 |
| Абхазиски Старац Константин |
Желим да поделим са вама једно своје горко искуство. Својевремено сам се бавио истраживањем "миротворног" покрета у Цркви, почевши негде од 80-их година. Из манастира су нам слали "Часопис Московске Патријаршије", званичне документе, у којима је описивана сва делатност, разни екуменистички контаки, итд... Када смо читали тај часопис, душа је туговала, и јављале су се помисли незадовољства и роптања на наше архијереје .. .
У часопису је писала и следећа фраза: "Стајати на стражи света - то је задатак хришћанина". Не испуњавати Христове заповести, а стајати на стражи света. Иако је речено да "свет у злу лежи" и да је "онај који је пријатељ свету непријатељ Богу". Наравно душу је све то болело, било је болно. И тако једном после редовног читања часописа почео сам да се молим, али долазиле су ми смутне помисли о архијерејима, Синоду, Патријарху. Молио сам се: "Господе, помози ми!". И дошла ми је јасна помисао: "А ти погледај на себе и погледај на њих. Они учествују у екуменистичке покрету, баве се том и том политичком делатношћу, баве се и другим стварима које условљавају људи и околности. А ти се налазиш овде у келији и не трпиш никакве непријатности ни од људи но од околности, па с ким ти разговараш? Почињеш обраћањем Богу, а завршаваш са помислима, које ти убацује ђаво, и завршаваш у разговору с њим. Тако да ко је у горем стању: ти или они? ". И када сам постао свестан тога, из дубине душе сам завапио: "Господе помилуј!"
И због тога се треба сећати речи Светог Игњатија (Брјачанинова), који је писао да је неопходно "упознати дух времена, изучи га, да би по могућству избегао његов утицај". И даље закључује: "Сузе за себе и за цело човечантсво".
Најправилнија реакција истинског хришћанина на апостасију је - молитва, пост и сузе, а не осуда, укоравање, злословља ... итд тек онда ћемо бити истински хришћани. У супротном ћемо неприметно радити исте ствари као и ђаво. Сматраш да испољаваш ревност за Православље? Не. Општиш са сатаном. И рећи ћеш да то није тако? Тако је. Због тога ми плачемо за себе и за цело човечанство.
Још више ме је "приземљило" да ту "ревност" у мери, и држим у оквирима здравог разума, тачније - светоотачког учења, када сам сазнао да је у једном виђењу једном човеку откривено следеће, у трену када му је Господ показао и рај и ад : "Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим ". То јест људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: "Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља ". А зашто? Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе. И због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: "Овима је потребно то, а овима - ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други - овоме, а трећи - нечему трећем ". И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.
И због тога ми не треба да судимо и осуђујемо свештенство, које можда данас чини ову или ону грешку, због то га што ће доћи време када ће се они покајати, а ми који их осуђујемо не знамо где ћемо завршити.
Желео бих да завршим следећом изјавом , да узнесемо молитве за наше пастире, архипастира, за цео православни свет. Због тога што ће заиста бити рат. И то веома озбиљан рат, рат на смрт и живот. И неопходно је имати такво настројење, да треба да саосећамо са људима и молимо се. И због тога треба запамтити једну чињеницу да за Мирјанином идем "један" демон, за монахом "седам", за јеромонахом - "77". А колико онда иде за архијерејем? ... Поражавајуће! и због тога треба то да схватимо и да се према томе односимо са саосећањем.
Старац Костантин Абхазијски
Превод са руског Др Р. М.
30 јун 2011 год.
