Због чега жене добровољно бирају живот, у коме неће бити породичне среће, материнства, пријатне старости? Прихваћено је мишљење да се оне посвећују Богу из туге. Судбине основатељица два прослављена манастира - Серафим-Дивјејевског и Спасо-Бородинског - преподобне Александре (Мељгунове) и игуманије Марије (Туцк) су веома сличне. Обе су биле добростојеће, жене официра. Најпре су изгубиле мужеве, а затим су им деца умрла од болести. Медјутим данас њихове наследнице тврде: нису дошле у манастир бежећи од несреће, већ да служе по призиву ... Ово питање су изучавали специјални новински дописници "Недеље" Борис Клин и Димитрије-Соколов Митрић Мати Филарета, игуманија Спасо-Бородинског манастира - У мом животу није било никакве несреће. Баш насупрот томе - прича игуманија Спасо-Бородинског манастира мати Филарета. - Ја сам из Зеленогoрада, наше "Силиконске долине". Завршила сам МАИ, правила "електричну меморију" за сателите. Стан, аутомобил, викендица - све сам имала. И сина. Он сада ради у Канади и веома је тужан што нисам пожелела да чувам унуке ... Али ми бирамо свој пут. То је призив. Ја сам тада живела са сином у Италији и одједном сам осетила: вратићу се у Русију и отићићу у манастир.
Мати Филарета не може тачно да објасни како се осећала. То није било ни виђење, ни глас. Већ просто неко чврсто сазнање које се на њу спустило. Било је то пре 15 година. Постала је расофорни монахиња, а пре годину дана су је одредили за настојатељица Спасо-Бородинског манастира. Само што је дошла овде схватила је да је рођена истог дана као и основатељица манастира Марија (Тучкова). Сетила се и тога да јој је деда био свештеник и служио недалеко од манастира. Данас мати покушава да обнови ту сеоску цркву, у којој ју је он крстио 1938 године. "Господ води. Све је записано, само треба схватити знаке и постаје вам јасно: у животу нема нићег случајног ". Уосталом мати каже да не иду сви у манастир само због духовних ствари. Манастир пружа и социјалну заштиту: - Монахиња живи сама, увек је обувена, одевена, има кров над главом.
Ако јој се мајка разболи зна да ћу јој дати новац да оде да је посети.
- Али у манастиру треба и радити ... - А где не треба? Свуда треба радити. А да те истерају из манастира треба стварно нешто страшно да урадиш ... Ако поштујеш правила, ко ће те истерати? Овде има жена разног узраста. Најмладја има 15 година. - За монахињу је жеља да има дете - страст коју треба победити, - каже настојатељица. - Уосталом чула сам да неки у манастире узимају жене са децом, која живе у манастирском интернату. Манастир је мали у поредјењу са дивјејевским. Сестре раде у повртњаку, узгајају воће. Имамо коња и неколико крава. Мати Филарета с поносом показује на своје мало домаћинство. Држимо и пчеле, али манастирски мед се не продаје. Њега има довољно само за сестре у манастиру. Мати Филарета није одсутала од Интернета јер сматра да манастир треба да има свој сајт "како би боље сазнали о нама". Филм "Острво" су гледали на ДВД-у ("за монахе у њему нема ничег новог"). Телевизор се овде уопште не гледа. - А ако дође до рата? - Знате, ја сам о избору Путина сазнала тек пре месец дана.
Поклоници су медјусобно нешто разговарали: Путин, Путин. И ја сам била радознала: ко је Путин?
Мати Татјана, схимонахиње Свето-Успењског висинског манастира У сацко региону употребљавају израз "дас-дас", када желе да подвуку неочекиваност неког дешавања. Например: "Путујем јуче пијан аутомобилом - дас, дас ...". Схимонахиње Татјана (Иванова), која се подвизава при Свето-Успењском висинском манастиру не употребљава реч "дас-дас". У њеном животу нема ничег неочекиваног. У њеном животу се све дешава по законима и логици Божијег Промисла. Татјана - није обична схимонахиње.
Примила је постриг већ после тога пошто је родила и васпитала 14 деце. Сви су постали или монаси или свештеници, или жене свештеника. Њена деца служе у Тројице-Сергејевој Лаври, у многим црквама Москве Рјазањске и Тамбовска области. Долазе на први позив. Њој је сада 70 година, али својим изгледом оповргава у потпуности мишљење да рађање деце и лепота нису спојиви. - Ради мати Татјане учинили смо изузетак и дозволили јој да не живи у манастиру, већ код куће - каже настојатељ Свето-Успењског манастира јеромонах Лука (Степанов), матурант ГИТИСа и бивши позоришни глумац. - Али то јој не смета да достојно носи схиму, ау цркви се може наћи чешће него код куће. Њена младја ћерка Зоја носи послушање поред ње. У њиховој кући и око ње је њемачки идеалан поредак. Татјана је из породице кулака. Њену породицу су после раскулачивања упутили у град Еманжелинск Чељабинске области. У почетку су живели у земљаницама, а после су се некако снашли. Муж јој је био учитељ из свештеничке породице. Њега су послали у Еманжелинск због тога што се није бојао да сахрани своју сестру по хришћанском обичају.
- Како се у то време нисте бојали да радјате толико деце? - Питам мати Татјану. Ја још нисам успео ни да питам, а она се већ осмехује као да зна о чему ће се говорити. - А када су у Русији била добра времена? Ја сам просто испуњавала Божију заповест: "Радјајте се и множите се". Тек сад сам почела да схватам да сам одувек била монахиња - чак и онда када нисам ни размишљала о постригу и схими.
- Како то? - Веома просто. Право материнство је такодје монаштво. То је уздање у Божију вољу да се радја онолико деце колико Господ пошаље и да се буде уверен да Он никада неће ставити човеку да носи оно што не може да носи. То је потпуно самоодрицање (одбацивање сопствене воље).
А најважније је не само непрекидно кување, прање и бесане ноћи, већ и непрекидна молитва за своју децу. Тако да сам вероватно примивши постриг и схиму просто заменила послушање. А како сам цео живот била монахиња - тако сам и остала. У тим местима се Татјана са породицом нашла по благослову монаха Тројице-Сергејеве Лавре. Ту јој је умро муж.
Недуго пре своје смрти, он је уснио сан, како поред прозора његове куће иду деца, деца, хиљаде деце. Упитао је: "Одакле толика деца?".
А неко му је одговорио: "То су све деца родјена по твом примеру".
Поклоници су медјусобно нешто разговарали: Путин, Путин. И ја сам била радознала: ко је Путин?
Мати Татјана, схимонахиње Свето-Успењског висинског манастира У сацко региону употребљавају израз "дас-дас", када желе да подвуку неочекиваност неког дешавања. Например: "Путујем јуче пијан аутомобилом - дас, дас ...". Схимонахиње Татјана (Иванова), која се подвизава при Свето-Успењском висинском манастиру не употребљава реч "дас-дас". У њеном животу нема ничег неочекиваног. У њеном животу се све дешава по законима и логици Божијег Промисла. Татјана - није обична схимонахиње.
Примила је постриг већ после тога пошто је родила и васпитала 14 деце. Сви су постали или монаси или свештеници, или жене свештеника. Њена деца служе у Тројице-Сергејевој Лаври, у многим црквама Москве Рјазањске и Тамбовска области. Долазе на први позив. Њој је сада 70 година, али својим изгледом оповргава у потпуности мишљење да рађање деце и лепота нису спојиви. - Ради мати Татјане учинили смо изузетак и дозволили јој да не живи у манастиру, већ код куће - каже настојатељ Свето-Успењског манастира јеромонах Лука (Степанов), матурант ГИТИСа и бивши позоришни глумац. - Али то јој не смета да достојно носи схиму, ау цркви се може наћи чешће него код куће. Њена младја ћерка Зоја носи послушање поред ње. У њиховој кући и око ње је њемачки идеалан поредак. Татјана је из породице кулака. Њену породицу су после раскулачивања упутили у град Еманжелинск Чељабинске области. У почетку су живели у земљаницама, а после су се некако снашли. Муж јој је био учитељ из свештеничке породице. Њега су послали у Еманжелинск због тога што се није бојао да сахрани своју сестру по хришћанском обичају.
- Како се у то време нисте бојали да радјате толико деце? - Питам мати Татјану. Ја још нисам успео ни да питам, а она се већ осмехује као да зна о чему ће се говорити. - А када су у Русији била добра времена? Ја сам просто испуњавала Божију заповест: "Радјајте се и множите се". Тек сад сам почела да схватам да сам одувек била монахиња - чак и онда када нисам ни размишљала о постригу и схими.
- Како то? - Веома просто. Право материнство је такодје монаштво. То је уздање у Божију вољу да се радја онолико деце колико Господ пошаље и да се буде уверен да Он никада неће ставити човеку да носи оно што не може да носи. То је потпуно самоодрицање (одбацивање сопствене воље).
А најважније је не само непрекидно кување, прање и бесане ноћи, већ и непрекидна молитва за своју децу. Тако да сам вероватно примивши постриг и схиму просто заменила послушање. А како сам цео живот била монахиња - тако сам и остала. У тим местима се Татјана са породицом нашла по благослову монаха Тројице-Сергејеве Лавре. Ту јој је умро муж.
Недуго пре своје смрти, он је уснио сан, како поред прозора његове куће иду деца, деца, хиљаде деце. Упитао је: "Одакле толика деца?".
А неко му је одговорио: "То су све деца родјена по твом примеру".
Превод Др.Радмила Максимовић
