Да ли је монаштво теже и узвишеније од брака?

На oво питање се кратко може одговорити, пре свега питање да ли је нешто теже или лакше, мислим да треба избегавати. Треба да постављамо себи питање шта је истинито? шта је тачно? Ви када по љубави делате (споља посматрано за некога ко није учесник вашега искуства) можда то изгледа страшно тешко, али кад је у  питању љубав ви ни не размишљате о тешкоћама.

Најбољи могући пример за то је однос родитеља према деци. Има ли ишта теже од васпитавања деце? Има ли веће одговорности  васпитавања и од подизања деце? Али родитељи који се труде да угоде Богу, који се труде да испуњавају заповести божије, који се труде Евхаристијским и Црквеним животом они себи никада не постављају питање да ли је тешко да учине нешто за онога кога воле.

Него, увек постављају питање да ли је нешто исправно или није исправно, тако и у овом смислу када постављамо питање: да ли је монаштво теже или не, то је сасвим лична ствар.

Ако би смо на силу и из спољашних разлога, психолошких разлога и из неких погрешних разлога хтели да будемо монаси, као што то често бива, ако смем да кажем , незнам, али верујем, да ако не и више онда сигурно исти онолики број оних који дођу у манстир из спољашних разлога као и они који дођу из аутентичних разлога.

Дакле, нас често монаштво привлачи својом естетиком и својом назови мистиком а у ствари монашки живот је сасвим једноставан, ту се устаје, ради  и монаси по правилу нису ништа бољи од оних који нису монаси. Монах је онај који хоће да буде монах, он може бити и морално несавршенији од некога ко живи у свету, али он хоће и на основу својих потенцијала и својих снага, труди се, колико је њему дато да одговори том призиву. Често.. можда му не полази за руком, понекад по промислу божијем а понекад из нај елементарнијег сластољубља.

  Људи ван манастира често су неупоредиво духовнији од оних који су у манастиру, према томе питање; да ли је нешто теже или лакше, потпуно је индивидуална ствар. Треба да се трудимо да избегавамо те естетске разлоге.

Има једна прича у којој се описује како се један монах молио пред иконом Пресвете Богородице, молио се, а имао је ужасна искушења, обрати се Богу ван себе „Господе кад ће више престати ове муке и ова искушења“ и чује глас који му нашаптава , кад престанеш да се молиш овој тамо-(мисливши на Пресвету Богородицу ) престаће искушења. То је био глас нечастивога који му је уствари објаснио, будући да се моли, и да иде путем Истине, подразумева се да ће имати искушења, али ако се одрекне истине онда му више неће бити тешко.

Значи кад год изаберемо прави пут кад изаберемо по срцу и по љубави свој пут -биће тешко. Због љубави коју носимо у себи, сећања на Христа и сећања на Његову љубав према нама, ми те тешкоће једноставно не примећујемо.

Како су могли мученици да претрпе онолика мучења?

У осталом, ево када је реч о монаштву, кад читате чин монашења, све што се монаху обећава то је ружно, али узмимо Јеванђеље, узмимо блаженства која певамо на свакој Литургији.

Блажени сте кад вас прогоне, кад вас понижавају, какве логике ту има!?  Нема никакве логике, и који је то аргумент на основу којег неко може да оправда то да буде блажен кад га гоне?!

Ако нисмо укорењени у Христу, ако немамо сећање на Христа, ако не црпимо снагу из Христа који нам долази из будућности из есхатологије како се то каже теолошким језиком онда ће нам бити тешко да будемо хришћани.

Али ако се ми непрестано сећамо Христа, ако „не  живим више ја него Христос у мени“ по речима речима Светог богомудрог апостола Павла онда ми једноставно тешкоће не примећујемо.

Немојте мислити да мученике није болело кад су их пекли, клали и секли, не да их је болело то мора да су били ужасни болови, али је њихова љубав према Христу била јача. Свест о Христу, сећање на Христа било је толико јако да су они могли да претрпе та страдања и те болове.

Тако да саветујем никада себи не постављате питање; шта је тешко и шта је теже.. Треба да бирамо шта је истинито, и кад идемо путем истине то онда подразумева распеће, шта год та истина донесе. Истина је разуме се Христос он је и пут, али он је и живот, према томе све нам је у Њему дато, тако што се тиче потешкоћа да је лако није лако то сви знамо.

Чим почне човек да мисли на себе, да себе сажаљева чим се пројави и нај мања димензија самољубља одма се констатује како је другима дао много, како се жртвовао, како је пружио... а они њему ништа! Шта да радимо...


Из предавања на тему 
Брак и монаштво имају исти циљ