 |
| Старац Пајсије Светогорац |
- Можеш ли ти да направиш једно ластавичје гнездо? Шта ли је све Бог начинио једном Својом речју! Какав склад, какву шароликост! На коју год страну да се окрене човек, гледа мудрост и величанство Божије. Погледај небеска светила, звезде, каквом ли их је само једноставношћу Његова божанска рука разасула по небу, а да није употребила ни мајсторски канап ни либелу. А како ли само одмарају људе! Док су уличне лампе Што су их људи направили, иако поређане уредно у низу, веома замарајуће. Са каквим је само складом Бог све начинио! Видиш, чак и дрвеће у шуми које су људи засадили изгледа као војска, као чета. А природне шуме колико ли само одмарају око! Једно дрво малено, друго веће, а свако друге боје! Један малени цветић Божији има већу драж од читаве гомиле папирнатих вештачких цветова; они се разликују онолико колико се разликује нетварно [невештаствено] од најлона.
Све што је Бог створио чудесно је. Људски организам читава је фабрика. Срце, желудац, плућа - све је то Бог у мудрости уредио. Али и биљке, како ли је само њих начинио! Тада, у време окупације, садили би пет јутара земље дињама које је требало заливати. Један пут посекао сам велике листове са стабла диње, који су били ниже, до корена. То учиних за добро, како бих ослободио места плоду. Ти, пак, велики листови, доњи, имају улогу филтера, они су... "бубрези" стаблу!... и прикупљају сву горчину. И тако смо добили неке диње, не питај!... Док смо их јели све нас је пецкало по језику!
- Старче, ви баш све пратите?
- Да, у свему налазим Бога! И у биљкама, и у животињама, и у свему! Па како да се не задивиш! Погледај једну, на, толику малешну птичицу како путује, како одлази у Африку и враћа се без компаса, поновно налазећи своје гнездо! А људи све са мапама и путоказима, па се изгубе! И није да птице ходају по сувом и бацају за собом каменчиће! Оне лете небом, изнад мора! Где би могле да баце каменчиће? Неке сасвим малене птице пењу се на роде, на своје... "ваздухоплове"! Оне путују... авионом! Птице, док прелетају мора, праве станке на острвима, не би ли се мало одмориле. Једном, када сам био у скиту Часнога Крста, видео сам како са источне стране долазе неке птице као врапци, али мало веће и лепше од њих. Било их је читаво јато. Но, њих четири-пет изгледа се било заморило и нису више могле да лете. Тада се издвоји од јата њих још отприлике петнаест друге беху наставиле - и седоше на, мало на једно дрво да предахну. Потом узлетеше и отидоше све заједно. Винуше се веома високо, како би се оријентисале.и поново нашле своју сабраћу. Ма мене је оставило утисак то што оних петнаест није било оставило четири-пет птичица што се беху биле замориле, већ су напустиле сопствено јато због њих, како би им правиле друштво!
Колико ли је само Бог све прелепо начинио! Посматрај само шарене мачиће! Како су им дивни ти малени капути! Па то ти је да ми људи завидимо животињама на њиховој ношњи! Ма ниједна царица није се заодела таквим огртачем!... Где год да се окренеш видећеш мудрост Божију. Раније, када је све било природно, како ли је само било дивно! Ево ти петла - он кад кукуриче не кукуриче због времена. Стоји на једној нози и, чим почне да му трне, виче: "Кукурику!" Односно, каже ти да је прошло толико и толико сати. Тада мења ногу, утрне му и ова, и опет чујеш: "Кукурику!" И онда ти видиш како виче у дванаест, у три, у шест сати. То дође тачно на свака три сата. А нема ни часовника, ни батерије, нити треба да се навија!
