О Празнику Духова (Силаску Св.Духа на апостоле)

Сви се испунише Духом Светим

На дан Педесетнице благодат божија се није излила само на апостоле него и на  читав народ који се налазио око њих. Она је утицала и на неверне. Ево шта о томе кажу Дела Апостолска:

„И кад се наврши педесет дана, беху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силанога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху; и показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. А у Јерусалиму борављаху Јудеји, људи побожни из сваког народа који је под небом. Па кад наста хука, скупи се сав народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше где они говоре њиховим језиком. (Дела. Ап.2. 1-6)

Док је апостол Петар говорио на свом језику, његов језик се у истом  часу у уму слаушалаца преображавао. На тај јединствени начин, Дух Свети им је давао да разумеју речи на свом језику, тајанствено, неприметно. Оваква чуда се дешавају дејством Духа Светога. Примера ради реч кућа, онај ко зна француски чуо би la masion . То је био неки вид прозорљивости: чули су свој сопствени језик. Звук им је одзвањао у душама али изнутра, просвећењем Божијим, речи су се чуле на њиховом језику. Ово тумачење догађаја Педесетнице Оци Цркве не откривају сасвим изричито, плаше се да оно не буде извитоперено. Исто се сдешава са Откровењем Јовановим. Непросвећени не могу да схвате смисао тајне Божије.

Мало ниже у Делима апостолским стоји:
“ А уђе страх у сваку душу, јер апостоли чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму“ (Дела.ап. 2,43) 
сваку душу је обузео страх. Овај страх није био страх, било је то нешто друго: нешто необично, недокучиво, неизрециво. То је заправо било страхопоштовање, то је било осећање испуњености, то је била благодат, то је било испуњење божанске благодаћу. На дан Педесетницељуди су се наједном нашли у таквом стањуобожења да су се проосто изгубили. Другим речима, када их је божанска благодат осењивала, онда као да и да их је излуђивала, у добром смислу те речи. Тачније она их је опијала. Ова чињеница је на мене оставила велики утисак. Овде је реч о ономе што ја некад називам стањем. То је било одушевљење, ентузијазам. То је било стање духовне „лудости“

„И сваки дан беху истрајно и једнодушно у храму и, ломећи хлеб по домовим, примаху храну с радошћу и у простоти срца, хвалећи Бога, и  беху омиљени код целог народа. А Господ сваки дан додаваше оне који се спасаваху“ (Дела.ап. 2, 46-47).

Ово ломљење хлеба било је свето Причешће. Стално се повећавао број спасаваних пошто су ови видели да хришћане како у радости и чистоти срца хвале Бога. Израз у радости и чистоти слиачан је са оним изразом нападе страх на сваку душу. Оно је било одушевљење, а ово је. Опет благодатна „лудост“. Када ја лично ово доживљавам, то осећам и плачем. Идем ка догаћају описаном  у Светом Писму, доживљавам тај догађај, одушевљавам се и плачем. То је божанска благодат, то је љубав ка Христу.

Ово што су апостоли доживљавали између себе и како суосећали ову радост, у продужетку се десило са свима испод Горње одаје, у којој су се  они налазили. То значи: хришћани хришћани су се међусобно волели, радовали се једни другима, били су сједињени једни са другима. Тај доживљај зрачи унаоколо, те га и други доживљавају.

„ А у народа који повјерова беше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово него да им све беше заједничко“ (Дела.ап.4,32).

Дела апостолска овде говоре о општежитељном животу. Овде се открива тајна Христова. То је Црква. Овде налазимо најлепше речи о првобитној Цркви.