"Нека увиде и пронађу наду"Интервју јеромонаха Јоне за ИА РЕГНУМ
Крајем 2005 године Свјатјејши Патријарх Московски и Целе Русије Алексеј II је дао благослов за формирање група подршке при московским црквама, за људе који страдају од алкохолизма и наркотичке зависности. О томе, како Руска Православна Црква тражи нове методе помоћи оним људима који страдају од ових болести зависности, дописнику ИА РЕГИНУМ је испричао руководилац рехабилитационих и адаптационих програма Патријаршијског центра за духовни развој деце и омладине при московском Даниловом манастиру јеромонах Јона (Зајмовски).
РЕГНУМ: Оче Јона, ви се већ седам годима бавите организацијом група подршке за људе који страдају од алкохолизма и наркотичке зависности, као и њихових ближњих. Реците нам нешто више о вашој данашњој делатности.
Код нас, при Свето-Даниловом манастиру се примењује профилактички програм помоћи алкохоличарима, карташима, наркоманима и њиховим рођацима под називом «Преображење», који ће се ускоро претворити у амбулаторни програм. Код нас раде професионалци - консултанти из области хемијске зависности (алкохолизма и наркоманије) и психотерапеути. Тај програм се реализује у оквирима Патријаршијског духовног центра за развој деце и омладине, којим руководи игуман Јоасаф. Сваке суботе од 14:30 ми позивамо све људе, који имају проблема са алкохолом, наркотицима или хазардним играма, као и њихове рођаке.
Наравно, то је православни програм, али се ми притом трудимо да се не мешамо у духовно-религиозну човекову слободу. Наш принципијелан став је да не вучемо човека у Православље, уколико је он неверујући или припада некој другој религији. Увек смо ради да укажемо помоћ сваком човеку, независно од његове вероисповести.
Иницирање амбулаторног програма је само почетак. Наши планови су формирање рехабилитациног центра, стационара за помоћ зависним људима и заједнице непрекидног боравка. То ће бити самостална структура при Даниловом манастиру, која ће постојати упоредо са Патријаршијском омладинским центром. Данас је поред манастира у току изградња нове зграде Патријаршијског омладинског центра, у којој ће се налазити сопствени храм, просторија за кафу и чак и базен. И за нас ће тамо бити одвојена већа просторија.
Треба рећи, да наш Данилов манастир сарађује са таквим друштвима, као што су Анонимни алкохоличари, Ал-Анон - покрет рођака алкохоличара, Анонимни картароши. Код нас се појавила и група КОДА (од енгл. «cо-dependance» - сузависност). То је покрет за помоћ онима који страдају од било које врсте зависности, например од ТВ серија или Интернета.
Та друшва су веома ревносна према својој независности, и зато желим да подвучем да ми ни у ком случају не претендујемо да себи потчинимо њихове структуре. Црква за тако нешто нема никакве потребе - поље за рад је тако велико, да има места за све.
Наравно, ми смо специфични на свој начин. Свјатијејши Патријарх је дао благослов за органозовање центра за рехабилитацију људи, који страдају од алкохолизма и наркоманије. Специфичност тог центра ће бити у томе, што ће у њему пролазити рехабилитацију они, који су професионално повезани са црквом, а пре свега црквено-и свештенослужитељи, као и студенти духовних школа. У њиховом случају је посебно потребна анонимност. Наш програм рехабилитације је још у фази формирања, али мислим да ћемо се умногоме ослањати на искуство групе за узајамну помоћ (или самопомоћ, или подршку. Ове речи су у датом случају исте) Анонимних Алкохоличара и сјединити га са оним духовним искуством, које поседује Православље .
Крајем 2005 године Свјатјејши Патријарх Московски и Целе Русије Алексеј II је дао благослов за формирање група подршке при московским црквама, за људе који страдају од алкохолизма и наркотичке зависности. О томе, како Руска Православна Црква тражи нове методе помоћи оним људима који страдају од ових болести зависности, дописнику ИА РЕГИНУМ је испричао руководилац рехабилитационих и адаптационих програма Патријаршијског центра за духовни развој деце и омладине при московском Даниловом манастиру јеромонах Јона (Зајмовски).
РЕГНУМ: Оче Јона, ви се већ седам годима бавите организацијом група подршке за људе који страдају од алкохолизма и наркотичке зависности, као и њихових ближњих. Реците нам нешто више о вашој данашњој делатности.
Код нас, при Свето-Даниловом манастиру се примењује профилактички програм помоћи алкохоличарима, карташима, наркоманима и њиховим рођацима под називом «Преображење», који ће се ускоро претворити у амбулаторни програм. Код нас раде професионалци - консултанти из области хемијске зависности (алкохолизма и наркоманије) и психотерапеути. Тај програм се реализује у оквирима Патријаршијског духовног центра за развој деце и омладине, којим руководи игуман Јоасаф. Сваке суботе од 14:30 ми позивамо све људе, који имају проблема са алкохолом, наркотицима или хазардним играма, као и њихове рођаке.
Наравно, то је православни програм, али се ми притом трудимо да се не мешамо у духовно-религиозну човекову слободу. Наш принципијелан став је да не вучемо човека у Православље, уколико је он неверујући или припада некој другој религији. Увек смо ради да укажемо помоћ сваком човеку, независно од његове вероисповести.
Иницирање амбулаторног програма је само почетак. Наши планови су формирање рехабилитациног центра, стационара за помоћ зависним људима и заједнице непрекидног боравка. То ће бити самостална структура при Даниловом манастиру, која ће постојати упоредо са Патријаршијском омладинским центром. Данас је поред манастира у току изградња нове зграде Патријаршијског омладинског центра, у којој ће се налазити сопствени храм, просторија за кафу и чак и базен. И за нас ће тамо бити одвојена већа просторија.
Треба рећи, да наш Данилов манастир сарађује са таквим друштвима, као што су Анонимни алкохоличари, Ал-Анон - покрет рођака алкохоличара, Анонимни картароши. Код нас се појавила и група КОДА (од енгл. «cо-dependance» - сузависност). То је покрет за помоћ онима који страдају од било које врсте зависности, например од ТВ серија или Интернета.
Та друшва су веома ревносна према својој независности, и зато желим да подвучем да ми ни у ком случају не претендујемо да себи потчинимо њихове структуре. Црква за тако нешто нема никакве потребе - поље за рад је тако велико, да има места за све.
Наравно, ми смо специфични на свој начин. Свјатијејши Патријарх је дао благослов за органозовање центра за рехабилитацију људи, који страдају од алкохолизма и наркоманије. Специфичност тог центра ће бити у томе, што ће у њему пролазити рехабилитацију они, који су професионално повезани са црквом, а пре свега црквено-и свештенослужитељи, као и студенти духовних школа. У њиховом случају је посебно потребна анонимност. Наш програм рехабилитације је још у фази формирања, али мислим да ћемо се умногоме ослањати на искуство групе за узајамну помоћ (или самопомоћ, или подршку. Ове речи су у датом случају исте) Анонимних Алкохоличара и сјединити га са оним духовним искуством, које поседује Православље .
РЕГНУМ: Веома често се може чути, да методе које су код нас дошле са Запада, не одговарају нашем православном народу ...
Да, нажалост, међу свештеницима има веома великих противника методе Дванаест корака, која представља духовни стожер, односно садржај организације Анонимних Алкохоличара. Ја сам због тога веома огорчен. По мом мишљењу, одбацивати искуство, које је тај покрет стекао, значи у суштини, осудити многе људе на смрт, зато што ми тим несрећницима, који стадијуму од алкохола, не можемо да предложимо неко делотворније средство. Црквене заједнице не располажу таквим универзалним, максимално подношљивим методама, које су погодне практично за сваког човека, који тражи исцељење од болести.
Анонимни Алкохоличари користе методику Дванаест корака, а њихов основни инструмент су групе међусобне помоћи, у којима се окупљају људи, који страдају од болести зависности, као и њихови рођаци. Ти скупови су углавном затвореног типа, и на њима могу да присуствују само људи са проблемом, како би се очувала поверљивост. Али има и отворених скупова - специјално због тога да друштво не би мислило да су то неке неразумне секташке организације.
Треба доћи на такав отворен скуп, да би се видела лица тих људи. Тамо се окупљају разни људи, и очигледно је како неки од њих снажно и дубоко љубе Бога и Цркву, која им нажалост није увек благонаклона.
Те структуре, су по мом мишљењу, довољно безазлене, иако они не дозвољавају да се неко меша у њихову делатност, било то црква, медицина или политичке структуре, а и сами заузимају принципијелан став не мешајући се ни са каквим идеологијама, немајући лидера, већ је то друштво засновано на демократским принципима, где су сви једнаки пред проблемом.
Нажалост, према друштву Анонимних Алкохоличара постоји много страхова. Тај покрет је дошао из Америке, и има форме које су тамо разрађене и нису традиционалне за православну средину - например, у време молитве људи се држе за руке итд. И поред свега, Свјатијејши Патријарх се дајући интервју за моју књигу «Слатки плод горког дрвета »специјално дотакао тога и рекао, да традиције спољњег поретка не треба да нас смућују.
Да бисмо разумели, да дванаестокорачна метода не садржи никакву духовну опасност, веома је важно знати, да су Анонимни Алкохоличари потекли из хришћанске цркве, из протестантских оксфордских групација. У суштини, метода Дванаест корака је заснована на јеванђелским принципима, и са проповеди Исуса Христа на Маслинској Гори.
То је у почетку било хришћанско друштво, засновано на томе да је Христос давао трезност, а затим како су њему почели да се придружују неверујући људи, оно је почело да се трансформише. Ради тога да би се спасли и ти људи, Аномимни алкохоличари су заменили појам Христа са појмом «Бог, онолико колико Га свако схвата» и чак и «Виша сила». То и јесте основни моменат, који смућује многе православне, па самим тим и свештенике.
Али се тога не треба бојати. Митрополит Антоније Сурошки је поводом тога говорио да то у првој етапи може да буде корисно као пут који води ка Богу, за људе који пре тога нису били упознати ни са црквом, ни са религијом уопште. Исто каже и Свјатијејши Патријарх.
Метода Дванаест корака даје веома велики проценат отрежњења, али тога је мало. У књизи «Анонимни алкохоличари», по којој је то удружење добило свој назив, каже се да је престанак конзумирања алкохола само почетак оздрављења. У тој књизи се неверујући препоручује да пронађу сопствени религиозни систем, а онима који су и пре тога припадали некој религији - да се у њој укрепе духовно, и да још дубље иду ка Богу.
Од тих људи, који припадају групи «Преображење» при Даниловом манастиру, многи су постали верујући православци. Један део њих долази код мене на исповест, а део одлази код других свештеника. То је чињеница. Жене из групе рођака Ал-Анон привлаче веома активно људе ка цркви, а неки људи из групе Анонимних картароши су такође тражили моју помоћ као свештеника.
РЕГНУМ: Али метода, о којој говорите, вероватно није јединствена. Постоје свештеници који је одбацују и раде по своме.
Да, постоји отац Анатолиј Брестово - доктор медицинских наука, професор, који руководи Душебрижни центром св.праведног Јована Кронштатског на Крутицком подворја у Москви, који првенствено ради са наркоманима; постоји и отац Алексеј Бабурин - професионални лекар-нарколог, настојатељ цркве Николаја Угодника у селу Ромашкову у Подмосковљу, који такође много година помаже алкохоличарима и наркоманима. А ја нисам ни биолог, ни лекар, а успеси наше групе су поред свега добри.
Дубоко сам уверен, да ми, свештеници, који помажемо несрећним наркоманима и алкохоличарима, не треба да критикујемо једни друге, већ насупрот да уједињујемо наше снаге. Некоме одговарају Анонимни Алкохоличари, некоме православни породични клуб, а некоме чисто црквени метод: молебани и акатист. Како је речено у Посланици Галатима апостола Павла: «Носите бремена једни других и тако испуњавајте закон Христов».
РЕГНУМ: Откако је прихваћена Социјална концепција Руске Православне Цркве, социјално служење цркве се развија довољно интензивно, међутим углавном у традиционалним правцима - помоћи сиротима, престарелима, болеснима итд. Такве специфичне форме социјалне подршке као помоћ алкохоличарима или наркоманима су значајано мање развијене. Због чега је то тако?
То је пре свега, повезано с тим, што такви људи представљају веома тежак контигент. Свештенику је невероватно тешко да ради са њима. Почевши да разговара са алкохоличарима или наркоманима, он бива увучен у круг сузависних, као што се то дешава и са њиховим ближњима. Али свештеник може да узме учешће у уделу тих страдалника уколико например једном недељно уступи просторију групи међусобне помоћи алкохоличарима (АА) или њиховим рођацима (Ал-Анон). На тај начин се он сам не увлачи у круг сузависности, и може да се бави другим видовима социјалног служења. Због тога сматрам да је тај пут најједниоставнији и најефективнији.
Једна од обавеза које улазе у програм Анонимних Алкохоличара је и духовно узрастање, што је веома логично, с обзиром да групе дванаестокорачне методе моле у цркви за просторије за своје потребе. То је веома корисно за алкохоличаре, међу којима има много људи, који су емотивно растројени, психички нездрави, дубоко несрећни, за које је важно да дођу у цркву, да целивају иконе и осете да ту делује Бог. То општење је корисно и за нашу цркву. Сматрам да сваки свештеник може да обезбеди просторију за окупљање групе међусобне помоћи - то може да буде трпезарија или соба у недељној школи.
Код нас постоје свештеници, који при црквама формирају мале заједнице у којима непрекидно бораве првенствено наркомани, али за то је поред посебне предиспозиције и душевне склоности потребно поседовати још и територију. У таквим заједницама се терапија радом спаја са молитвеним животом, као и са разним видовима поновне социјализације човека. Чак штавише, ту методику су такође први разрадили Американци. Прве заједнице трезних људи су настале у САД 1794 године.
Постојање таквих заједница, међутим, не замењује неопходност дванаестокорачних група. Те групе су веома важне и за болесне, који одлазе из заједнице, а и за затворене рехабилитационе центре и потребна им је помоћ, како би одржавали своју трезност. Веза измедђу група подршке и професионалних центара постоји, иако су то различите структуре. Например, ми активно сарађујемо са рехабилитационим центром «Дом наде на гори» испод Петрограда. То је руско-амерички, безмедикаментни стационар, који ради по методи Дванаест корака. Он ни на који начин не позиционира своју религиозну припадност, иако се о њему стара Фјодоров државни сабор у граду Пушкин; тамо се налази православна капела, и један број сарадника су православни хришћани. Градећи свој рехабилитациони центар, ми ћемо се умногоме оријентисати на њихово искуство. Тако сам например на столу директора тог центра видео писмо од њиховог бившег пацијента, који је пожелео да у свом месту отвори групу Анонимних Алкохоличара и молио је за помоћ и препоруке.
Да, нажалост, међу свештеницима има веома великих противника методе Дванаест корака, која представља духовни стожер, односно садржај организације Анонимних Алкохоличара. Ја сам због тога веома огорчен. По мом мишљењу, одбацивати искуство, које је тај покрет стекао, значи у суштини, осудити многе људе на смрт, зато што ми тим несрећницима, који стадијуму од алкохола, не можемо да предложимо неко делотворније средство. Црквене заједнице не располажу таквим универзалним, максимално подношљивим методама, које су погодне практично за сваког човека, који тражи исцељење од болести.
Анонимни Алкохоличари користе методику Дванаест корака, а њихов основни инструмент су групе међусобне помоћи, у којима се окупљају људи, који страдају од болести зависности, као и њихови рођаци. Ти скупови су углавном затвореног типа, и на њима могу да присуствују само људи са проблемом, како би се очувала поверљивост. Али има и отворених скупова - специјално због тога да друштво не би мислило да су то неке неразумне секташке организације.
Треба доћи на такав отворен скуп, да би се видела лица тих људи. Тамо се окупљају разни људи, и очигледно је како неки од њих снажно и дубоко љубе Бога и Цркву, која им нажалост није увек благонаклона.
Те структуре, су по мом мишљењу, довољно безазлене, иако они не дозвољавају да се неко меша у њихову делатност, било то црква, медицина или политичке структуре, а и сами заузимају принципијелан став не мешајући се ни са каквим идеологијама, немајући лидера, већ је то друштво засновано на демократским принципима, где су сви једнаки пред проблемом.
Нажалост, према друштву Анонимних Алкохоличара постоји много страхова. Тај покрет је дошао из Америке, и има форме које су тамо разрађене и нису традиционалне за православну средину - например, у време молитве људи се држе за руке итд. И поред свега, Свјатијејши Патријарх се дајући интервју за моју књигу «Слатки плод горког дрвета »специјално дотакао тога и рекао, да традиције спољњег поретка не треба да нас смућују.
Да бисмо разумели, да дванаестокорачна метода не садржи никакву духовну опасност, веома је важно знати, да су Анонимни Алкохоличари потекли из хришћанске цркве, из протестантских оксфордских групација. У суштини, метода Дванаест корака је заснована на јеванђелским принципима, и са проповеди Исуса Христа на Маслинској Гори.
То је у почетку било хришћанско друштво, засновано на томе да је Христос давао трезност, а затим како су њему почели да се придружују неверујући људи, оно је почело да се трансформише. Ради тога да би се спасли и ти људи, Аномимни алкохоличари су заменили појам Христа са појмом «Бог, онолико колико Га свако схвата» и чак и «Виша сила». То и јесте основни моменат, који смућује многе православне, па самим тим и свештенике.
Али се тога не треба бојати. Митрополит Антоније Сурошки је поводом тога говорио да то у првој етапи може да буде корисно као пут који води ка Богу, за људе који пре тога нису били упознати ни са црквом, ни са религијом уопште. Исто каже и Свјатијејши Патријарх.
Метода Дванаест корака даје веома велики проценат отрежњења, али тога је мало. У књизи «Анонимни алкохоличари», по којој је то удружење добило свој назив, каже се да је престанак конзумирања алкохола само почетак оздрављења. У тој књизи се неверујући препоручује да пронађу сопствени религиозни систем, а онима који су и пре тога припадали некој религији - да се у њој укрепе духовно, и да још дубље иду ка Богу.
Од тих људи, који припадају групи «Преображење» при Даниловом манастиру, многи су постали верујући православци. Један део њих долази код мене на исповест, а део одлази код других свештеника. То је чињеница. Жене из групе рођака Ал-Анон привлаче веома активно људе ка цркви, а неки људи из групе Анонимних картароши су такође тражили моју помоћ као свештеника.
РЕГНУМ: Али метода, о којој говорите, вероватно није јединствена. Постоје свештеници који је одбацују и раде по своме.
Да, постоји отац Анатолиј Брестово - доктор медицинских наука, професор, који руководи Душебрижни центром св.праведног Јована Кронштатског на Крутицком подворја у Москви, који првенствено ради са наркоманима; постоји и отац Алексеј Бабурин - професионални лекар-нарколог, настојатељ цркве Николаја Угодника у селу Ромашкову у Подмосковљу, који такође много година помаже алкохоличарима и наркоманима. А ја нисам ни биолог, ни лекар, а успеси наше групе су поред свега добри.
Дубоко сам уверен, да ми, свештеници, који помажемо несрећним наркоманима и алкохоличарима, не треба да критикујемо једни друге, већ насупрот да уједињујемо наше снаге. Некоме одговарају Анонимни Алкохоличари, некоме православни породични клуб, а некоме чисто црквени метод: молебани и акатист. Како је речено у Посланици Галатима апостола Павла: «Носите бремена једни других и тако испуњавајте закон Христов».
РЕГНУМ: Откако је прихваћена Социјална концепција Руске Православне Цркве, социјално служење цркве се развија довољно интензивно, међутим углавном у традиционалним правцима - помоћи сиротима, престарелима, болеснима итд. Такве специфичне форме социјалне подршке као помоћ алкохоличарима или наркоманима су значајано мање развијене. Због чега је то тако?
То је пре свега, повезано с тим, што такви људи представљају веома тежак контигент. Свештенику је невероватно тешко да ради са њима. Почевши да разговара са алкохоличарима или наркоманима, он бива увучен у круг сузависних, као што се то дешава и са њиховим ближњима. Али свештеник може да узме учешће у уделу тих страдалника уколико например једном недељно уступи просторију групи међусобне помоћи алкохоличарима (АА) или њиховим рођацима (Ал-Анон). На тај начин се он сам не увлачи у круг сузависности, и може да се бави другим видовима социјалног служења. Због тога сматрам да је тај пут најједниоставнији и најефективнији.
Једна од обавеза које улазе у програм Анонимних Алкохоличара је и духовно узрастање, што је веома логично, с обзиром да групе дванаестокорачне методе моле у цркви за просторије за своје потребе. То је веома корисно за алкохоличаре, међу којима има много људи, који су емотивно растројени, психички нездрави, дубоко несрећни, за које је важно да дођу у цркву, да целивају иконе и осете да ту делује Бог. То општење је корисно и за нашу цркву. Сматрам да сваки свештеник може да обезбеди просторију за окупљање групе међусобне помоћи - то може да буде трпезарија или соба у недељној школи.
Код нас постоје свештеници, који при црквама формирају мале заједнице у којима непрекидно бораве првенствено наркомани, али за то је поред посебне предиспозиције и душевне склоности потребно поседовати још и територију. У таквим заједницама се терапија радом спаја са молитвеним животом, као и са разним видовима поновне социјализације човека. Чак штавише, ту методику су такође први разрадили Американци. Прве заједнице трезних људи су настале у САД 1794 године.
Постојање таквих заједница, међутим, не замењује неопходност дванаестокорачних група. Те групе су веома важне и за болесне, који одлазе из заједнице, а и за затворене рехабилитационе центре и потребна им је помоћ, како би одржавали своју трезност. Веза измедђу група подршке и професионалних центара постоји, иако су то различите структуре. Например, ми активно сарађујемо са рехабилитационим центром «Дом наде на гори» испод Петрограда. То је руско-амерички, безмедикаментни стационар, који ради по методи Дванаест корака. Он ни на који начин не позиционира своју религиозну припадност, иако се о њему стара Фјодоров државни сабор у граду Пушкин; тамо се налази православна капела, и један број сарадника су православни хришћани. Градећи свој рехабилитациони центар, ми ћемо се умногоме оријентисати на њихово искуство. Тако сам например на столу директора тог центра видео писмо од њиховог бившег пацијента, који је пожелео да у свом месту отвори групу Анонимних Алкохоличара и молио је за помоћ и препоруке.
То је био чисто црквени систем - служили су се молебани, свештеници су говорили духовно-моралне поуке, а чланови тих братстава су давали завете да неће пити одређено време - до десет година, али је притом недостајала тако важна компонента као што је анонимност, поверљивост . Међутим, Светска Организација за очување здравља класификује алкохолизам као тешку, прогресивну, хроничну, наследну болест. На тај начин, болесни алкохоличар даје малтене заклетву да неће пити то јест бити болестан у току одређеног периода: годину или рецимо три године. Размислите сами да ли је то разумно?
Знам примере, када су захваљујући групама Анонимних алкохоличара постали трезни и неки свештеници и монаси - људи дубоко верујући, оцрковљени, који су страдали од алкохолизма и који нигде нису могли да добију помоћ, иако су се искрено кајали, прибегавали и молитвама, и Тајнама, ишли на ходочашћа, обраћали се духовницима ... А дошавши у такву групу, они су поред наде задобили и трезност и продубили своје односе са Богом и Црквом.
РЕГНУМ: Лекари кажу да су медицинари најтежи пацијенти. Очигледно да то правило важи и у духовној сфери?
Да, и то што свештеници постају трезни на тај начин, само по себи говори о ефикасности методе Дванаест корака. Наравно, групе не морају да се окупљају само при црквама, већ и у медицинским установама или просто становима, али је веома важно да Црква сарађује са Анонимним алкохоличарима. Није случајно Свјатијејши Патријарх у интервју, о коме сам говорио, рекао да «уколико Црква не буде сарађивала са Анонимним Алкохоличарима, Анонимним Наркоманима и другим сличним удружењима, учиниће то секте».
Православна Црква има искуства по том питању. Архиепископ Алексеј Орехово-Зуевски, намесник Новоспаског манастира, који већ 15 година уступа просторије Анонимним Алкохоличарима и Анонимним Наркоманима, каже да су те групе поклон од Бога измученим људима. 12-13 година ради са таквим људима и отац Александар Борисов - настојатељ московске цркве светих Козме и Дамјана у Шубин. Сасвим недавно се настојатељ цркве Покрова Мајке Божије у Красном Селу обратио с молбом да код себе организује групу Анонимних Алкохоличара, и она је већ почела успешно да ради. У Подмосковљу такође постоје групе, али њих нема тако много. Нажалост, ван великих градова групи подршке има јако мало.
Важно је, да међу свештеницима, који формирају такве групе постоје људи, који су мање или више настројени традиционалистички, али независно од тога прихватају искуство Анонимних Алкохоличара.
Желео бих да сви наши свештеници одобравају та удружења, како би више свештеноначалство рекло: «Да, видимо добре плодове и спремни смо да сарађујемо и да помажемо», како је рекао отац намесник нашег манастира. То није лако урадити, али Бог помаже на очигледан начин. За новац, који су добровољно скупили чланови Анонимних Алкохоличара који себе сматрају православнима, наш манастир је поручио копију иконе Мајке Божије «Чаша која се не испија», том истом иконописцу који је насликао оригинал за Серпуховски Висоцки манастир. Ту икону је по благослову Свјатијејшег Патријарха освештао у Серпухов епископ Александар Дмитровски, и донешена је код нас и свечано дочекана од стране свих у манастиру на челу са оцем Намесником. Сада се тренутно налази у капели светог кнеза Данила, близу метро станице Туљска, и сваке среде се у 17 часова пред њом служи молебан. Наш манастир је поручио 4 / 100 репродукција те иконе, и на епархијском скупу у децембру прошле године Свјатијејши Патријарх је благословио да се оне разделе по свим московским црквама с писменим благословом за формирање групе подршке при московским храмовима. Ради се пре свега о групама Анонимних Алкохоличара и њихових рођака.
Тренутно се спремамо да пошаљемо пропратно писмо, у коме ће бити разјашњена суштина тих програма, и ја се бојим због тога, јер нема толико оних који желе да оздраве, колико може да се појави настојатеља цркава, који желе да се укључе у тај пројекат. Данас у Москви, која по својим размерама фактички представља државу, постоји свега 30 група Анонимних алкохоличара, које имају по отприлике 25 људи; код нас се например нерадним данима окупља до 70 људи. А у Њујорку, по званичној статистици, има 1400 група Анонимних Алкохоличара. На несрећу, Русија још увек хоће да пије и умире од тога ...
РЕГНУМ: Можда је ствар у томе да у Русији још увек мало људи зна за тај пут отрежњења?
Да, мали број људи зна, али је интересовање веома велико. Пре десет година је на Радију Русија била емисија о програму Дванаест корака, и на њену адресу је пристизала гомила писама и позива. СМИ су својевремено у Америци урадила веома много за пропаганду Анонимних алкохоличара, а ми се сада спремамо да снимимо филм у 12 наставака о програму Дванаест корака. Чак штавише, мислим да ће читаоцима бити интересантно да знају да је при Патријаршијском омладинском центру Даниловог манастира започео са радом амбулаторно добровољни програм помоћи зависним људима. Ми примамо све, независно од њихових религиозних уверења.
РЕГНУМ: Оче Јона, шта бисте поручили оним нашим читаоцима, којима је можда потребно исцељење од хемијске зависности?
Бог је много снисходљивији према човеку, него ми, Његови служитељи, Он уме да говори са људима на њиховом језику, када им је Његов језик превише тежак. «Бог уважава човека, Бог оставља слободним човека, који се на неко време удаљава од Њега. Али Бог чека тог човека и наставља да га воли. Ми, свештеници, треба да покажемо како Бог воли човека. Ми то треба да покажемо алкохоличару », - рекао је Алексеј, епископ Орехово-Зуевски. И ја желим да кажем тим људима: Црква и А-групе вас чекају. Нека дођу они који су у потреби, и виде оне који су стали на пут исцељења и нека пронађу наду.
Превела са руског Др.Радмила Максимовић
