треба да буде међу нама? Братски и сестрински. Нажалост, ми смо изгубили у породицама тај братски, сестрински однос, али овде у црквеној заједници, он треба да се сачува међу свим верницима који заједно учествују у Литургији.
Причешћујемо се из Свете Чаше ради остављења грехова. И ако се причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа онда треба веома пажљиво да пазимо како живимо: треба да пазимо на своје речи, своје поступке, своје молитве, свој однос према ближњима. Јер се причешћујемо на осуду ако се причешћујемо недостојно, не пазећи на себе пре и после Причешћа. Да, причешћујемо се наравно само по милости Господа нашега Исуса Христа.
Ми се молимо: "Пред дверима храма Твога стојим и не одступам од страшних помисли, но Ти Христе Боже Који си цариника оправдао и Хананејка помиловао, и разбојнику врата рајска отворио, отвори ми срце човекољубља Твог, и прими мене који Ти прилазим и дотичем Те се ... А ја јадан, који се усудјујем да примим све Тело Твоје, нека не будем опаљен ". Свете Тајне могу и да опрже, и било је случајева када је неки човек дрзнувши се да их прими недостојно био кажњен. Молите се да би милост Господња била са свима који се причешћују, како би то Тело и та Крв које данас једете и примате у себе били на исцељење и душе и тела вашег, и како бисте се међусобно осећали као браћа и сестре.
"Онај који једе Мене живеће Мене ради". - И упитајмо се: "А како смо ми живели? Да ли смо живели Христом или собом и светом? "
"Онај који једе Мене живеће Мене ради". Ако смо хришћани онда треба да слушамо те речи које нам је заповедио Сам Бог. Позивам оне који се причешћују да пажљиво са страхом прилазе ка Причешћу Светим Тајнама и да потом пазе како живе у свим осталим данима свог живота.
(1) Из молитве св. Јована Дамаскина
преузето са http://www.pravmir.ru/article_3502.html
Превод са руског Др.Радмила Максимовић
Превод са руског Др.Радмила Максимовић
