Интервју са свештеником Јованом Власовим, духовником Бутирског затвора
Тамо се не може фалширатиСвештеник Јован Власов, клирик цркве св.Козме и Дамјана у Шубину, носи необично послушање - он духовно руководи затвореницима, који се налазе у Бутирском затвору сизо Но2. када свештеник ту служи Божанску Литургију, исповеда и причешћује затворенике, онда он види оно, што други не виде. Замолили смо оца Јована да нам исприча о свом служењу и да одговори на наша питања.
- Оче Јоване, реците нам молим вас како се то десило да сте постали затворски свештеник?
- На то послушање - духовно руководјење Бутирког СИЗО Но2, сам дошао по благослову Свјатијејшег Патријарха Алексеја. Он лично је одредио десет свештеника, па тако и мене. Ја сам био одређен као старији свештеник и одговарам за организацију посета и руковођења затворских свештеника, који се тренутно налазе у СИЗО Но2. То назначење сам добио пре три године.
- Шта је на вас произвело најснажнији утисак када сте се први пут нашли у сизо?
- То је од самог почетка био један снажан осећај: не дај Боже никоме да доспе у затвор. Било је снажних утисака када смо пролазили по ћелијама и честитали затвореницима Васкрс, поклањали им владичин хлеб, јаја, како је то прихваћено у Православној Цркви. И тамо смо видели нешто што ме је највише од свега поразило: колико је у затвору младих, лепих, паметних људи пуних снаге! Ако се прође центром Москве, не може се срести толико снажних, храбрих људи. Мени се у почетку чинило као да су их специјално бирали као за неки кастинг. Сви затворници су уредно подшишани, имају чисту опеглана одећу, озбиљан поглед, и стари су од 18-25 година. Пред нама се нису налазили ти људи, који дремају по улазима, који су раслабљени и немарни. Ја сам видео нешто сасвим супротно: озбиљан поглед, уредност у свему, уздржаност, бирају речи када нешто питају. Тако већина њих изгледа, али наравно не и сви. Било је разуме се и старих људи, и болесних. Тамо постоји и болнички корпус, у који довозе све душевно болесне затворенике из целе Москве.
- У данашњем друштву постоје стереотипни односи према затвореницима. Постоје неслагања у мишљењу, да уколико је човек био у затвору више никада не може да живи законски. Да ли се изменио ваш лични однос према тим људима непосредно после разговора са њима?
- Моје мишљење је почело да се заснива на конкретним чињеницама, о којима не машташ и не фантазираш, већ их сам видиш. Логично је да већина људи који доспеју у затвор не желе тамо да се враћају. Друга ствар је постојећи проблем рехабилитације затвореника - они излазе на слободу, а многе од њих су за то време жене оставиле, исписани су са стамбеног списка, лишени су сваког боравишта, а морају негде да живе, а сем тога немају сви они неку професију, па им је тешко да зараде за живот. Код таквог рехабилитованог затвореника постоји саблазан да се врати својим старим навикама.
- Чиме је почела ваша делатност у Бутирка?
- Ево како је све почело једном на Васкрс: ишли смо по ћелијама и разговарали са затвореницима. А затим се наша делатност одвијала на следећи начин: једном у две недеље су се неколико свештеника, специјално одређених за то послушање, окупљали заједно, и њих су дочекивали васпитачи СИЗО и ми смо долазили код тих људи, који су писали изјаве са молбом за сусрет са свештеником.
- На то послушање - духовно руководјење Бутирког СИЗО Но2, сам дошао по благослову Свјатијејшег Патријарха Алексеја. Он лично је одредио десет свештеника, па тако и мене. Ја сам био одређен као старији свештеник и одговарам за организацију посета и руковођења затворских свештеника, који се тренутно налазе у СИЗО Но2. То назначење сам добио пре три године.
- Шта је на вас произвело најснажнији утисак када сте се први пут нашли у сизо?
- То је од самог почетка био један снажан осећај: не дај Боже никоме да доспе у затвор. Било је снажних утисака када смо пролазили по ћелијама и честитали затвореницима Васкрс, поклањали им владичин хлеб, јаја, како је то прихваћено у Православној Цркви. И тамо смо видели нешто што ме је највише од свега поразило: колико је у затвору младих, лепих, паметних људи пуних снаге! Ако се прође центром Москве, не може се срести толико снажних, храбрих људи. Мени се у почетку чинило као да су их специјално бирали као за неки кастинг. Сви затворници су уредно подшишани, имају чисту опеглана одећу, озбиљан поглед, и стари су од 18-25 година. Пред нама се нису налазили ти људи, који дремају по улазима, који су раслабљени и немарни. Ја сам видео нешто сасвим супротно: озбиљан поглед, уредност у свему, уздржаност, бирају речи када нешто питају. Тако већина њих изгледа, али наравно не и сви. Било је разуме се и старих људи, и болесних. Тамо постоји и болнички корпус, у који довозе све душевно болесне затворенике из целе Москве.
- У данашњем друштву постоје стереотипни односи према затвореницима. Постоје неслагања у мишљењу, да уколико је човек био у затвору више никада не може да живи законски. Да ли се изменио ваш лични однос према тим људима непосредно после разговора са њима?
- Моје мишљење је почело да се заснива на конкретним чињеницама, о којима не машташ и не фантазираш, већ их сам видиш. Логично је да већина људи који доспеју у затвор не желе тамо да се враћају. Друга ствар је постојећи проблем рехабилитације затвореника - они излазе на слободу, а многе од њих су за то време жене оставиле, исписани су са стамбеног списка, лишени су сваког боравишта, а морају негде да живе, а сем тога немају сви они неку професију, па им је тешко да зараде за живот. Код таквог рехабилитованог затвореника постоји саблазан да се врати својим старим навикама.
- Чиме је почела ваша делатност у Бутирка?
- Ево како је све почело једном на Васкрс: ишли смо по ћелијама и разговарали са затвореницима. А затим се наша делатност одвијала на следећи начин: једном у две недеље су се неколико свештеника, специјално одређених за то послушање, окупљали заједно, и њих су дочекивали васпитачи СИЗО и ми смо долазили код тих људи, који су писали изјаве са молбом за сусрет са свештеником.
Поред осталог, тамо постоје и ћелије у којима су затворени странци из далеког иностранства - видео сам тамо и Бразилце, и Кинезе. Постоји и женски сизо, постоје и специјални затвори за умоболне, као и за малолетнике.
- Ви се вероватно пре него што сте одређени за ово послушање нисте сусретали са таквим људима. Да ли је било тешкоћа у комуникацији са представницима криминалаца, јер они ипак имају своје неписане законе, "појмове", посебна мишљења, које обичан човек не може одмах лако да разуме?
- Да, пре тога нисам имао прилике да се сретнем са бившим или садашњим затвореницима. Било је тешко, пошто они имају своје принципе комуникације, али овде се ћелија од ћелије разликује. Већина затвореника су овде по члану "трговина и растурање наркотичких средстава" и "крађа стана". Већина њих је затворена због тих кривичних преступа, тако да код њих нема неких посебних појмова, пошто се ту не ради о неким "криминалним ауторитетима". Већина тих људи пролазе кроз Бутирку први пут, али има и оних коју су пре били. Последњи покушавају да се са свештеником опходе тако како је то прихваћено у њиховој средини. Например, према њиховим појмовима се не сме ништа предавати преко прага - или треба ући, или ми сами треба да пошаљемо човека, који би примио наше поклоне. Такође покушавају да ухвате свештеника на речима, како би их исмејали, постављају такве лексичке замке, да свештенику није пријатно.
Углавном разговарамо са људима, који су први пут доспели у затвор. Мислим да свештеник не треба специјално да изучава језик криминалаца, њихов жаргон и законе. Напротив, он ту треба да унесе свој закон - закон Божији. И то треба да ради тако уверљиво, како би они прихватили Божији закон, па самим тим и принципе спољашњег понашања који су прихваћени код нас у Цркви.
Тешкоће при раду са затвореницима су следеће: човеку, који се налази под истрагом је веома тешко да се покаје. Прво, треба рећи да се тамо налазе неоцрковљени људи, а неки од њих уопште никада нису били у цркви, и свештеника су први пут видели тек у затвору. А потом, када се налазиш под истрагом, исповест скоро увек почиње на исти начин: "Због чега си овде?" "Ни због чега. Сместили су ми ... ", Или" Затворили су ме ни због чега. Пријатељ ме је привео ". То је једна од главних тешкоћа.
Долазимо у ћелију пре свега да бисмо разбудили људско срце и привукли га ка покајању. Потом следе молебани, затим се молимо и за упокојене, а затим их и причешћујемо, али је на почетку потребно да се човек покаје за своја дела. Али је њему страшно тешко да прекорачи тај праг: истражном судији говори једно, да ни у чему није крив, како би му скратили рок, а свештенику све праведно прича о себи. Њему се чини да на исповести треба да открије све детаље свога дела, иако свештенику они нису сасвим потребни. Људи у затвору су затворени, и неће рећи ништа сувишно. То је једна од највећих тешкоћа.
Следећа тешкоћа је у томе што се људи овде налазе на неодређено време, то јест "седе на коферима". За разлику од зоне, они овде треба да формирају заједницу верника. Човек долази у зону рецимо на пет година: он може да формира заједницу од рецимо двадесет, тридесет људи, и они могу да се држе једни других, за њих се издваја одређен кутак, а понекад им граде и цркву. А овде, у сизо затвореник дође и оде. С њим се свештеник срео неколико пута, и потом једном долази а овога су већ спровели у оружаној пратњи. На његовом месту је већ нови човек, и треба почети све поново из почетка.
- Оче Јоване, реците нам како протиче Богослужење у сизо? То вероватно није баш тако једноставно организовати?
- При служењу Литургије у сизо настају велики проблеми с тим да на њу дођу сви они који то желе. У једној ћелији се рецимо може наћи двоје, троје људи који желе да дођу на Литургију, а да би на служби не би било двоје, већ 32 људи, треба узети људе из друге ћелије а то значи да оперативци треба да провере да ли су они у затвору због истог кривичног дела, јер ако је то случај онда они могу да размењују информације, а то наравно није добро за истрагу. Пошто у затвору има много народа онда надзорници природно не воле превише да их проверавају.
- Имао сам прилике да видим неки духовни напредак. Постојала је једна ћелија у којој је било дванаест људи који су се сви причешћивали. Очигледно је међу њима било неколико такозваних лидера, и када би им доводили нову децу, они би их усмеравали ка оцрковљењу. Али то је опет био њихов дубоки, лични, унутрашњи процес. Имао сам обичај да их питам: "Децо, да ли су вам потребне неке књиге?" А они кажу: "Оче, погледајте ..." - и показују на орман, у коме се налази духовна литература све до плафона.
Али углавном се сусрећемо са затвореношћу и отуђеношћу. Кажу да има много непознатих захтева: "Потребно нам је ово, потребно нам је оно ..". И све се то изговара довољно егоистично, нагло.
- Да ли су захтеви материјалног карактера?
- Да, траже ствари, новац, храну. "Донеси ми ово, донеси ми оно, када ћеш опет доћи?" Потрошачки односи су веома заступљени. Али има ту још нешто што зачуђује. По мом мишљењу, уколико човек живи по Божијим заповестима, у наше време у коме нема гоњења, не би требало да доспе у затвор. И зато посебне плодове покајања, сузе, ударање у груди нико овде ни не очекује да види. Тим пре што спољашња испољавања осећања као што су сузе, и падање на колена у затвору нису прихавћен, и уопште затвореници се труде да се уздржавају од било каквог испољавања осећања. Чак се и по томе како стоје на служби осећа разлика у поређењу са обичним верницима. Обични верници могу да клече, па чак и да заплачу, али затвореници то себи не дозвољавају, јер су затворени људи. И зато ако видите неку спољашњу гостопримљивост затвореника и уколико приметите неке њихове покушаје за исповедањем и причешћивањем онда је то већ добро. Али и поред тога њима је једнсотавније да отпости пред Причешће него да отворе своју душу. Зато што је пост - дисциплина, и њима је то јасно да од нечега треба да се одрекну, а да кажу "Господе, опрости за то што сам некога увредио, привео, па самим тим и своју породицу лишио оца, брата, сина .. . "- за њих је то веома тешко.
- Да ли када неко од затвореника почиње да испољава своје интересовање за Цркву и веру то наилази на подсмехе или прогоне од стране његових "цимера"?
- Не, ја никада раније нисам тако нешто чуо. Већина људи који се тамо налазе се према Цркви не односе непријатељски, већ пре би се рекло равнодушно. У принципу, то је део савременог друштва, где се већина људи према Цркви не односи ни позитивно, ни негативно: "Постоји Црква, и она постоји сама по себи, као и ја сам по себи". Само мали број људи долази у Цркву, како овде, тако и тамо, у зони - неки се присећају дечијих доживљаја када су посећивали Цркву заједно са баком или мајком, и ти ретки утисци зрелог живота им помажу да учине први корак ка Цркви....
- Теоретски могу. Заиста, чини ми се да затвореник има толико слободног времена да може да седи и да се моли колико жели, али нажалост то не могу ничим да потврдим и према томе сам скептичан. Увек је постојало мало стадо оних који су живели црквеним животом и који су желели да га живе, трудили се у Тајнама и то нису радили формално, већ искрено, од душе, без икакве принуде. Тако и у затвору постоји неки проценат људи, који на овај или на онај начин разматрају своју прошлост.
Човек, који је учинио преступ, најчешће употребљава наркотике или алкохол, води неуредан начин живота и просто-напросто је заглушен таквим животом. А када дође у затвор, и када не зна колико времена ће ту провести, човек се налази у стању још веће затупљености и заглушеност. Не могу да кажем да су његова чула максимално изоштрена, и да он често размишља о томе шта му је на савести. Иако наравно постоје и изузеци. Постоје деца, коју кад видиш просто се зачудиш и постаје ти нејасно шта они раде у СИЗО и због чега су ту доспели. И ако их сретнете на улици никада не бисте рекли да су били у затвору пет година: пламени поглед, умни разговор, и по њиховом лику се види да су то предузимљиви, енергични људи, живахни, интересују се за све, и нису ничим оптерећени. И таквих има много.
- Да ли се дешавало да вам је управа СИЗО правила неке препреке у вашем раду?
- Знате да је управа заузета својим проблемима и ми им тамо углавном нисмо потребни. Ми смо за њих само додатан напор и непотребан губитак времена. Иако наравно и међу начелницима различитог ранга постоје и они који се према нама односе са симпатијом - понекад нам помажу, а понекад и активно учествују. Једно време нам је најбољи помоћник у свим делима био један муслиман. Помагао нам је без обзира на то што се придржавао своје вере, и дешавало се да је чак и постио за време наших постова. С њим је било једноставније уговорити и организовати сусрет са затвореницима, њихов долазак у Цркву, или одлазак код њих у ћелију - он нам је био најефикаснији помоћник, који при нашој појави није показивао никакву оптерећеност, већ се према нама односио мирно и гостопримљиво.
- Оче Јоване, прошло је већ три године од вашег служења и разумљиво је да сада имате неко искуство у комуникацији са затвореницима. Шта се по вашем мишљењу захтева од свештеника који је дошао у тамницу?
- Трпељивост, јер ако ниси ни апостол, ни светитељ, како ћеш онда да мисионариш? Имитирати апостолство је бесмислено и та лаж је одмах очигледна. Уколико свештеник у Цркви даје оно најбоље од себе, онда се то примећује, или супротно томе производи контраефекат - од њега одбија та посебна умилност и повишена егзалтираност. Али било је и апостола у Бутирки: ту је долазио отац Глеб Каледа. Његов долазак и његове речи су заиста имале велики утицај не само на обичне затворенике, већ и на све оне који су се тамо налазили доживотно, или су били осуђени на смртну казну. Ту је долазио и духовник московске епархије отац Владимир Жило, сада већ покојни. Када додје човек таквог ранга, као што је отац Владимир, дешава се да само неколико његових речи, умесно изговорених, могу да преобрате човекову душу. А од нас, обичних свештеника се захтева трпљење и дисциплина. Дисциплина се састоји у томе да не бежимо од тог послушања, да се не склањамо од њега. Сви свештеници су заузети, и сви се ми бавимо тиме у своје слободно време. Свештеници немају много слободних дана, радни дан нема временског ограничења, и зато када се дода неко ново послушање, то свештеника наравно још више оптерећује. Он наравно жели да се бави својом парохијом, својим духовним чедима, својом породицом, а сада још има и ново послушање. Њега просто треба трпети, и трудити се док је Богу то угодно, како је преподобни Амвросије Оптински говорио: "Трпљењем и трудом се све савлађује".
- Вероватно је тешко савладати се када говориш људима о вери, а видиш у њиховим очима неразумевање или чак равнодушност?
- Наравно да је тешко, али се са тим сусрећемо и у свакодневном животу. Не треба отићи у затвор да би се сусрели са неразумевањем. То се може срести и у болници: "Зашто си ти овде дошао?", "Зашто сте га пустили?" - Често чујемо од пацијената. Понекад људи свештеника не разумеју ни у цркви. Често свако у цркву долази са својим задатком: један да би се на њега сажалили, други - да би се пожалио на живот, а трећи - као код бесплатног психијатра. Али тамо у зони таквог неразумевања има још и више.
- А да ли је било таквих случајева да Вас отворено нису прихватали и да су показивали своју нетрпељивост?
- Не. Са мном таквих случајева није било, али сам од других слушао о њима, - мислим да су они били испровоцирани од друге стране ... Знам да постоји група мирјана који одлазе у СИЗО и који покушавају да се баве катехизацији и да деле поклоне и њима се тако нешто дешавало.
Понекад се дешава да донесеш Јеванђеље, и даш га некоме, а као одговор чујеш: "Нама то није потребно". Наметања ни у ком случају не треба да буде. Оно и није могуће. Чак и неки превише емоционални жалбу "Спаси душу своју!" Може да се схвати као агресија, и да изазове само негативну реакцију: подсмех или нешто друго. Дешава се да одеш код затвореника и упиташ: "Хоћете ли да се исповедате?", А они леже гледају телевизор и кажу: "Оче, а зашто да се исповедамо када немамо грехова - само гледамо телевизор од ујутру до увече, а никога нисмо ни убили, ни заклали ". И то одговарају чак са неком дозом ироније.
Неко живи својим животом и видиш да има плазмени телевизор на целом зиду и постављену трпезу. Овде људи тако не живе.
Уопштено говорећи, треба знати да је у затвору информација на великој цени. Постоји велики број начина за њен пренос. Има случајева да затвореници желе да искористе свештеника у својству преносника информација. То треба одмах пресећи, јер у комуникацији са затвореницима не треба да буде ничег сувишног. Ако један свештеник ту попусти, а потом се то открије, онда свештенике ту више не пуштају. А ако тамо не буде свештеника, онда ће доћи секташи, јер њих има јако много.
- Да ли их и сада има тамо?
- Сада их нема, али их је раније било.
- Да ли су их истерали?
- Ја бих рекао да су православни запосели то место, због тога што ми одржавамо контакт са затворском управом, која онда може да се снађе у погледу разних питања, и може с неким да се проконсултује. Дође неки човек у раси и каже: "Треба да посетим Ивана Ивановича". Раније, пре нашег доласка таквом човеку не би указивали ни дужно поштовање, а данас одмах питају: "Ко је то? Одведите га прво код оца Јована - представите се, реците ко сте Ви ". И онда такви људи најчешће нигде не иду што значи да су били подметнути.
Десио се и следећи случај: начелник оперативног одељења ме је упитао: "Код нас седи епископ и тражи да му се донесу неке богослужбене књиге и одежде за службу. Не знам шта да радим пошто је епископ важна личност у Цркви, фактички, као генерал у војсци ". Ја онда питам како се зове тај епископ, а он одговара да су већ затрпани великим бројем писама која су послата на име тог епископа. "Покажите неки документ који се односи на њега". Показује. Гледам, а тамо је написано: "Михаилу, архиепископу Московском, митрополиту целе Русије", а ја кажем: "Е сад је јасно, то је највероватније присталица Русанцова, који нема ништа заједничко ни са Православном Црквом, ни са Црквом уопште", при чему он седи у затвору по свој прилици због обешчашћење свог сопственог ипођакона. Тај епископ тако и моли - не да служи Литургију, већ да се бави духовним руководјењем, то јест да исповеда. Он, по канонским правилима не сме да служи после таквог греха, али сматра да може да исповеда. И то питање се лако разрешава - нема таквог епископа у Руској Православној Цркви, и на њега не треба обраћати пажњу. Тај човек је просто нешто о себи уобразио.
Показује се да непрекидни контакти са православним свештеницима помажу запосленима у затвору да се правилно снађу у одређеној ситуацији. Али они пре свега усмеравају и однос људи према Цркви, јер гледајући на тог епископа могу да кажу: "Ево ту седи тај епископ" плави ", значи и сви они тамо су такви ...". А после одређеног разговора и објашњења човек почиње да схвата, да тај "епископ" нема никакве везе са Црквом.
Без обзира на ту реалну помоћ, сарадници то некако не цене много, нити схватају нашу жељу да помогнемо. Они имају своје задатке.
- Оче Јоване, реците нам молим вас да ли у зони за свештеника постоје неке границе понашања, преко којих не може да преступи?
- Не мислим да постоје неке посебне специјалне границе понашања за свештеника у тој ситуацији. Нема тих ствари које ја себи могу да дозволим на парохији, а тамо треба да избегавам. Постоје обичне мере предострожности - неопходно је пажљиво посматрати јер се тамо често дешавају инциденти. Може се доспети и у "општу смесу". Али то је та обазривост с којом улазиш у мрачни воз: пажљивије посматраш околну станицу, али не ништа више него у свакодневном животу. А то да тамо не треба фалширати - то је тачно.
- Али у свету на слободи, уколико човек сретне неискреног свештеника, може да оде у другу парохију.
- Такав свештеник је такоше саблазан, али је на слободи то заиста лакше разрешити. У затвору је теже, јер не постоји никакав избор: уколико свештеник нечим одбије човека, он више никада неће доћи у Цркву. И зато треба бити пажљив.
Није лоше по мом мишљењу уколико свештеник има правно образовање, или уколико одслуша неке курсеве тог профила како би се упознао са члановима криминалног кодекса. То знање помаже да се правилно разговара са затвореником, уколико знамо по ком члану је ухапшен, јер и када у нашем обичном животу разговарамо са неким питамо га за његову професију, образовање. То помаже да се разговор води правилно, да се адаптира према конкретном човеку, и да буде лични. Тако и затвору не би било лоше да се боље упозна проблем конкретног затвореника, уколико свештеник поседује неки минимум правног знања.
- Да ли сте се у вашој пракси сретали с тим да су затвореници сматрали да не смеју да се исповедају пошто свештеник може да пренесе нешто истражном судији?
- Многи затвореници не говоре директно о томе, али ми се чини да управо тако мисле. И због тога су веома опрезни. Постоје различита мишљења у вези тога да су у совјетско време свештеници били извештачи КГБ-а, иако је све било супротно - свештеници су били страдалници и исповедници вере. Али без обзира на ту чињеницу, то мишљење се сачувало. А човек нажалост брже памти лоше, него добро.
- Да ли сматрате да држава на неки начин може да олакша ваш рад?
- Она треба да почне са реформама у редовима тих људи, који тамо раде, и то директно од самог персонала. Сарадници живе у интернатима, пошто сви углавном долазе из разних крајева Русије. О каквој користи васпитања се може говорити, када се муче и сами официри, заставници, који тамо службују. Њима треба дати добру плату, и решити питање њиховог места боравка. Владика Александар се више пута обраћао и у управу у Москви, и у Госдуму, и другим властима са молбом о становима за официре, како би њихове породице нормално живеле. Јер ако не буде стана - жена ће отићи, ако жена оде - официр ће почети да пије, а то свакако није добро. Они су сами по себи веома анархични људи. Ако си ти сам анархичан, онда о каквом васпитавању, о каквом обучавању, и правилном понашању са затвореницима може да се говори? Реформе треба започети од надзорника.
Сав персонал има могућност да добије правно образовање и то је веома добро. Мислим да их треба упорније мотивисати за то, како би млађи официри имали даљу перспективу напредовања. Уколико они буду имали животну перспективу и интересовање, онда ће се другачије односити према затвореницима. А када видиш тренутну ситуацију у затвору не знаш кога више да жалиш, и коме је потребно више саосећања: затвореницима или њиховим надзорницима.
- Углавном смо говорили о проблемима и тешкоћама који окружују свештеничко служење у затвору. Али постоје и радосни тренуци који уливају наду и дају снагу за даљи рад. Испричајте нам нешто о њима.
- Знате, када разговарате са затвореницима, онда неке посебне радости наравно, нема. Али после тога, када изађеш одатле испунивши своју обавезу, па ако си чак и мало урадио, али онолико колико си могао - савест ти је мирна и осећаш морално задовољство. Схваташ да је напредак можда само микроскопски, али ипак постоји и да даље треба да радиш свој посао. И сама савест, и стање сопствене душе говори да је то дело потребно.
Посебно стање се осећа за време службе у затворској цркви. Отприлике 138 руских новомученика и исповедника, званично канонизованих су на овај или онај начин прошли кроз Бутирски затвор. И мислим да они својим молитвама не остављају ово место. То је заиста објективна чињеница, и није плод никакве маште. Та служба је нешто посебно. Тешко је рећи колико то затвореници могу да осете, али постоје плодови и њихове вере. Они су например направили кутијицу за остатке од свећа. Али како су је направили? Очигледно је да су у то уложили целу своју душу: негде су нашли материјал, негде су нашли снагу и жељу, и направили је. Чак нам је и жао да је користимо за то за шта је намењена. Затим су направили и столић за парастос. А покушајте данас негде да нађете такав месингани листић. Све су урадили прецизно, користећи минимум инструмената и могућности.
Наравно, то што се затвореници налазе у цркви, не може а да не утиче на душу. То утиче и то приметно. Теже је ићи по ћелијама: некада морам да исповедам и причешћујем на прозорској дасци, а то је крајње неудобно. Поред тога све се ради са великом брзином. А када завореници сами дођу у цркву, онда је то сасвим друга ствар, и мислим да је ефикасније него да ми сами идемо по ћелијама. Сама атмосфера храма представља највећу радост, и највеће чудо је видети покрете на лицу и у очима, као и у спољашњем понашању људи када они прелазе праг свете Цркве.
Са свештеником Јованом Власов разговарао Сергеј Архипов
- Сада их нема, али их је раније било.
- Да ли су их истерали?
- Ја бих рекао да су православни запосели то место, због тога што ми одржавамо контакт са затворском управом, која онда може да се снађе у погледу разних питања, и може с неким да се проконсултује. Дође неки човек у раси и каже: "Треба да посетим Ивана Ивановича". Раније, пре нашег доласка таквом човеку не би указивали ни дужно поштовање, а данас одмах питају: "Ко је то? Одведите га прво код оца Јована - представите се, реците ко сте Ви ". И онда такви људи најчешће нигде не иду што значи да су били подметнути.
Десио се и следећи случај: начелник оперативног одељења ме је упитао: "Код нас седи епископ и тражи да му се донесу неке богослужбене књиге и одежде за службу. Не знам шта да радим пошто је епископ важна личност у Цркви, фактички, као генерал у војсци ". Ја онда питам како се зове тај епископ, а он одговара да су већ затрпани великим бројем писама која су послата на име тог епископа. "Покажите неки документ који се односи на њега". Показује. Гледам, а тамо је написано: "Михаилу, архиепископу Московском, митрополиту целе Русије", а ја кажем: "Е сад је јасно, то је највероватније присталица Русанцова, који нема ништа заједничко ни са Православном Црквом, ни са Црквом уопште", при чему он седи у затвору по свој прилици због обешчашћење свог сопственог ипођакона. Тај епископ тако и моли - не да служи Литургију, већ да се бави духовним руководјењем, то јест да исповеда. Он, по канонским правилима не сме да служи после таквог греха, али сматра да може да исповеда. И то питање се лако разрешава - нема таквог епископа у Руској Православној Цркви, и на њега не треба обраћати пажњу. Тај човек је просто нешто о себи уобразио.
Показује се да непрекидни контакти са православним свештеницима помажу запосленима у затвору да се правилно снађу у одређеној ситуацији. Али они пре свега усмеравају и однос људи према Цркви, јер гледајући на тог епископа могу да кажу: "Ево ту седи тај епископ" плави ", значи и сви они тамо су такви ...". А после одређеног разговора и објашњења човек почиње да схвата, да тај "епископ" нема никакве везе са Црквом.
Без обзира на ту реалну помоћ, сарадници то некако не цене много, нити схватају нашу жељу да помогнемо. Они имају своје задатке.
- Оче Јоване, реците нам молим вас да ли у зони за свештеника постоје неке границе понашања, преко којих не може да преступи?
- Не мислим да постоје неке посебне специјалне границе понашања за свештеника у тој ситуацији. Нема тих ствари које ја себи могу да дозволим на парохији, а тамо треба да избегавам. Постоје обичне мере предострожности - неопходно је пажљиво посматрати јер се тамо често дешавају инциденти. Може се доспети и у "општу смесу". Али то је та обазривост с којом улазиш у мрачни воз: пажљивије посматраш околну станицу, али не ништа више него у свакодневном животу. А то да тамо не треба фалширати - то је тачно.
- Али у свету на слободи, уколико човек сретне неискреног свештеника, може да оде у другу парохију.
- Такав свештеник је такоше саблазан, али је на слободи то заиста лакше разрешити. У затвору је теже, јер не постоји никакав избор: уколико свештеник нечим одбије човека, он више никада неће доћи у Цркву. И зато треба бити пажљив.
Није лоше по мом мишљењу уколико свештеник има правно образовање, или уколико одслуша неке курсеве тог профила како би се упознао са члановима криминалног кодекса. То знање помаже да се правилно разговара са затвореником, уколико знамо по ком члану је ухапшен, јер и када у нашем обичном животу разговарамо са неким питамо га за његову професију, образовање. То помаже да се разговор води правилно, да се адаптира према конкретном човеку, и да буде лични. Тако и затвору не би било лоше да се боље упозна проблем конкретног затвореника, уколико свештеник поседује неки минимум правног знања.
- Да ли сте се у вашој пракси сретали с тим да су затвореници сматрали да не смеју да се исповедају пошто свештеник може да пренесе нешто истражном судији?
- Многи затвореници не говоре директно о томе, али ми се чини да управо тако мисле. И због тога су веома опрезни. Постоје различита мишљења у вези тога да су у совјетско време свештеници били извештачи КГБ-а, иако је све било супротно - свештеници су били страдалници и исповедници вере. Али без обзира на ту чињеницу, то мишљење се сачувало. А човек нажалост брже памти лоше, него добро.
- Да ли сматрате да држава на неки начин може да олакша ваш рад?
- Она треба да почне са реформама у редовима тих људи, који тамо раде, и то директно од самог персонала. Сарадници живе у интернатима, пошто сви углавном долазе из разних крајева Русије. О каквој користи васпитања се може говорити, када се муче и сами официри, заставници, који тамо службују. Њима треба дати добру плату, и решити питање њиховог места боравка. Владика Александар се више пута обраћао и у управу у Москви, и у Госдуму, и другим властима са молбом о становима за официре, како би њихове породице нормално живеле. Јер ако не буде стана - жена ће отићи, ако жена оде - официр ће почети да пије, а то свакако није добро. Они су сами по себи веома анархични људи. Ако си ти сам анархичан, онда о каквом васпитавању, о каквом обучавању, и правилном понашању са затвореницима може да се говори? Реформе треба започети од надзорника.
Сав персонал има могућност да добије правно образовање и то је веома добро. Мислим да их треба упорније мотивисати за то, како би млађи официри имали даљу перспективу напредовања. Уколико они буду имали животну перспективу и интересовање, онда ће се другачије односити према затвореницима. А када видиш тренутну ситуацију у затвору не знаш кога више да жалиш, и коме је потребно више саосећања: затвореницима или њиховим надзорницима.
- Углавном смо говорили о проблемима и тешкоћама који окружују свештеничко служење у затвору. Али постоје и радосни тренуци који уливају наду и дају снагу за даљи рад. Испричајте нам нешто о њима.
- Знате, када разговарате са затвореницима, онда неке посебне радости наравно, нема. Али после тога, када изађеш одатле испунивши своју обавезу, па ако си чак и мало урадио, али онолико колико си могао - савест ти је мирна и осећаш морално задовољство. Схваташ да је напредак можда само микроскопски, али ипак постоји и да даље треба да радиш свој посао. И сама савест, и стање сопствене душе говори да је то дело потребно.
Посебно стање се осећа за време службе у затворској цркви. Отприлике 138 руских новомученика и исповедника, званично канонизованих су на овај или онај начин прошли кроз Бутирски затвор. И мислим да они својим молитвама не остављају ово место. То је заиста објективна чињеница, и није плод никакве маште. Та служба је нешто посебно. Тешко је рећи колико то затвореници могу да осете, али постоје плодови и њихове вере. Они су например направили кутијицу за остатке од свећа. Али како су је направили? Очигледно је да су у то уложили целу своју душу: негде су нашли материјал, негде су нашли снагу и жељу, и направили је. Чак нам је и жао да је користимо за то за шта је намењена. Затим су направили и столић за парастос. А покушајте данас негде да нађете такав месингани листић. Све су урадили прецизно, користећи минимум инструмената и могућности.
Наравно, то што се затвореници налазе у цркви, не може а да не утиче на душу. То утиче и то приметно. Теже је ићи по ћелијама: некада морам да исповедам и причешћујем на прозорској дасци, а то је крајње неудобно. Поред тога све се ради са великом брзином. А када завореници сами дођу у цркву, онда је то сасвим друга ствар, и мислим да је ефикасније него да ми сами идемо по ћелијама. Сама атмосфера храма представља највећу радост, и највеће чудо је видети покрете на лицу и у очима, као и у спољашњем понашању људи када они прелазе праг свете Цркве.
Са свештеником Јованом Власов разговарао Сергеј Архипов
