Осетивши пламен, трчи!
"Нико не треба да оклева на путу овог живота, како не би изгубио место у Отаџбини. Нико нека не оклева у добрим жељама, већ свако нека ради оно што је започео, да би га и завршио". Свети Григорије Двојеслов.
Монаштво је посебан пут на коме владају друга правила за разлику од било којих других животних области. Ако је свуда пристојно и похвално "бити скроман", "уступати место", "давати најбољи комад" другоме, овде то није тако! Овде трчи напред из све снаге, хватај "најбољи комад", и не задржавај се са онима који одуговлаче и заостају. Видиш да сви иду споро или лутају и траже заобилазне путеве - ти трчи, остављајући их њиховом сопственом избору, јер они који теже већем све боље уступају другоме, али то није тако само по питању љубави, и у томе што се тиче непосредно љубави: тада се ревнује, такмичи, супарници и труде да се надмаше. Не знате ли да они што трче на трку, сви трче, а један добије дар? Тако трчите да добијете.
А отац Јаков, који је лукавошћу одузимао брату првенство, борећи се са Богом? Мојсеј, који је захтевао да види Божије лице? Јелисеј, који је од пророка Илије тражио двоструку благодат? Браћа Зеведејеви, који су молили Господа да их постави у Царству Славе на десну и леву страну Његовог Престола? Какви све "нескромни" смели поступци! Али дела љубави не пролазе без узбуђености. Многострадални Јов је тако смело и чак изазовно разговарао са Богом и тражио од Њега да му да објашњење за своје невоље, док су његови пријатељи истовремено "уздржано" и "смирено" разговарали о Божијим судовима. Али управо у Јову постоји живо осећање, љубав према Богу, а код његових пријатеља нека хладна "трговина" са Богом. И Јов је више угодио Богу, док његови пријатељи уз све своје расуђивање морају да моле од Јова да се моли за њих, који чини се смело и дрско расудјује о Божијим судовима.
"Хитају ка усамљеничком животу, или странствовању, не чекајући мирољубиве душе, јер лопов долази неопажено. Многи, који су заједно са собом покушали да спасавају лење, и сами су с њима погинули, када се њихов огањ ревности временом угасио. Осетивши пламен, трчи, јер не знаш када ће се он угасити и оставити те у мраку ".
Ми данас често грешимо када мислимо да је најважније, и оно што се од свакога од нас захтева да помогнемо људима око нас да се спасу. Спремни смо много тога да жртвујемо, па чак и оно најнеопходније, како бисмо ближњега подстакли к вери. Али то је најчешће демонско искушење, које је многима заковало руке и ноге, приморало их да успоре на путу ка Богу у чекању оних, који су се такође као спремали да иду с њима. Многи су се због тог доброг предлога одрекли смелог корачања, задржавајући се у тим скуповима и одушељеној маси, да би на крају заборавили и изгубили интересовање и за само путовање. "Осетивши пламен, трчи!" У почетку човек треба да трчи и савлађује препреке, да се ревносно пробија кроз непријатељски обруч и безбројне опасности, и тек када достигне положај који даје наду, тек тада може пажљиво да се окрене и пружи руку ономе који тражи помоћ.
Ми смо слични људима који су упали у дубоки ров: даје нам се још могућност да се ухватимо за ретко корење које извирује из литица, и да пажљиво прелазимо са гребена на гребен, опрезно се успињући ка животу на пространом месту. И само онај који се докопао заравни, и чврсто се држи за стабло дрвета може да спусти конопац наниже и да повуче некога ко га моли за помоћ. Али каква је невоља уколико смо направили само неколико жалосних напора и једва се попели метар уз литицу, а већ желимо да некога повучемо за собом!
Савремено човечанство се налази у најжалосније духовном стању, наше душе су искварене и изједене црвима страсти до краја. Пружа се још једна задивљујућа шанса да се од помахниталог света удаљимо у манастире, да живимо релативно изоловани од свеопштег метежа, и да пронађемо неки мали мир и заштиту од спољних повода за грех. За многе од нас је то јединствена прилика да преживимо, да не изгоримо у ужареној пећи савременог Вавилона. Господ нам дарује још ту чудесну хладовину и Анђела који нас чува, како бисмо слично вавилонској деци запевали смирену и покајне песму. Али ми, безумно умисливши о себи, тежимо да изађемо из хлада на саму жегу, мислећи да ћемо својом искусном речју и звонким гласом повући за собом што је могуће више људи, и учинити их захвалну, исте милости, која нам је пројављена. Али колико је много оних који изгоре у том неумољивом пламену бавећи се спасавањем оних који гину!
"Не подлежемо сви одговору за спасење других, - каже свети Јован Лествичник, - јер божански апостол каже: тако ће дакле сваки од нас дати Богу одговор за себе. И опет: учећи дакле другога себе не учиш? Као да је рекао: не знам да ли смо сви дужни да бринемо о другима; а о самима себи свакако да треба да бринемо ".
"Удаљивши се на годину или више од својих ближњих, задобијамо неко мало страхопоштовање, или умиљење, или уздржање, и тада нас сујетне помисли побуђују да се опет вратимо у отаџбину ради назидања, и примера и корсти за многе ... а ако још имамо дар говорништва и нешто духовног разума, тада нам већ као спаситељима душа и учитељима саветују да се вратимо у свет, како бисмо оно што смо задобили у пристаништу несрећно расточили на пучини ".
Архим Лазар Абашидзе, Мучење љубави, келејни записи
Са руског Др.Радмила Максимовић
