 |
| Старац Јоаким из Скита Св.Ане (Света Гора) |
Између неба и земље постоји један предео који се ево већ хиљаду и три стотине лета разликује од сваког друго земаљског простора. Његово земљиште натопљено духом његовим, има у себи нешто особито, а његов живот се измиче из општих историјских оквира.
Настањују га људи који се не задовољише ничим од онога што би им свет могао пружити. Ти људи, гоњени силном метафизичком жеђу, стадоше трагати за нечим што је иза материја и изнад чула, за нечим чега на земљи није и нема. Они дакле, прибегоше тамо где се завршава земља, а почиње небо: на Атос. И гле, тамо, помоћу тешког и истрајног подвига, нађоше што су тражили ... »...
Тако почиње свој предговор грчки архимандриг Херувим, који је написао биографију старца Јоакима и неколицине других савремених великих светогорских испосника и духовника, а чијим подацима ћемо се и ми користити у редовима који следе, надовезујући на њих и нека своја запажања и закључке из живота савремених нам великана свете горе атонске. Узгред нам ваља напоменути да како наши грчки извори тако и ми овде описујемо укратко живот и подвиге само већ упокојених Светогораца, и то из два разлога: стога што живи подвижници, што је и природно у духовном животу, из смирења крију своја дела и врлине, и стога што сами Светогорци и до данас не верују ни у чију светост ни велчину док она не буде праведном смрћу запечаћена.
Горе наведене речи о «земљи и између неба и земље», која је Света Гора, и о томе како у њој христочежњиве душе налазе што су и тражиле, - смисао и остварење свога живота, - дословице су нашли своје израз и одраз у животу оца Јоакима.
У Каламати, скромној грчкој касаби на југу Пелепонеза. Названог од негдашњих јужнословенских освајача њихових «Морејском земљом», родио се 1895. У честитој и побожној породици Јован Николаидис. У својем завичају је одрастао, завршивши ту основну школу и гиманазију. Васпитаван у богопоштовању, од најнежније младости већ тих, повучен, одан молитви и размишљању, још већма и заувек се загледао у светозарни Лик Господа Христа, а срце му је плануло неугасивом љубављу к Богу, када се некако у време свога гиманазијскога школовања , упознао и духовно сродио с испосник Илијом из свога краја, човеком простим и неуким али обдареним силном вером и пламеним проповедништвом покајника. Тај скромни и непознати подвижник из народа, Илија, остаће заувек духовни вођ и пример за углед Јовану Николаидису, тада маладићу пробуђене душе, а потоњем знаменитом духовнику.
У Каламати, скромној грчкој касаби на југу Пелепонеза. Названог од негдашњих јужнословенских освајача њихових «Морејском земљом», родио се 1895. У честитој и побожној породици Јован Николаидис. У својем завичају је одрастао, завршивши ту основну школу и гиманазију. Васпитаван у богопоштовању, од најнежније младости већ тих, повучен, одан молитви и размишљању, још већма и заувек се загледао у светозарни Лик Господа Христа, а срце му је плануло неугасивом љубављу к Богу, када се некако у време свога гиманазијскога школовања , упознао и духовно сродио с испосник Илијом из свога краја, човеком простим и неуким али обдареним силном вером и пламеним проповедништвом покајника. Тај скромни и непознати подвижник из народа, Илија, остаће заувек духовни вођ и пример за углед Јовану Николаидису, тада маладићу пробуђене душе, а потоњем знаменитом духовнику.
По свршеној гимназији, Јован одлази у Америку на даље школовање. И тамо се истиче својим спсосбностима, а још више својом духовном снагом - његова вера, наиме остала је у богатој, а неправославној Америци,чиста и нетакнута као да никада није отишао из свога православнога, паријархалнога завичаја на југу Балкана. Зато је и постао један од главних сарадника грчког епископа у Америци, Пантелејмона, тадашњег егзарха Јерусалимске патријаршије у Новом свет.
Једнога дана владика Пантелејмон ће запитати свог даровитог младог сарадника:
Једнога дана владика Пантелејмон ће запитати свог даровитог младог сарадника:
- Чедо моје, већ одавно хтедох да те упитам какве су ти намере за будућност. Да останеш довека чиновник при епископији и црквени проповедник у цивилу?, Чини ми се да то није твоје призивање и твој дар. Не чини ли се и теби да те Господ зове и призивље на још узвишенији посао у Винограду Његову, на потпуно предавање себе Њему и Цркви Његовој, на службу у свештеничком чину?
Владику је задивио скромни, смерни и духовни одговор Јованов:
- Ја лично много бих био рад томе, свети владико. Но мој духовник ме је научио да је грешно желити свештенички чин за свакога ко осећа своју немоћ и недостојност, а ја је итекако осећам и знам. Једино ако би ме Бог позвао изричито, и против моје воље, тада бих се,. Са страхом и трепетом у души пред величином задатка, покорио гласу Божијем.
Чувши овај одговор, изречен без оклевања, а тако дубоко проникнути Предањем црквеи духом Светих Отаца као да га је срочио главом свети Јован Златоуст, писац књиге »О свештенству» којом брани своје непримање свештеничког чина , владика устаде узбуђен и каза Јовану.
Владику је задивио скромни, смерни и духовни одговор Јованов:
- Ја лично много бих био рад томе, свети владико. Но мој духовник ме је научио да је грешно желити свештенички чин за свакога ко осећа своју немоћ и недостојност, а ја је итекако осећам и знам. Једино ако би ме Бог позвао изричито, и против моје воље, тада бих се,. Са страхом и трепетом у души пред величином задатка, покорио гласу Божијем.
Чувши овај одговор, изречен без оклевања, а тако дубоко проникнути Предањем црквеи духом Светих Отаца као да га је срочио главом свети Јован Златоуст, писац књиге »О свештенству» којом брани своје непримање свештеничког чина , владика устаде узбуђен и каза Јовану.
- Чуј, чедо моје, ево преко мене Господ те зове да му се посветиш и да Му служиш као свештеник Његов.
Сада беше ред на Јована да се збуни. Није шала: кад његов епископ, који је, као и сваки православни епископ на свету, жива икона живога Господа Христа, тражи од њега да кроч и неба стазу Свештенослужења у Дому Божијем, то значи да можда заиста и Сам Христос , епископ душа наших и наш Вечни Првосвештеник, то исто жели и иште од њега. Но надвлада свест о сопственој недостојности и ништавности за позив над позивима, свештенство, те Јован одврати да ће наићи други пут да о томе поразговарају. У међувремену ће, рече, добро промислити. Но пролажаху дани, протицају недеље, промицу месеци, а Јована нема, па нема - као да је заборавио уречени сусрет и разговор, а усто приликом службених додира с еписком Пантелејмон није помињао ништа.
Није ипак посреди била ни заборавност ни нехај. Јован је вршио за цело то време духовну смотру своје душе, размишљао и одмеравао разлоге за и против, стављајући на тас «за» зов Небеског Архијереја кроз уста земаљског архијереја, а на тас «против» своје уверење о властитој недостојности. А колико год је премишљао, још кудикамо више се молио и од свакога с ким се у то време сусретао тражио да се моли за њу да га Сам Господ Христос просветли и умудри шта му ваља чинити.
Владика не хте већ више чекати, него поново позва младића к себи и упита што толико касни с одговором. Јован одговори, овога пута одлучно без оклевања
Сада беше ред на Јована да се збуни. Није шала: кад његов епископ, који је, као и сваки православни епископ на свету, жива икона живога Господа Христа, тражи од њега да кроч и неба стазу Свештенослужења у Дому Божијем, то значи да можда заиста и Сам Христос , епископ душа наших и наш Вечни Првосвештеник, то исто жели и иште од њега. Но надвлада свест о сопственој недостојности и ништавности за позив над позивима, свештенство, те Јован одврати да ће наићи други пут да о томе поразговарају. У међувремену ће, рече, добро промислити. Но пролажаху дани, протицају недеље, промицу месеци, а Јована нема, па нема - као да је заборавио уречени сусрет и разговор, а усто приликом службених додира с еписком Пантелејмон није помињао ништа.
Није ипак посреди била ни заборавност ни нехај. Јован је вршио за цело то време духовну смотру своје душе, размишљао и одмеравао разлоге за и против, стављајући на тас «за» зов Небеског Архијереја кроз уста земаљског архијереја, а на тас «против» своје уверење о властитој недостојности. А колико год је премишљао, још кудикамо више се молио и од свакога с ким се у то време сусретао тражио да се моли за њу да га Сам Господ Христос просветли и умудри шта му ваља чинити.
Владика не хте већ више чекати, него поново позва младића к себи и упита што толико касни с одговором. Јован одговори, овога пута одлучно без оклевања
- Само уколико сте сигурни да ме преко вас призива Дух Свети, прихватићу, а иначе сам не смем да се одлучим. Јер, свештенослужитељ треба да је богозван или народозван, а никада самозване.
- Добро, добро, - на то ће владика задовољно. - Кроз три дана те монашим, а у прву недељу рукоположим за ђакона.
Тако и би. Од Јована поста отац Јоаким. Како његова припрема за рукооположење бејаше пример за углед свима, тако и сада, примивши дар небеског звања, он утростручи своју ревност за дом Божији и за непоречену веру православну. И стога га Бог постави «на свећњак» да својим примером и својим анђеоским животом у вртлогу Америке, тога савременог Вавилона, светли и зрачи свима, и православнима и инославнима, и вернима и невернима.
Да сапоменемо само један пример из мисионарске делатности оца Јоакима. Пролази од једанпут улицом, обичном амаричком улицом, а пролазници застају и окрећу се - мотре лик и физиономију њима нову и непознату, мотре лице продуховљено молитвом и постом које пламти унутрашњим жаром душе тога човека, одевана у мантију , одећу невиђену на улици у Америци. Неки, под утисокм те појаве из некога другог света, заподевају с њиме разговор. Пљушти бујица питања, а из уста оца Јоакима тече жива и чиста вода проповеди - о Богу, о Истини, о Православној цркви као јединој ризници Истине и Живота у којој је могуће упознати и доживети Бога ... Круг слушалаца се проширује. И аутомобилисти застају и слушају као омађијани. Поиздаље почињу пиштати сирене аутомобила који не могу да прођу. Али гомила људи на улици се не размиче. За кратко време саобраћај је већ закрчен. Прилазе полицајци и учтиво се обраћају говорнику молећи га да прекине и продужи на другоме месту. Али мноштво протестујуе и хоће да чује до краја. Тога дана отац Јоаким се веома доцкан вратио у свој јерусалимски метох.
Хотимице смо се мало више задржали на овоме поглављу живота оца Јоакима јер је порука коју нам оно пружа данас још актуелнија него у време Јоакимова бављења у Новом свету. Данас, наиме, и у Западној Европи иу Америци постоји релативно велико православно «расејање» - дијаспора - настало од исељеника и избеглица из свих земаља православног Истока. Присуство Православне цркве осећа се много јаче него некада. Западни свет све више се упознаје са светим Православљем из прве руке, а не као некада кроз призму тенденциозних и духовно плитких књига о Православљу, потеклих из пера језуитско-унијатских било протестантских «стручњака за грч ко исламску цркву». Запаже се, међутим, изненађујућа чињеница да готово сви неофити прелазници у Православље из западних вероисповести, прелазе у разне руске јурисдикције, особито у Руску заграничну цркву, док грчка, српска и друге црквене групације бележе мале или и никакве мисионарске успехе. Откуда то? Руси и на Западу остају углавном духовно неокрњени, и чувају сва предањске блага и вредности, и негују духовни живот, чувајући се саблазни да «модернизују» било шта у Православљу, а понајмање богослужење и освештани поредак ствари у цркви, ради, тобоже, што лакшег придобијања и што веће приступачности за инославне.
- Добро, добро, - на то ће владика задовољно. - Кроз три дана те монашим, а у прву недељу рукоположим за ђакона.
Тако и би. Од Јована поста отац Јоаким. Како његова припрема за рукооположење бејаше пример за углед свима, тако и сада, примивши дар небеског звања, он утростручи своју ревност за дом Божији и за непоречену веру православну. И стога га Бог постави «на свећњак» да својим примером и својим анђеоским животом у вртлогу Америке, тога савременог Вавилона, светли и зрачи свима, и православнима и инославнима, и вернима и невернима.
Да сапоменемо само један пример из мисионарске делатности оца Јоакима. Пролази од једанпут улицом, обичном амаричком улицом, а пролазници застају и окрећу се - мотре лик и физиономију њима нову и непознату, мотре лице продуховљено молитвом и постом које пламти унутрашњим жаром душе тога човека, одевана у мантију , одећу невиђену на улици у Америци. Неки, под утисокм те појаве из некога другог света, заподевају с њиме разговор. Пљушти бујица питања, а из уста оца Јоакима тече жива и чиста вода проповеди - о Богу, о Истини, о Православној цркви као јединој ризници Истине и Живота у којој је могуће упознати и доживети Бога ... Круг слушалаца се проширује. И аутомобилисти застају и слушају као омађијани. Поиздаље почињу пиштати сирене аутомобила који не могу да прођу. Али гомила људи на улици се не размиче. За кратко време саобраћај је већ закрчен. Прилазе полицајци и учтиво се обраћају говорнику молећи га да прекине и продужи на другоме месту. Али мноштво протестујуе и хоће да чује до краја. Тога дана отац Јоаким се веома доцкан вратио у свој јерусалимски метох.
Хотимице смо се мало више задржали на овоме поглављу живота оца Јоакима јер је порука коју нам оно пружа данас још актуелнија него у време Јоакимова бављења у Новом свету. Данас, наиме, и у Западној Европи иу Америци постоји релативно велико православно «расејање» - дијаспора - настало од исељеника и избеглица из свих земаља православног Истока. Присуство Православне цркве осећа се много јаче него некада. Западни свет све више се упознаје са светим Православљем из прве руке, а не као некада кроз призму тенденциозних и духовно плитких књига о Православљу, потеклих из пера језуитско-унијатских било протестантских «стручњака за грч ко исламску цркву». Запаже се, међутим, изненађујућа чињеница да готово сви неофити прелазници у Православље из западних вероисповести, прелазе у разне руске јурисдикције, особито у Руску заграничну цркву, док грчка, српска и друге црквене групације бележе мале или и никакве мисионарске успехе. Откуда то? Руси и на Западу остају углавном духовно неокрњени, и чувају сва предањске блага и вредности, и негују духовни живот, чувајући се саблазни да «модернизују» било шта у Православљу, а понајмање богослужење и освештани поредак ствари у цркви, ради, тобоже, што лакшег придобијања и што веће приступачности за инославне.
Прилагођавати живот Православне Цркве месним приликама и условима и дозвољено је и неопходно је, но никад на уштрб пуноће живота и истине у Цркви.
То је поука и порука оца Јоакима, као и данашњих ревнитеља и ширитеља вере православне по целом свету, а њу, верујемо, не треба да знају и примењују само сви наши свештеници који се нађоше у «дијаспори» по Западу, ради духовног очувања расејане пастве и ради сведочења вере пред светом, но и сви наши верни који се последњих година нађоше на раду по стграним земљама, а тиме и у додиру с неправославнима.
- Но вратима се животопису оца Јоакима. Он је и даље неуморно радио и подвизивао се, но његово тело није могло да издржи укорак с духом. И иначе нежног здравља, стао је све озбиљније побољевати. У међувремену променила се и црквена ситуација-уместо Јерусалимске патријаршије, бригу о Грцима у Америци преузела је Цариградска патријаршија. По савету лекара ради промене климе, а по благослову владике Пантелејмона ради промене духовне климе, вратио се у Грчку. По кратком боравку у Атини одлази на «Акропољ монаштва» - Свету Гору Атонску.
НА СВЕТОЈ ГОРИ
То је поука и порука оца Јоакима, као и данашњих ревнитеља и ширитеља вере православне по целом свету, а њу, верујемо, не треба да знају и примењују само сви наши свештеници који се нађоше у «дијаспори» по Западу, ради духовног очувања расејане пастве и ради сведочења вере пред светом, но и сви наши верни који се последњих година нађоше на раду по стграним земљама, а тиме и у додиру с неправославнима.
- Но вратима се животопису оца Јоакима. Он је и даље неуморно радио и подвизивао се, но његово тело није могло да издржи укорак с духом. И иначе нежног здравља, стао је све озбиљније побољевати. У међувремену променила се и црквена ситуација-уместо Јерусалимске патријаршије, бригу о Грцима у Америци преузела је Цариградска патријаршија. По савету лекара ради промене климе, а по благослову владике Пантелејмона ради промене духовне климе, вратио се у Грчку. По кратком боравку у Атини одлази на «Акропољ монаштва» - Свету Гору Атонску.
НА СВЕТОЈ ГОРИ
Тако се у животу његову отвара нова страница нових подвига вере и љубави. Нови подвизи су доиста нови у односу на његов претходни рад у Америци.
После делатности у свету долази на ред виши ступан духовнога живота: безметежно молитвене тиховање - «безмолвије», «Исихија» - у Градини Богомајке. За своје обиталиште одабрао је о. Јоаким, заједно са своја два ученика који пођоше с њим из Америке, најјужнији и најсуровији деои Атонског полуострва, на којем живе, појединачно или у малим заједницама, најстрожи пустињаци светогорски. Настанио се у скиту Капсокаливија, знаменитој духовној кошници из које се изројишечитави ројеви праведних људи, а која изнедри из себе и Црквом прослављене свете подвижнике: преподобне Максима Капсокаливита / »Паликолибу»), Нила Мироточивога, Нифонта и Акакија. За духовника свога и своје мале дружине одабрао је оца Григорија, исихасту, опитна монаха и зналца духовног пута,човека строга живота и чврсте воље, пун енергије и дисциплинованости,чији карактер је напомињао његову официрску прошлост пре доласка у Свету Гору.
Отац Јоаким се сучелио с много већим мукама и невољама у скиту, беше и слабашна тела и нежна здравља, сврх тога још и привикнут на технизирани и лаки живот на Западу. Али се не уплаши отац Јоаким - њега крепе поворке светих и преподобних које му даноноћно лебде пред очима душе, поворке оних што «идоше у кожусима и козијим кожама, у сиротињи и невољи», оних што се «потуцаше пустињама и по горама и по пећинама и по рупама земаљским, но којих «не беше достојан свет» (ср. Јевр. 11,37-38).
Ускоро се цело мало братство, због оскудице животног простора у келији оца Григорија, пресељава у Скит Св. Ане. Настањују се у једној «колиби» на самом врху стрменитог скита.
Отац Јоаким се све више навикава на тешки светогорски живот. Усто, из жеље да води живот простога монаха и да буде послушник у правом смислу, добровољно се одриче части и првенства које му пружаше његов свештенички чин, па чак и редовног Свештенослужења у храму. Говорио је:
- Има овде светих свештеномонаха и ја не сматрам себе достојним да станем напоредо с њима пред жртвеником Божијим. Уосталом, да не беше црквене потребе, никад се не бих ни приватио овога светога чина.
Стога је дакле свечано, пред иконом св. Ане, предао свој скупоцени архимандритски крст, своја црквена и световна одликовања, своју нову одећу, и обукао грубу светогорску расу.
После делатности у свету долази на ред виши ступан духовнога живота: безметежно молитвене тиховање - «безмолвије», «Исихија» - у Градини Богомајке. За своје обиталиште одабрао је о. Јоаким, заједно са своја два ученика који пођоше с њим из Америке, најјужнији и најсуровији деои Атонског полуострва, на којем живе, појединачно или у малим заједницама, најстрожи пустињаци светогорски. Настанио се у скиту Капсокаливија, знаменитој духовној кошници из које се изројишечитави ројеви праведних људи, а која изнедри из себе и Црквом прослављене свете подвижнике: преподобне Максима Капсокаливита / »Паликолибу»), Нила Мироточивога, Нифонта и Акакија. За духовника свога и своје мале дружине одабрао је оца Григорија, исихасту, опитна монаха и зналца духовног пута,човека строга живота и чврсте воље, пун енергије и дисциплинованости,чији карактер је напомињао његову официрску прошлост пре доласка у Свету Гору.
Отац Јоаким се сучелио с много већим мукама и невољама у скиту, беше и слабашна тела и нежна здравља, сврх тога још и привикнут на технизирани и лаки живот на Западу. Али се не уплаши отац Јоаким - њега крепе поворке светих и преподобних које му даноноћно лебде пред очима душе, поворке оних што «идоше у кожусима и козијим кожама, у сиротињи и невољи», оних што се «потуцаше пустињама и по горама и по пећинама и по рупама земаљским, но којих «не беше достојан свет» (ср. Јевр. 11,37-38).
Ускоро се цело мало братство, због оскудице животног простора у келији оца Григорија, пресељава у Скит Св. Ане. Настањују се у једној «колиби» на самом врху стрменитог скита.
Отац Јоаким се све више навикава на тешки светогорски живот. Усто, из жеље да води живот простога монаха и да буде послушник у правом смислу, добровољно се одриче части и првенства које му пружаше његов свештенички чин, па чак и редовног Свештенослужења у храму. Говорио је:
- Има овде светих свештеномонаха и ја не сматрам себе достојним да станем напоредо с њима пред жртвеником Божијим. Уосталом, да не беше црквене потребе, никад се не бих ни приватио овога светога чина.
Стога је дакле свечано, пред иконом св. Ане, предао свој скупоцени архимандритски крст, своја црквена и световна одликовања, своју нову одећу, и обукао грубу светогорску расу.
За темељ свога духовног живота поставио је послушност, безусловну послушност духовнику и свој браћи. Усто се свеке вечери исповедао пред духовним оцмем: Често би говорио: »Монах без свакодневног исповедања помисли неће научити ратну вештину нити ће изаћи победником у духовном војевању».
Временом је отац Јоаким постао узор послушности. Једанпут је октобра 1939. године цио дан брао маслине са браћом и .- онако слаб и болешљив - врло се уморио. Но, увече, уместо жељеног одмора, све их је чекао игуманов благослов да морају ићи на рад у муљаоницу маслина јер је ред стигао на њих и не сме се пропустити. Тешки посао имао је да започне - и то беше по игуманову благослову. Управо отац Јоаким, онако исцрпљен, имао је да се упрегне у дрвени јарам и да окреће тешки камени жрвањ који гњечи маслине док не дође смена. И оде. Чувши речи старца Григорија, неопозиве речи старога војника, братија се само загледаше чуду, сумњајући да отац Јоаким има снаге и да дође до «елеотривиона» а камоли да обрће тешки камен. Неки се понудише да пођу заједно с оцем Јоакимом да га замене ако му позли или ако не могадне од премора. А на то ће старац Григорије на свој војнички начин.
- «Шта сте се узбунили? Еда ли не треба да и наше доба даде којега свеца? Или можда заборављате да послушност твори чудеса, да она чини да прозбори и мртви из гроба? Ево, кажем вам, видећете да ће му Бог за његову послушност и самоодрицање дати такву снагу да ће се и сам зачудити.
И доиста, када је о. Херувим, његов потоњи животописац, дошао да га замени, нашао га где ради пуном паром. На питање:
- Како иде работа, оче Јоакиме? - Одговори - добро:
- По благослову старчеву, није ми тешко. Само сам љуто ожеднео.
Другом приликом беше дошао свечера пред духовникову келију да би поразговарао о неком духовном питању. Добио је одговор изнутра да причека. Но духовник не изиђе - биће да је био заборавио и сметнуо с ума присуство свог ученика или га је, може бити, хотимице оставио напољу да га искуша. У поноћ, кад је старац устао за службу Божију и отворио врата, пред вратима је, ослоњен о зид, стрпљиво стајао отац Јоаким и чекао.
- Шта ћеш ти сад овде?
- Па рекосте ми да чекам кад сам вас тражио ...
Трећи пут га је старац слао да иде ноћу пешке у Велику Лавру, наоружан штапом, торбом и фењером. Потом је послао другог сабрата за њим да га врати. Таквих примера Јоакимова послушности беше препун његов живот у скиту Свете Ане. Показао се достојним наследником и следбеником другог једног изданка Скита св. Ане из минулих времена - св. Акакија, «Чеда послушности», на којега су се односиле речи старца Григорија да послушност «Чини да прозборе и мртви из гроба».
Временом је отац Јоаким постао узор послушности. Једанпут је октобра 1939. године цио дан брао маслине са браћом и .- онако слаб и болешљив - врло се уморио. Но, увече, уместо жељеног одмора, све их је чекао игуманов благослов да морају ићи на рад у муљаоницу маслина јер је ред стигао на њих и не сме се пропустити. Тешки посао имао је да започне - и то беше по игуманову благослову. Управо отац Јоаким, онако исцрпљен, имао је да се упрегне у дрвени јарам и да окреће тешки камени жрвањ који гњечи маслине док не дође смена. И оде. Чувши речи старца Григорија, неопозиве речи старога војника, братија се само загледаше чуду, сумњајући да отац Јоаким има снаге и да дође до «елеотривиона» а камоли да обрће тешки камен. Неки се понудише да пођу заједно с оцем Јоакимом да га замене ако му позли или ако не могадне од премора. А на то ће старац Григорије на свој војнички начин.
- «Шта сте се узбунили? Еда ли не треба да и наше доба даде којега свеца? Или можда заборављате да послушност твори чудеса, да она чини да прозбори и мртви из гроба? Ево, кажем вам, видећете да ће му Бог за његову послушност и самоодрицање дати такву снагу да ће се и сам зачудити.
И доиста, када је о. Херувим, његов потоњи животописац, дошао да га замени, нашао га где ради пуном паром. На питање:
- Како иде работа, оче Јоакиме? - Одговори - добро:
- По благослову старчеву, није ми тешко. Само сам љуто ожеднео.
Другом приликом беше дошао свечера пред духовникову келију да би поразговарао о неком духовном питању. Добио је одговор изнутра да причека. Но духовник не изиђе - биће да је био заборавио и сметнуо с ума присуство свог ученика или га је, може бити, хотимице оставио напољу да га искуша. У поноћ, кад је старац устао за службу Божију и отворио врата, пред вратима је, ослоњен о зид, стрпљиво стајао отац Јоаким и чекао.
- Шта ћеш ти сад овде?
- Па рекосте ми да чекам кад сам вас тражио ...
Трећи пут га је старац слао да иде ноћу пешке у Велику Лавру, наоружан штапом, торбом и фењером. Потом је послао другог сабрата за њим да га врати. Таквих примера Јоакимова послушности беше препун његов живот у скиту Свете Ане. Показао се достојним наследником и следбеником другог једног изданка Скита св. Ане из минулих времена - св. Акакија, «Чеда послушности», на којега су се односиле речи старца Григорија да послушност «Чини да прозборе и мртви из гроба».
Бејаше о. Јоаким и велики молитвеник. Веран многовековне светогорском духовном Предању, непосредно и даноноћно, у храму и ван њега, при раду и одмору, молио се молитвом Исусовом, у чијих се целих неколико речи налази уризничена сва суштина и васколика богатства саборно-православнога хришћанства: «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога»! За о. Јоакима не беше милије и слађе речи од преслатког Имена Исусова, »јер нема другога имена под небом данога људима којим бисмо се ми могли спасти» (Дела ап. 4,12). Исто тако, при помену Свете Тројице сав би успламтели духом, а кад би на богослужењу калуђери запојали «тројичан» тропар, сместа би се постављао у став изузетне пажње. Кад год молитву Исусову, тако је исто изливао и сабирао свецело своје биће у речи молитве: «Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас»! А не би био прави и доследан Светогорац да одмах иза Бога није постављао име и лик Пресвете Богородице. «Умно делање» уз име Господа Христа и молитвене уздахе ка живоначалној Тројици остављао је само –само ради одмора, рекосте? - Не, него радичитања акатиста Светој Дјеви, вечној игуманији Свете Горе и свих монаха и монахиња. Вазда жељан подвига и молитвеног двозбора са Господом, издејствовао је себи благослов и дозволу да ноћива у цркви. Тако је радио пуну годину дана - по сву ноћ се молио у цркви, усправан или метанишући, уз испрекидани малочасован сан у црквеном столу, у седећем ставу. Кад ноге нису више могле да издрже укорак с неуморним његовим духом, послушао је да се врати у своју келију на коначење. Али опет није наслонио своје главе на јастук и узглавље већ на тврди камен, а за постељу је прогласио некакву животињску кожу, разастрту по поду.
Постио је строго по правилима и већма од тога. Снагу и издржљивост у подвигу није очековао од јела и пића већ од Хране Вечног Живота, од Тела и Крви Господа Христа, којом се врло често причешћивао и он и сва браћа «колибе», следећи пример својих духовних предака-светогорских «Коливара».
Био је човек од реда и поретка. Не презирући ни најмању «јоту» или «титулу» у Закону Божијему, трудио се да испуни све и да тако научи људе око себе, сходно заповести Христовој (види Мат. 5, 18-л9). Свугде и у свему испуњавао је и речи апостола Павла: «А све нека бива благообразно и уредно» (1 кор. 14:40). Кад је угледао једанпут нож, употребљен, прљав и немарно остављен, одмах је позвао брата из кухиње и строгим тоном му казао:
- Ти ли остави нож овако? Сместа га опери и обриши, реци: «Хвала на услузи»! и врати га тачно на његово место.
Одликовао се и ретким гостољубље и уопште, човекољубљем. Но у питањима вере и савести био је непопустљив и «тврд орах». Стег Православља држао је увек високо уздигнут. Незазорну и неуморно, проповедао је и исповедао- Чуј. Нови Израиљу! - Да је православна саборна вера и црква једина истинита и савршено истинита, потпуна и спасоносна. Стога је одбацивао све планове и нацрте «црквених реформи», признавајући законитом и благословеном једну једину «црквену реформу» реформу нас православних хришћана по слици и прилици светог Православља, а не реформу Цркве по слици и прилици грешних људи и света; реформу старог огреховљеног човека у новог, у Христа обученог, кроз свете Тајне и свете врлине у Цркви Божијој, а не срозавање Цркве и вере на ниво разних промјенљивих идеологија, установа и покрета. На великом испиту историје, све направославне хришћанске заједнице пале су на овом питању. Отац Јоаким се и молио и борио да Црква Православна ни данас не пође овим њиховим путем, јер је то пут из Светога Града Јерусалима у несвети град Самарију, ту »грдну мјешавину», већ да настави свој вековни пут, пут истинског спасавања свега и човека Истином, Путем и Животом - Христом непатвореним.. С тугом је гледао продор модернистичког духа и посветовњачења у црквене, шта више и свештеничке редове. Очи би му се овлажиле сузама када би смотрио каквог «модернизованог» свештеника без мантије или браде. У молитвама је једном заискао, пре свог рукоположења још, да добије браду обилну, да би био «живи утук» свим малобрадим и чак голобрадим свештенослужитељима-модернистима. То се и збило, за дивно чудо, тако да је при крају свога живота имао браду тачно до земље, што сведочи његова фотографија из тих дана. Његову православну савест и танано саборно-црквено осећање ствари позледио је и догадјај једностраног, несаборног и ванцрквеним разлозима проузрокавног одстрањивања старога календара за љубав новога, григоријанскога, у некојим помесним црквама, поглавито грчкима. Но његова ревност за Дом Божијим букнула је нарочито кад је дознао да тзв. «Слободно зидарство» (масонерија), та «сива еминенција» у позадини многих важних светских збивања нових времена, иначе чудновато религиозно-филозофски систем уперен против хришћанске вере и Цркве, покушавао преко попустљивих или пак саблажњених личности на одговорним местима црквене управе да мења токове и правце црквених установа и црквеног живота, са даљим циљем да једнога дана изнутра зароби сву «званичну» Православну Цркву. Усмени и писмени иступи оца Јоакима против антихришћанскога фрамасонства и његови позиви на покајање упућивани главешинама тамнога покрета изазваше ове потоње против њега, те би изведен на суд у Солуну. Његови пламени говори на суђењу, дубока вера, испоснички светогорски лик,чиста ревност за цркву без примесе икакве мржње или непријатељства било према коме, изазвали су дивљење свих присутних. Новине су недељама са симпатијом извештавале о том суђењу. Но јеванђелску правду његових речи привремено је победила невидљива моћ и утицај моћника овог света, те је био осуђен на прогонство из Свете Горе и протеран на оствро Скопелос. У Свету Гору се вратио почетком другога светскога рата.
1950. године, после тешке болести, опростивши се са свима, упокојио се мирно. Од тада његово намучено тело почива чело олтара цркве у Скиту св. Ане, где је толико година живео чистим и светим животом, а христочежњива душа се радује у радости Господара свога. «Оци Светогорци сучељавају се са смрћу како су се с њоме суочавали мученици. Она је за њих јуначки крај битке и по? Етак ве? Нога тријумфа. Подвижници Христови не умиру. Тако ни о. Јоаким није умро него је прешао из смрти у живот. То беше извесност за све присутне оце и браћу. О. Јоаким Николидис беше стигао у оне светове за којима је чезнуо, а та чежња је претворила његово срце у рај. Нека су молитве његове с нама »! Овом жељом завршава архимандрит Херувим свој опис живота и подвига старца Јоакима из Свете Ане. Тој жељи придружује се и потписани
Епископ бачки Иринеј (Буловић)
Светигора, година 1, Бр 6, Видовдан 1992., Стр. 27-29
Постио је строго по правилима и већма од тога. Снагу и издржљивост у подвигу није очековао од јела и пића већ од Хране Вечног Живота, од Тела и Крви Господа Христа, којом се врло често причешћивао и он и сва браћа «колибе», следећи пример својих духовних предака-светогорских «Коливара».
Био је човек од реда и поретка. Не презирући ни најмању «јоту» или «титулу» у Закону Божијему, трудио се да испуни све и да тако научи људе око себе, сходно заповести Христовој (види Мат. 5, 18-л9). Свугде и у свему испуњавао је и речи апостола Павла: «А све нека бива благообразно и уредно» (1 кор. 14:40). Кад је угледао једанпут нож, употребљен, прљав и немарно остављен, одмах је позвао брата из кухиње и строгим тоном му казао:
- Ти ли остави нож овако? Сместа га опери и обриши, реци: «Хвала на услузи»! и врати га тачно на његово место.
Одликовао се и ретким гостољубље и уопште, човекољубљем. Но у питањима вере и савести био је непопустљив и «тврд орах». Стег Православља држао је увек високо уздигнут. Незазорну и неуморно, проповедао је и исповедао- Чуј. Нови Израиљу! - Да је православна саборна вера и црква једина истинита и савршено истинита, потпуна и спасоносна. Стога је одбацивао све планове и нацрте «црквених реформи», признавајући законитом и благословеном једну једину «црквену реформу» реформу нас православних хришћана по слици и прилици светог Православља, а не реформу Цркве по слици и прилици грешних људи и света; реформу старог огреховљеног човека у новог, у Христа обученог, кроз свете Тајне и свете врлине у Цркви Божијој, а не срозавање Цркве и вере на ниво разних промјенљивих идеологија, установа и покрета. На великом испиту историје, све направославне хришћанске заједнице пале су на овом питању. Отац Јоаким се и молио и борио да Црква Православна ни данас не пође овим њиховим путем, јер је то пут из Светога Града Јерусалима у несвети град Самарију, ту »грдну мјешавину», већ да настави свој вековни пут, пут истинског спасавања свега и човека Истином, Путем и Животом - Христом непатвореним.. С тугом је гледао продор модернистичког духа и посветовњачења у црквене, шта више и свештеничке редове. Очи би му се овлажиле сузама када би смотрио каквог «модернизованог» свештеника без мантије или браде. У молитвама је једном заискао, пре свог рукоположења још, да добије браду обилну, да би био «живи утук» свим малобрадим и чак голобрадим свештенослужитељима-модернистима. То се и збило, за дивно чудо, тако да је при крају свога живота имао браду тачно до земље, што сведочи његова фотографија из тих дана. Његову православну савест и танано саборно-црквено осећање ствари позледио је и догадјај једностраног, несаборног и ванцрквеним разлозима проузрокавног одстрањивања старога календара за љубав новога, григоријанскога, у некојим помесним црквама, поглавито грчкима. Но његова ревност за Дом Божијим букнула је нарочито кад је дознао да тзв. «Слободно зидарство» (масонерија), та «сива еминенција» у позадини многих важних светских збивања нових времена, иначе чудновато религиозно-филозофски систем уперен против хришћанске вере и Цркве, покушавао преко попустљивих или пак саблажњених личности на одговорним местима црквене управе да мења токове и правце црквених установа и црквеног живота, са даљим циљем да једнога дана изнутра зароби сву «званичну» Православну Цркву. Усмени и писмени иступи оца Јоакима против антихришћанскога фрамасонства и његови позиви на покајање упућивани главешинама тамнога покрета изазваше ове потоње против њега, те би изведен на суд у Солуну. Његови пламени говори на суђењу, дубока вера, испоснички светогорски лик,чиста ревност за цркву без примесе икакве мржње или непријатељства било према коме, изазвали су дивљење свих присутних. Новине су недељама са симпатијом извештавале о том суђењу. Но јеванђелску правду његових речи привремено је победила невидљива моћ и утицај моћника овог света, те је био осуђен на прогонство из Свете Горе и протеран на оствро Скопелос. У Свету Гору се вратио почетком другога светскога рата.
1950. године, после тешке болести, опростивши се са свима, упокојио се мирно. Од тада његово намучено тело почива чело олтара цркве у Скиту св. Ане, где је толико година живео чистим и светим животом, а христочежњива душа се радује у радости Господара свога. «Оци Светогорци сучељавају се са смрћу како су се с њоме суочавали мученици. Она је за њих јуначки крај битке и по? Етак ве? Нога тријумфа. Подвижници Христови не умиру. Тако ни о. Јоаким није умро него је прешао из смрти у живот. То беше извесност за све присутне оце и браћу. О. Јоаким Николидис беше стигао у оне светове за којима је чезнуо, а та чежња је претворила његово срце у рај. Нека су молитве његове с нама »! Овом жељом завршава архимандрит Херувим свој опис живота и подвига старца Јоакима из Свете Ане. Тој жељи придружује се и потписани
Епископ бачки Иринеј (Буловић)
Светигора, година 1, Бр 6, Видовдан 1992., Стр. 27-29
