 |
| Митрополит Иларион Алфејев |
Није Уобичајено видети 43-огодишњег човека у чину Митрополита иако је у новијој историји Руске Православне Цркве није било да су и млађи људи били произведени у овај епископски висок чин . Шта се то мења у вашем животу и у Вашем служењу?
- Примам овај висок чин као велики аванс, који ми је дао свјатјејши Патријарх, како бих усрдније радио као Председник Одељења за спољне црквене везе. Ова дужност је висока и претпоставља одговарајући Црквени ниво. Али о човековом раду не треба судити по наградама Које добија, већ по преданости с којом ради и посвећује се црквеном делу. Ја, како каже Апостол Павле, Не могу ничим да се похвалим сем својим слабостима. Али Једно Могу да кажем - да никада нисам био лењ. Ја увек имам жељу да радим, напор ритма живота се само повећава са сваким новим назначењем. Пре само пола године нисам чак ни могао да замислим да ћу морати да радим са таквом интензивношћу и да ће бити толико велика одговорност за сваку реч и за сваку одлуку.
- Како распоредјујете своје време за разне области Ваше делатности? Ту је поред одељења још и руководство Општецрквеном кандидатуром, и комисија за писање Катихизиса, Међусаборно Присуство чији сте члан, и на крају богословско и музичко стваралаштво.
- Музику сам оставио на страну откако сам постао Председник ОВСЦ. Богословско ствараластво је сада такође одложено на неодредјено време. Тако да време треба да расподелим између службених послова, повезаних са дужношћу председника ОВСЦ, делатношћу која је повезана са другим црквеним послушањима. Трудим се да време расподелим тако да Редовно будем у ОВСЦ да се срећем са људима - молби за сусрете је веома много. Трудим се, да редовно сусрећем са нашим матурантима како бих их све познавао лично. Ето јутрос сам присуствовао конференцији доктораната, а потом сам ручао с њима.
Значајно место у мом зивоту заузима црква Мајке Божије "Свих тужних Радост" на Ординки, у којој сам настојатељ. Уопштено говорећи, посла има доста. Понекад се мој радни дан завршава у 10. или 11. сати увече, када дођем кући настављам рад са документима.
- Једно од Ваших скорашњих послушања је постало и председавање у комисији за писање православног катихизиса. Како се то десило? Шта стоји иза тога?
- У Руској Православној Цркви данас нема званично изложене веронауке, науке о моралу, аскетике, учења о молитви. То јест има веома много књижевности, Али не постоји ЗВАНИЧНИ катихизис који је прихваћен од стране више црквене власти. Наравно, постоји Катихизис Светог Филарета (Дроздова), коме је већ скоро 200 година, који се и даље користи, иако је већ застарео и по језику и по тематици - рецимо Тамо се говори о недопустивости дуела, нема многих ствари које су суштинске за савременог хришћанина. Планирамо да припремимо Књигу енциклопедијског карактера, Са великим обимом материјала и Максимално детаљним излагањем о томе чему учи Православна Црква.
- Ви се у неком смислу налазите у центру делатности Патријарха Кирила по питању прикупљања интелектуалне ерудиције Цркве. Шта можемо да очекујемо од друге године његовог патријаршества?
- Мислим да је прва година патријаршества јасно означила да те приоритете који ће бити карактеристични за црквени живот наредних година. То је пре свега мисионарска усмереност црквеног делања и окренутост Цркве према човеку. Код нас често под Црквом подразумевају институцију, црквеном делатношћу сматрају изградњу храмова и спровођење одређених мера. После бурне црквене делатности понекад на друго место долази или се потпуно игнорише људска личност.
Например, код нас у цркви нема таквих места где би престарели свештенослужитељ или чак архијереј могао достојно да заврши своје дане. Код нас људи, који су САВ свој живот посветили цркви, понекад умиру у сиромаштву и сами. Има много сличних ситуација када би требало Цркви да се побрине о људима - не само о свештеницима, наравно. Црква би могла да се бави домовима за престареле људе, као и да уцини много тога за решавање проблема неваспитане деце, деце - сирочади. Наравно, за све у цркви су потребни ресурси којих данас нема. Мислим да тај труд који Свјатијејши Патријарх чини за повраћај црквене имовине условљен је управо жељом да се Црква стави у службу људима, да се прошире могућности за црквена доброчинства.
- Владико, Ви сте студирали у Оксфорду постдипломске студије којима руководите су такође оријентисане на интеграцију у западни образовни систем. Како се може упоредити савремени руски систем црквеног образовања и западни?
- Пре свега треба уписати наш систем духовног образовања у такозвани Болоњски систем. Ради се о форми обуке, о научним степенима - како би наши научни степени одговарали степенима на западним унивезитетима.
Веома је важно да учимо наше студенте научном методу, самосталном истраживању. Код нас томе не уче у духовним семинаријама, нисам уверен ни у духовним академијама. Да ли је данас систем обуке у духовним школама заснован на принципу учења напамет. У томе је велика слабост нашег система богословског образовања. Људи, који су студирали пет година у семинарији, а потом три године на академији, често се показују неспособни за самосталан научни рад, а у најбољем случају способни за комплиативни рад.
Метод научног истраживања подразумева способност студента да формулише пре свога рада, да је развије, претпоставља, да сваки научни рад, посебно докторска дисертација, буде неко откриће у тој области, у којој ради дисертант. И овде не можемо да заобиђемо искуство западних Универзитета и духовних научних института. Због тога треба наше кандидате да обучавамо не само овде, већ у крајњој мери неке да пошаљемо и у иностранство.
- Да ли постоји неки задатак изнад свих осталих у спољној делатности РПЦ?
- Веома је важно да наша Црква, не улази у изолацију. Православна Црква поседује велика богатства, па самим тим и културно наследје, које може да послужи целом човечанству. Данас у многим инославним храмовима западним висе Руске иконе. Значи, да се православље на неки начин показује отвореним, прихватљивим и привлачним за инославне хришћане. У ствари, то је безмолвна мисија православља на инославном западу. Можемо ли се ми склонити од такве мисије?
Због тога Православље треба да буде уписано у духовно-културне просторе западне цивилизације. Али Православље има свој лик, своју специфичност, и веома је важно да нас представници европске западне цивилизације могу адекватно схватити и прихватити. А за тако нешто, треба да умемо да представимо нашу традицију тако да она постане доступна и привлачна људима на западу. То је и један од задатака Одељења спољних црквених веза.
- Али у Православној Цкрви веома су јака настројења за изоловањем, и то што Ви сада говорите о уписивању у западну културу многи ће примити бајонетски ...
- Ми ни на који начин не треба да се адаптирамо према западним стандардима, нити да понављамо грешку многих протестантских заједница, који су се повели за либералним стандардима и адаптирали своје вероучење према њима. То је за Цркву пут самоубиства. Али, не попуштајући ни у чему на плану доктрине, учења о моралу, не снижавајући тај високи интелектуални и богословски ниво, који је карактеристичан за православно богослужење ми и поред свега можемо да будемо отворенији и да нашу традицију учинимо доступнијом и прихватљивом за веома широк круг људи. То је највећи и најсветији мисионарски задатак, који стоји пред целом Црквом.
Превод са руског др Радмила Максимовић
