Не осуђуј свештенике!

Старац Арсеније (Папачок)

Критика је дозвољенa, али oсуђивaње свештеника није. Како изрека каже, да критикујеш некога или нечији рад -je да ставиш венац на њега [а то је добра ствар]. Али, да судиш свештенику, да судиш свештенству због тога што су  управо они' кроз које протиче моћ и благодат Божија а сви их сво време истичу... дакле, не заборавимо да су и они људи. Штавише, они имају већу и лакшу могућност да се спасу него ви, јер имају благодатне светотајинске дужности које су им дате....  и задње али не и последње, они мора да имају и неке савести, зар не?

И да ти кажем ово, нико не постаје свештеник без воље Божије. Бог усмерава животе тих људи.

Али поново се враћам на почетак, склони смо да критикујемо све друге, сем себе!

Размисли о томе - када одеш тамо горе и сретнеш Христа и покаже се да си осуђивао свештеника - да је он учинио то и то.. уместо да јер радио нешто друго, или било шта друго. ... То што си ти радио је осуђивање свештеникових  дела  и поступака цео свој живот, то је велика грешка!

Румунски Старац Арсеније

Ја ти кажем још једном: без обзира из које врсте чаше пијеш своје вино- било да је кристална или керамичка, вино је то што пијеш. Он пије вино из Светог путира, у којој је Светa Крв и Тело нашег Спаситеља. Јер није свештеникова способност та која чини ту дивну трансформацију који се одвија, када се вино претвара у Свету Крв а хљеб у Свето Тело Христово - него Божија благодат!...

Дакле, да ли је он достојан или недостојан, свештениково дело зависи од благодати, а не од нечег  другог. Тако да не жури да му судиш, јер правиш огромну грешку. И овде морам да се вратим на претходно питање - не би требало судити никоме, па ни неком страшном убици - а камоли свештенику! Зашто би требало да улазиш тако у његов  живот?! Бићете осуђени због тога. Дошао си до Христа? Моли се Христу, да му помогне.

Мој најдражи, понављам: ми смо одговорни за све грешке које се дешавају у овом свету - ми смо лично одговорни за њих, свако од нас. Тако дакле, морамо имати став пожртвовања. Због тајне спасења човека, свакога од нас,која се одиграла на крсту. Оно што треба да схватимо да је Крст највећи дар земљи, од највеће користи.

Дакле, шта би требало да буде ваша "жртва"?  Жртвовати осуђивање због неких других грешка које је он / она направила. Али ако идете тако далеко судећи људима  у Цркви у којој борави благодат Божију, и судије свештеницима, правите страшну, страшну грешку!
   Да створимо навику, да сви видимо Христа када погледамо у Цркву, јер постоји молитва коју свештеник чита пред Херувимском песмом, која иде овако: "Јер Ти си који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје. "Па шта је свештеник ако је задужен за такве ствари? ... То је као да Христос одговара ... "Да, али без тебе, мој свештениче, не могу да чиним ове ствари",  - не без благодати свештенства. У реду, можда тај човек није софистицирануа личност, као свештеник, али он има благодат, а то је божанска ствар. Тако да је страшно осуда ако га осуђујеш. Он је одговоран за своје поступке, али и ти си, с друге стране, од вас ће се тражити страшни одговорни за ваше поступке и  дела, такође, и зато што сте га осудили.

Био један велики пустињак који је једног дана, примио једног верника из свог села у посету, који је дошао да га види у пустињу. У пустињаковом селу је био један веома грешан човек. Пустињак је упитао посетиоца: "Да ли да се тај променио, да ли је исти онакав од како га позна?" Човек одговори: "Он се није променио, Оче.": А пустињак је изговорио једино "Ах!". Следећег дана, дође анђео пустињаку и пита га рекавши: "Бог ме је послао да те питам: где би требало да одредим почивалиште души тога човека, јер си га осудио а управо се синоћ упокојио – у рај или у пакао? "Пустињак поче ридати и кајаше се остатак свог живота молећи се да прими знак опроштаја Божијег јер га још увек немаше.  Човек кога је осудио је заиста био велики грешник! Али он га је судио.

Требао је да уместо тога да каже; "Боже, молим те, имај милости за њега. Боже, молим Те поштеди га". Понављам ово и наглашавам, и молим вас опростите ми због тога што понављам: Ми смо криви за грешке других људи. Цела трагедија човечанства зависи од нереда у нашем животу.

Јер, ако се говори о љубави, то је љубав! Нема ту околишања.

Гледајмо на ствари заиста какве јесу. То је као: Ја сам човек, са рукама, прстима и сл, са срцем!  Неможе да се околиша око ових ствари. Хришћанско учење је око интегритета људског бића. Тако да не треба да преговарамо о читавом низу ствари које могу да нас повуку за собом – или преграде наш живот. Кажем вам ово "осуђивање других" и што радимо је толико озбиљно да (мислим да сам то негде такође и записао,) Верујем да је већина душа која су у паклу управо људи који су оговарали и зло говорили о другима. Сви они сами изговарају говорећи: "Али ја нисам једини који оговара." Или: "Зар он / она не заслужује да буде осуђена".Но Ако је неко крив, и ти си такође... крив за његову кривицу , јер се нисте молили за њега, а ако си га осудио, направио си још већу грешку!