 |
| Старац Тихон Светогорац |
Прве године на Светој Гори, у манастиру Ивирону, упознао сам великог духовника, оца Тихона. Једног пролећног јутра, након јутарњег богослужења, сишао сам до манастирске капије, где је тада вратар био мој духовник, старац Клеоник. Наједном, угледам једног светлог старог калуђера - излизана мантија и кратак прслук покривали су величанствену појаву. Сјај његовог лица, дуга брада, сладак говор, љубав и једноставност испунили су ми срце радошћу и ганутошћу. Не знајући ко је то, желео сам да му се поклоним, да добијем од њега благослов. Веровао сам да је његов благослов био благослов Христа.
Као сиромашак и ја са му нешто дао.Шта ће то бити? Један бакалар, који је, иако то нисам знао, за њега богат ручак. Ја дете, он светитељ. Срца су нам постала једно. Као жедан, седео сам мало крај њега, да га питам. «Где живиш»? «Пустињак сам», одговори ми. Задивих се и затражих да ме поново благослови ...
Седели смо на клупи и истрајавао сам да ми каже где живи. На крају ми рече - «у Калиагри». «Сам?», Упитах га. «Не, дете моје», одговори ми, «заједно са Богом и Богородицом ... Дружба су ми птице, које све време не одлазе одатле, сваки дан заједно појемо. Каква радост, када сваког дана цвркућу: Слава Богу! Ја - Многаја љета Светој Гори »...
Од тога часа постао сам му одан. Тражио сам да га боље упознам. Овај дан је био значајан за мене. Кад сам причао свом старцу Клеонику о овом сусрету, он ми рече: Он је свети човек, дете моје. Желео сам да посетим његово пребивалиште. Једног дана ишли смо са оцем Гервасијем који је знао стазу. Место на коме је живео било је пусто. Стигосмо до његове колибе, која као да је била ненастањена, покуцамо на мала врата. На «молитвама светих» ... зачусмо «амин» и отвори нам. Радост му беше велика, као и његова љубав. Љубав коју је показивао сваком, без изузетка. Уведе нас љубазно и поведе прво у цркву, малу, са једном целивајући иконом и Распећем које се данас чува у манастиру Ивирону. Рече нам: «Отпевајте Достојно јест и Спаси Господи људи своја». Потом поче једну јектенију помињући цео свет. То је имао да призове свету, то је давао; да помиње многа имена свакога дана ...
Касније нам поче говорити како треба да живимо, какву радост представља молитва ... Пошто смо се испричали, исповедили смо се, прочитао нам је опроштајну молитву, дарујући нас поново духовним речима, благословио нас је и ми пођосмо у манастир.Од тада па до његовог представљења у Господу, постаде мој духовник.
Отац Тихон, у свету Тимотеј Голегов, родио се у руском селу Новаја Михаиловскаја 1884, од богобојажљивих подитеља Павла и Јелене.
Обишао је око 200 руском манастиру и посетио Синај и Палестину. На Светој Гори је живео 60 година. Упокојио се 1968/9/10. године.
Ово су његови лични подаци. Међутим, овај нежни изданак Свете Русије, миомирна младица Атона, поседује неке друге привлачне особине које су учиниле да не прође непримећен овим светом. Наравно, захваљивао нам је на гостопримству. «Хвала грцима на гостољубљу», говорио је често.
Ватрени поштовалац Богородице, достојан служитељ Вишњега; Света Литургија - његова прва радост; човек љубави, молитве, благочестивог смирења. Озарен и човек који зрачи, испосник, благодатни пустињак. Заљубљеник Царства Божијег, показивао је то непрестаним сећањем на смрт, својом безбрижношћу и радошћу. За кревет имао је даске, а искрпљену мантије за покриваче. Дивље животиње по брдима биле су му пријатељи. Изливао је обилно сузе на дрво часнога Крста које је имао у својој колиби. Сам је себи ископао гроб. «Слава Ти, Боже» постало је једно с његовим дисањем. Време своје смрти предвидео је много унапред. Његов лик обитава незабораван у светлости мира.
Године 1972. блажени митрополит Халкиде Николај, с љубављу је записао приповедања о. Пајсија о оцу Тихону и објавио их 1981, а ова књижица је пре тога издата. Оба издања данас су распродата, што показује да још постоји љубав људи који воле врлину, жедних таквих окрепљујућих штива. Ово издање нам пружа сећања јеромонаха Агатангела, из келије Часног Крста у Кареји, бившег Ивиронца, који га је познавао изблиза, од 1960. као 18-годишњак. С једноставношћу вредном пажње и необавезношћу описује свештене успомене из сусрета са својим духовником, оцем Тихоном, кога је најтоплије волео.
Представљени су нам непознати детаљи из његовог живота, из Јерусалима, Буразерије, Катунакије и Капсале - места на којима је старац обитавао. Љубазан допринос оца Агатангела и труд је за похвалу.
Нека нас увек прати благослов Светог Старца.
Обишао је око 200 руском манастиру и посетио Синај и Палестину. На Светој Гори је живео 60 година. Упокојио се 1968/9/10. године.
Ово су његови лични подаци. Међутим, овај нежни изданак Свете Русије, миомирна младица Атона, поседује неке друге привлачне особине које су учиниле да не прође непримећен овим светом. Наравно, захваљивао нам је на гостопримству. «Хвала грцима на гостољубљу», говорио је често.
Ватрени поштовалац Богородице, достојан служитељ Вишњега; Света Литургија - његова прва радост; човек љубави, молитве, благочестивог смирења. Озарен и човек који зрачи, испосник, благодатни пустињак. Заљубљеник Царства Божијег, показивао је то непрестаним сећањем на смрт, својом безбрижношћу и радошћу. За кревет имао је даске, а искрпљену мантије за покриваче. Дивље животиње по брдима биле су му пријатељи. Изливао је обилно сузе на дрво часнога Крста које је имао у својој колиби. Сам је себи ископао гроб. «Слава Ти, Боже» постало је једно с његовим дисањем. Време своје смрти предвидео је много унапред. Његов лик обитава незабораван у светлости мира.
Године 1972. блажени митрополит Халкиде Николај, с љубављу је записао приповедања о. Пајсија о оцу Тихону и објавио их 1981, а ова књижица је пре тога издата. Оба издања данас су распродата, што показује да још постоји љубав људи који воле врлину, жедних таквих окрепљујућих штива. Ово издање нам пружа сећања јеромонаха Агатангела, из келије Часног Крста у Кареји, бившег Ивиронца, који га је познавао изблиза, од 1960. као 18-годишњак. С једноставношћу вредном пажње и необавезношћу описује свештене успомене из сусрета са својим духовником, оцем Тихоном, кога је најтоплије волео.
Представљени су нам непознати детаљи из његовог живота, из Јерусалима, Буразерије, Катунакије и Капсале - места на којима је старац обитавао. Љубазан допринос оца Агатангела и труд је за похвалу.
Нека нас увек прати благослов Светог Старца.
Младалачки дани
Родитељи су му били побожни, с познатом, великом благочестивошћу Руса прошлог века. За мајку је говорио да је била једна света мајка, увек се молила. Сваке среде и петка није јела уопште, била је сва предана молитви, а сузе су јој се често сливале из очију. Дар суза имао је и он, сузе су му биле свакодневна и непрестана храна. Веровао је да су сузе дар Божије милости и да се њима пере душа да би се предала свом Творцу.
Од малена је волео да посећује манастире. С нестрпљењем је очекивао кад ће и он добити Божији благослов да напусти свет. Да дође близу Богу, да се моли, јер ништа видљиво није га задовољавало, него је жудео за Небеском вечношћу и непролазном радошћу.
Пошто је стекао потребна знања, љубав према појању и музици убрзо га начинише савршеним појцем. Увек је ишао у цркву и певао у хору, чију је управу убрзо преузео.С благословом родитеља одлучи да посети Јерусалим и Свету Гору. Богољубиви младић кренуо је заједно са осталим верницима. Кад су стигли у Цариград, упознао се са монахом, економ буразеријске келије. Економ му каже: «Желиш да постанеш монах?» «Желим», одговори. «Покај се и од данас си искушеник у нашем Скиту Светог Николе». С великом радошћу и сузама захвалности замоли за благослов да се поклони Светим Местима.
Након поклоњења дође у Свету Гору и приброји се братству Буразерије. Након годину дана постаде монах.
Родитељи су му били побожни, с познатом, великом благочестивошћу Руса прошлог века. За мајку је говорио да је била једна света мајка, увек се молила. Сваке среде и петка није јела уопште, била је сва предана молитви, а сузе су јој се често сливале из очију. Дар суза имао је и он, сузе су му биле свакодневна и непрестана храна. Веровао је да су сузе дар Божије милости и да се њима пере душа да би се предала свом Творцу.
Од малена је волео да посећује манастире. С нестрпљењем је очекивао кад ће и он добити Божији благослов да напусти свет. Да дође близу Богу, да се моли, јер ништа видљиво није га задовољавало, него је жудео за Небеском вечношћу и непролазном радошћу.
Пошто је стекао потребна знања, љубав према појању и музици убрзо га начинише савршеним појцем. Увек је ишао у цркву и певао у хору, чију је управу убрзо преузео.С благословом родитеља одлучи да посети Јерусалим и Свету Гору. Богољубиви младић кренуо је заједно са осталим верницима. Кад су стигли у Цариград, упознао се са монахом, економ буразеријске келије. Економ му каже: «Желиш да постанеш монах?» «Желим», одговори. «Покај се и од данас си искушеник у нашем Скиту Светог Николе». С великом радошћу и сузама захвалности замоли за благослов да се поклони Светим Местима.
Након поклоњења дође у Свету Гору и приброји се братству Буразерије. Након годину дана постаде монах.
У Каруљи Свете Горе
Старчева љубав за тиховањем и чежња за подвигом нагнали су га да напусти дивно братство и да дође у најсуровији крај Свете Горе, на језиву Каруљу. У једној малој пећини боравио је око 15 година. Његов подвиг је био велик и непрестан. Свако вече правио је преко 600 метанија. Јео је једном у три дана, а често само једном у седмици.
Сваке суботе ишао је и причешћивао се у скиту Св. Ђорђа, враћајући се одмах потом у своју спиљу. Пећина му је била на основу црквице Светог Ђорђа и очувана је до данас.
У Светом Ђорђу је био један старац, веома мудар, по светости и по Богу, кога је називао учитељем. Учитељ му је давао сваког месеца по једну светоотачку књигу. Враћајући му је, требало је да исприча њен садржај и шта је разумео. Ако не би испричао с тачношћу, не би му је заменио. На тај начин прочитао је све Оце Цркве: Светог Јована Златоуста, Василија Великог, Светог Григорија Богослова, Светог Симеона Новог Богослова и остале. Посебно је волео Светог Симеона.
У време мобилизације руских монаха 1917. године, ишао је да посети руски скит Тиваиду. Кад ус га видели тамо државни представници, изможденог од подвига, упиташе га где и како живи. Толико су били удивљено подвижником каруљске испоснице, да су га оставили да настави подвиг и да им помогне молитвама. Он се одмах врати у своју пећину, и сад се још више предаде подвигу и молитви, да би попунио и ојачао редове браће која су се борила.
Од око 700 монаха који су тада отишли, само су се два-три вратила. Један је био старац Атанасије из келије Часног Крста у Провати. Бог је благоволео да старац преда свој дух на мојим рукама. Отац Тихон ми је много приповедао о њему.
Старчева љубав за тиховањем и чежња за подвигом нагнали су га да напусти дивно братство и да дође у најсуровији крај Свете Горе, на језиву Каруљу. У једној малој пећини боравио је око 15 година. Његов подвиг је био велик и непрестан. Свако вече правио је преко 600 метанија. Јео је једном у три дана, а често само једном у седмици.
Сваке суботе ишао је и причешћивао се у скиту Св. Ђорђа, враћајући се одмах потом у своју спиљу. Пећина му је била на основу црквице Светог Ђорђа и очувана је до данас.
У Светом Ђорђу је био један старац, веома мудар, по светости и по Богу, кога је називао учитељем. Учитељ му је давао сваког месеца по једну светоотачку књигу. Враћајући му је, требало је да исприча њен садржај и шта је разумео. Ако не би испричао с тачношћу, не би му је заменио. На тај начин прочитао је све Оце Цркве: Светог Јована Златоуста, Василија Великог, Светог Григорија Богослова, Светог Симеона Новог Богослова и остале. Посебно је волео Светог Симеона.
У време мобилизације руских монаха 1917. године, ишао је да посети руски скит Тиваиду. Кад ус га видели тамо државни представници, изможденог од подвига, упиташе га где и како живи. Толико су били удивљено подвижником каруљске испоснице, да су га оставили да настави подвиг и да им помогне молитвама. Он се одмах врати у своју пећину, и сад се још више предаде подвигу и молитви, да би попунио и ојачао редове браће која су се борила.
Од око 700 монаха који су тада отишли, само су се два-три вратила. Један је био старац Атанасије из келије Часног Крста у Провати. Бог је благоволео да старац преда свој дух на мојим рукама. Отац Тихон ми је много приповедао о њему.
Увек је држао умну молитву. Молио се дању-ноћу, тако да је умну молитву држао и када би причао, а није је прекидао ни у сну. Тад би му излетело и рекао би о себи: дете, и кад спавам, моје срце се моли ... Кад се молиш, говорио ми је, нека ти се срце приљуби за молитву, и објашњавао је притиском прста на зид, као што лепак везује ствари.
Подвижнички борбе у Калиагри
Након 25 година подвижничког зноја, одлази из Каруље и долази у област Калиагрије. Ту је имао једно виђење: како је било Васкршње вече, и певаше с радошћу сву Васкршњу службу. Следећег јутра дође му духовник и рече да иде у Ставроникиту, манастир коме је припадао скит, да се покаје и да постане свештеник. Тако и би. Пошто његов скит није имао цркве, с великом жудњом и благочестивошћу почео је да гради. Новца уопште није имао и одлучи се да иде да тражи милостињу. На путу којим је ишао срете једног монаха и рече му своју замисао, како жели да подигне цркву Часног Крста, али нема новца. Монах се изненади јер је тога дана добио писмо и новац, да га да ономе ко жели да сагради цркву. Његова радост и ганутост били су неизмерни. Одмах позва занатлије и претвори једну малу келију у цркву, коју је много волео.
Подвижнички борбе у Калиагри
Након 25 година подвижничког зноја, одлази из Каруље и долази у област Калиагрије. Ту је имао једно виђење: како је било Васкршње вече, и певаше с радошћу сву Васкршњу службу. Следећег јутра дође му духовник и рече да иде у Ставроникиту, манастир коме је припадао скит, да се покаје и да постане свештеник. Тако и би. Пошто његов скит није имао цркве, с великом жудњом и благочестивошћу почео је да гради. Новца уопште није имао и одлучи се да иде да тражи милостињу. На путу којим је ишао срете једног монаха и рече му своју замисао, како жели да подигне цркву Часног Крста, али нема новца. Монах се изненади јер је тога дана добио писмо и новац, да га да ономе ко жели да сагради цркву. Његова радост и ганутост били су неизмерни. Одмах позва занатлије и претвори једну малу келију у цркву, коју је много волео.
Преображај на Светој Литургији
У време Св. Литургије доживео је преображај. Већ се смркавало, а од јутра, кад је почео службу, неби је завршио. С великим поштовањем читао је молитве Св. Литургије, које је знао напамет од њеног дугогодишњег и сталног вршења, не у себи, нити јаким гласом, него тако да се чују на ухо свештеника. Сав устрептао, у време Херувике и освећења појао је са анђелима њихову песму на небесима, гледао је потом како су били на светом престолу и завршавао Св. Литургију и не схватајући колико је времена прошло. Пред Свето Причешће није чекао да падне мрак да би читао молитве, него је читао од подне. Целог дана се спремао за Св. Литургију и Свето Причешће наредног дана. Говорио је да верник треба да се припрема 24 сата да би могао постати причасник у телу и крви Господа нашег Исуса Христа.
За време проскомидије сатима је помињао сва имена која је имао и на крају, притиснувши их руком, говорио је: Помени, Господе, цели свет ...
Некад, након помињања многих имена на један благодатан начин, притисну их све руком говорећи ми: Дете, срце целом свету ...
Када је остарио много и није могао да служи, ишао сам и служио му и остављао му свети Хлеб, а он га је делио и причешћивао се свакога дана. Желео је да се просфоре праве с благочестивошћу и молитвом, да су добре и лепе, јер је од њих настајало Тело Христово. Показао ми је да их бушим на пет места у средини печата, да се не створе мехури. Исто тако, желео је да вино за Св. Причешће буде добро.
С великом простотом је говорио како Анђели, Пророци, Апостоли, јерарси, Мученици, Преподобни, бесребреници и сви Свети јесу присутни, пошто смо их помињали на проскомидији, и долазили су у помоћ свим људима, чија је имена сатима помињао.
У време Св. Литургије доживео је преображај. Већ се смркавало, а од јутра, кад је почео службу, неби је завршио. С великим поштовањем читао је молитве Св. Литургије, које је знао напамет од њеног дугогодишњег и сталног вршења, не у себи, нити јаким гласом, него тако да се чују на ухо свештеника. Сав устрептао, у време Херувике и освећења појао је са анђелима њихову песму на небесима, гледао је потом како су били на светом престолу и завршавао Св. Литургију и не схватајући колико је времена прошло. Пред Свето Причешће није чекао да падне мрак да би читао молитве, него је читао од подне. Целог дана се спремао за Св. Литургију и Свето Причешће наредног дана. Говорио је да верник треба да се припрема 24 сата да би могао постати причасник у телу и крви Господа нашег Исуса Христа.
За време проскомидије сатима је помињао сва имена која је имао и на крају, притиснувши их руком, говорио је: Помени, Господе, цели свет ...
Некад, након помињања многих имена на један благодатан начин, притисну их све руком говорећи ми: Дете, срце целом свету ...
Када је остарио много и није могао да служи, ишао сам и служио му и остављао му свети Хлеб, а он га је делио и причешћивао се свакога дана. Желео је да се просфоре праве с благочестивошћу и молитвом, да су добре и лепе, јер је од њих настајало Тело Христово. Показао ми је да их бушим на пет места у средини печата, да се не створе мехури. Исто тако, желео је да вино за Св. Причешће буде добро.
С великом простотом је говорио како Анђели, Пророци, Апостоли, јерарси, Мученици, Преподобни, бесребреници и сви Свети јесу присутни, пошто смо их помињали на проскомидији, и долазили су у помоћ свим људима, чија је имена сатима помињао.
ДУХОВНИ САВЕТИ
Његови савети били су капи доживљаја срца.
«Да би нашао доброг духовника, говорио је, треба да се молиш три дана, и потом да те Бог просветли.Путем којим ћеш ићи моли се да га Бог просветли да ти каже добре поуке.»
Увек се моли пре почетка сваког посла. Реци: Боже, дај ми снагу и просветљење, и потом почни посао; а на крају: слава Богу.
Много је говорио о смирењу: Свако јутро Бог благосиља човека једном руком. Кад види смиреног човека, благосиља га са две руке.
Једном га посети неки монах и рече му како никад ништа лоше није учинио у животу. Међутим, приметио је да су његове речи скривале велику гордост; много се ражалостио и сматрао је да је овог запосео пали демон. «Нећу да гледам таквог човека, говорио је, боље да је хиљаду пута пао у грех, него што је такав. Тако се иде у пакао, дете моје. »
Приповедао ми је тада један догађај из своје отаџбине:
У једном женском манастиру била је једна млада монахиња и много се прочула по врлини. Игуманија тада виде једно виђење и чу глас који јој рече: «Ову монахињу да смириш». Игуманија беше у недоумици јер је сматраше својом најбољом монахињом. Млада монахиња имла је обичај да након богослужења остане сама у храму. Стојећи пре иконом Богородице, говораше: «Ја девица, Ти девица. Ти си родила, ја нисам ». Тим речима показивала је своју гордост. Међутим, ускоро јој Бог даде искушење како би је довео у велико смирење. Тада, клечећи пред иконом Богородице, покајана, смирена, правећи метаније и лијући сузе, говораше за себе да је најгрешнија на свету.
«Сузе, дете моје, сузе, то жели Бог.»
«Пакао се напунио људима-гордим девственицима. Смиреног човека жели Бог. »
Смирење оца Тихона било је толико да је када би неко ишао да се исповеди, након опростне молитве, говорио: «Дете моје, помоли се и за мене» ...
Кад је један равнодушни младић дошао на Свету Гору, поведох га у старчев скит. Пошто се исповедих, хтеде и он да се исповеди. Ушавши у цркву расплака се и паде на колена, молећи за опроштај многих сагрешења. Отац Тихон га толико заволи да му је тражио истог тог тренутка да се помоли за њега, да му опрости Бог, јер је младић много плакао док он сам, рече, није. Замоли га он, коме сузе никад нису недостајале и који је имао једну крпу којом је само брисао сузе и која је увек била наквашена ...
И епитрахиљ му је био стално влажан од непрестаних суза-држим то за истински благослов. Чак и на великом крсту, ако неко обрати пажљу, видеће капи суза, које је изливао у прегрштима. Сматрао је да са сузама перемо ноге Христове и да их косом посушујемо ...
Његови савети били су капи доживљаја срца.
«Да би нашао доброг духовника, говорио је, треба да се молиш три дана, и потом да те Бог просветли.Путем којим ћеш ићи моли се да га Бог просветли да ти каже добре поуке.»
Увек се моли пре почетка сваког посла. Реци: Боже, дај ми снагу и просветљење, и потом почни посао; а на крају: слава Богу.
Много је говорио о смирењу: Свако јутро Бог благосиља човека једном руком. Кад види смиреног човека, благосиља га са две руке.
Једном га посети неки монах и рече му како никад ништа лоше није учинио у животу. Међутим, приметио је да су његове речи скривале велику гордост; много се ражалостио и сматрао је да је овог запосео пали демон. «Нећу да гледам таквог човека, говорио је, боље да је хиљаду пута пао у грех, него што је такав. Тако се иде у пакао, дете моје. »
Приповедао ми је тада један догађај из своје отаџбине:
У једном женском манастиру била је једна млада монахиња и много се прочула по врлини. Игуманија тада виде једно виђење и чу глас који јој рече: «Ову монахињу да смириш». Игуманија беше у недоумици јер је сматраше својом најбољом монахињом. Млада монахиња имла је обичај да након богослужења остане сама у храму. Стојећи пре иконом Богородице, говораше: «Ја девица, Ти девица. Ти си родила, ја нисам ». Тим речима показивала је своју гордост. Међутим, ускоро јој Бог даде искушење како би је довео у велико смирење. Тада, клечећи пред иконом Богородице, покајана, смирена, правећи метаније и лијући сузе, говораше за себе да је најгрешнија на свету.
«Сузе, дете моје, сузе, то жели Бог.»
«Пакао се напунио људима-гордим девственицима. Смиреног човека жели Бог. »
Смирење оца Тихона било је толико да је када би неко ишао да се исповеди, након опростне молитве, говорио: «Дете моје, помоли се и за мене» ...
Кад је један равнодушни младић дошао на Свету Гору, поведох га у старчев скит. Пошто се исповедих, хтеде и он да се исповеди. Ушавши у цркву расплака се и паде на колена, молећи за опроштај многих сагрешења. Отац Тихон га толико заволи да му је тражио истог тог тренутка да се помоли за њега, да му опрости Бог, јер је младић много плакао док он сам, рече, није. Замоли га он, коме сузе никад нису недостајале и који је имао једну крпу којом је само брисао сузе и која је увек била наквашена ...
И епитрахиљ му је био стално влажан од непрестаних суза-држим то за истински благослов. Чак и на великом крсту, ако неко обрати пажљу, видеће капи суза, које је изливао у прегрштима. Сматрао је да са сузама перемо ноге Христове и да их косом посушујемо ...
Посећује Света Места
Једном је хтео да поново посети Света Места. Дошао је био један руски брод који је ишао за Јерусалим. Није имао новаца и замолио је капетана да га прими бесплатно. Капетан га је много поштовао и не само да га је примио, него му је и новац дао да се моли за њега и да га приложи поклоничким местима. Кад је стигао тамо, поче да посећује храмове и манастире као смерни поклоник. На многим местима желели су да га задрже уза се. Међутим, није знао да ли је то воља Божија. Кад је сазнао да је у једној испосници био један врлински монах, пође к њему да се посаветује. Имао је две ствари на уму: остати у Јерусалиму или се вратити на Свету Гору. У тренутку када је закуцао на врата подвижника, зачу: «Света Гора ... Света Гора ...» Није га био још ни видео. Замоли га да му отвори да узме његов благослов и да се беспоговорно врати у Врт Пресвете Богородице.
Тамо, осим монаха, поново затече пријатеље, дивље пустињске животиње које је много волео. То сам сазнао кад сам једног дана ишао код њега у колибу да накупим мало маслинки које су се тамо налазиле. Док сам их купио, дође код мене да ме види и зачух некакву буку у његовој келији. Рекох му да затвори врата, нашта одговори: «Волим га, није лош, овај пријатељ, долази да узме што му се свиђа и одлази.» Биће некаква лисица или какав шакал. Дивио сам се задуго његовој светости.
Чудотворна појава Богородице
Сваког свог посетиоца сматрао је пријатељем и од Бога послатим. Оно што би му доносили, чувао је, а ако му није било потребно, давао је одмах другом. Иако није имао ништа, себе је сматрао богатим. «Богат сам, слава Богу», говорио је. »Слава Богу» - то му је увек било на уснама.
Могао је дуго да пости и једном, пошто нисам долазио дуго дана, уочих следеће чудо. У време кад није било шљива, и кад га ни један човек задуго није посетио, видех их мноштво у његовој келији, свежих и лепих. Запитах где их је нашао. «Дете моје, човек Божји», одговори ми. Веровао сам да му их је анђео донео.
Тада ми је испричао и једно друго чудо које му се догодило у Русији. Био је из Сибира, а тамо су имали много лепе пшенице. Хлеб им је био бео. Кад је обилазио руске манастире, стиже у Москву. Мало даље, тамо, јели су црни хлеб, који није могао да једе. Данима је гладовао. Пролазећи крај једне пекаре, виде једну жену да му даје пребели хлеб, врућ. Није имао новца и уђе у пекару да јој се захвали. Упита пекара где је отишла жена која му је дала хлеб. Одговори му да никаква жена није изашла из радње. Наравно, кад виде да се хлеб у његовим рукама пуши, и да у том крају нема таквог хлеба, задивљен схвати да је то била Богородица. Заплака се ганут, а пекар, с поштовањем, узе мало од хлеба за благослов. Обојица заблагодарише Богородици. Са овим хлебом прошао је све преостало време које је био одсутан од куће. Ово чудо допринело је да се посвети монаштву.
Блажени старац, отац Тихон, стално је говорио да пустињак има благослов да задржи новац неопходан само за 40 Литургија. Око колибе може да има три чокота да бере грожђе, мало маслинки за уље и мали врт за поврће. Нека му то буде довољно, а милосрђе да не изостаје, као што је сам радио. Ако би му неки пут преостајало новца, слао их је неком бакалину у Кареји, говорећи му: «Молим те, мени за љубав, узми овај новац и дај сиромашном човеку кад наиђе, а за хлеб нема ...»
Једном је хтео да поново посети Света Места. Дошао је био један руски брод који је ишао за Јерусалим. Није имао новаца и замолио је капетана да га прими бесплатно. Капетан га је много поштовао и не само да га је примио, него му је и новац дао да се моли за њега и да га приложи поклоничким местима. Кад је стигао тамо, поче да посећује храмове и манастире као смерни поклоник. На многим местима желели су да га задрже уза се. Међутим, није знао да ли је то воља Божија. Кад је сазнао да је у једној испосници био један врлински монах, пође к њему да се посаветује. Имао је две ствари на уму: остати у Јерусалиму или се вратити на Свету Гору. У тренутку када је закуцао на врата подвижника, зачу: «Света Гора ... Света Гора ...» Није га био још ни видео. Замоли га да му отвори да узме његов благослов и да се беспоговорно врати у Врт Пресвете Богородице.
Тамо, осим монаха, поново затече пријатеље, дивље пустињске животиње које је много волео. То сам сазнао кад сам једног дана ишао код њега у колибу да накупим мало маслинки које су се тамо налазиле. Док сам их купио, дође код мене да ме види и зачух некакву буку у његовој келији. Рекох му да затвори врата, нашта одговори: «Волим га, није лош, овај пријатељ, долази да узме што му се свиђа и одлази.» Биће некаква лисица или какав шакал. Дивио сам се задуго његовој светости.
Чудотворна појава Богородице
Сваког свог посетиоца сматрао је пријатељем и од Бога послатим. Оно што би му доносили, чувао је, а ако му није било потребно, давао је одмах другом. Иако није имао ништа, себе је сматрао богатим. «Богат сам, слава Богу», говорио је. »Слава Богу» - то му је увек било на уснама.
Могао је дуго да пости и једном, пошто нисам долазио дуго дана, уочих следеће чудо. У време кад није било шљива, и кад га ни један човек задуго није посетио, видех их мноштво у његовој келији, свежих и лепих. Запитах где их је нашао. «Дете моје, човек Божји», одговори ми. Веровао сам да му их је анђео донео.
Тада ми је испричао и једно друго чудо које му се догодило у Русији. Био је из Сибира, а тамо су имали много лепе пшенице. Хлеб им је био бео. Кад је обилазио руске манастире, стиже у Москву. Мало даље, тамо, јели су црни хлеб, који није могао да једе. Данима је гладовао. Пролазећи крај једне пекаре, виде једну жену да му даје пребели хлеб, врућ. Није имао новца и уђе у пекару да јој се захвали. Упита пекара где је отишла жена која му је дала хлеб. Одговори му да никаква жена није изашла из радње. Наравно, кад виде да се хлеб у његовим рукама пуши, и да у том крају нема таквог хлеба, задивљен схвати да је то била Богородица. Заплака се ганут, а пекар, с поштовањем, узе мало од хлеба за благослов. Обојица заблагодарише Богородици. Са овим хлебом прошао је све преостало време које је био одсутан од куће. Ово чудо допринело је да се посвети монаштву.
Блажени старац, отац Тихон, стално је говорио да пустињак има благослов да задржи новац неопходан само за 40 Литургија. Око колибе може да има три чокота да бере грожђе, мало маслинки за уље и мали врт за поврће. Нека му то буде довољно, а милосрђе да не изостаје, као што је сам радио. Ако би му неки пут преостајало новца, слао их је неком бакалину у Кареји, говорећи му: «Молим те, мени за љубав, узми овај новац и дај сиромашном човеку кад наиђе, а за хлеб нема ...»
Моје избављење од ловаца
Љубав му је била толико велика, да је волео и мене грешнога. Желео је да ме задржи крај себе. «Бог ће ти дати свега», често ми је говорио. На крају је дошао и остао крај њега и отац Пајсије. Узео сам келију у Кареји и подигао црквицу коју сам посветио Часном Крсту. Желео сам тамо да захвалим свом духовнику оцу Тихону и старцу Атанасију из Проватске келије, који су имали храмове посвећене Часном Крсту, и да их помињем за непроцењиве духовне дарове које су ми поклонили.
Једном кад сам ишао да се исповедим и да му оставим мало хране, деси се следеће. Пошто се исповедих и пошто ми даде последње савете, пођох да се вратим. Иамо је обичај да ме испрати неколико корака ван келије. Међутим, овај пут заузео је неки посебан став. Држао је у рукама крст и непрестано ме благосиљао. Одлазио сам путем гледајући како ме непрестано благосиља. Убрзо, пошто ми је нестао из видика и келија се више није видела, набасах на једног ловца чија је цев била уперена у мене, а рука на обарачу. Наједном, узвик који ми се спонтано оте прену ловца, те ме угледа и паде доле престрављен, иначе би ме сигурно убио. Имајући на уму последње старчеве речи, стајао сам без страха пред њим. Чуо сам ловца како говори: «Неки ти је светитељ помогао, јер ми је прст био на обарачу.» Био сам сигуран да ме је спасао старчев благослов. У то су ме уверавали и манастирски оци кад сам им приповедао. Било је то чудо. Следећег дана поново сам ишао код старца да бих му ово испричао. Закрсти ме и рече: «Слава Богу, дете моје, Бог је помогао.» Сузе му наврше ...
Кад сам постао свештеник и зажелео да ме узму за «чредног» у један женски манастир, где је била монахиња моја сестра, рекох му то и ражалостих се много због опасности које су постојале. Рече ми: «Дете моје, много је тешко бити младом човеку у манастиру са монахињама. Нема благослов младић да гледа монахиње, нити да их причешћује млад јеромонах. Тражио ми је адресу да им он пише.Дао сам му је, и са мало грчког што је знао, написа им: «Нема благослова да имају младог јереја, само много старог ...» Кад су добиле његово писмо, много су се растужиле и затражиле су да проуче монашке каноне. Отац Атанасије, који је био библиотекар у нашем манастиру, Ивирону, и био врло мудар и врлински човек, писао им је све у вези с тим. Тад су сви схватили колико је отац Тихон био у праву. Кад сам му саопштио да нећу ићи, обрадовао се незамисливо. Приповедао ми је о многим догађајима. «Млади свештеници у женским манастирима, то је скандал. Ватра и пакао, говорио је, боље да умре млад свештеник, него да овим изгуби душу ... »
Љубав му је била толико велика, да је волео и мене грешнога. Желео је да ме задржи крај себе. «Бог ће ти дати свега», често ми је говорио. На крају је дошао и остао крај њега и отац Пајсије. Узео сам келију у Кареји и подигао црквицу коју сам посветио Часном Крсту. Желео сам тамо да захвалим свом духовнику оцу Тихону и старцу Атанасију из Проватске келије, који су имали храмове посвећене Часном Крсту, и да их помињем за непроцењиве духовне дарове које су ми поклонили.
Једном кад сам ишао да се исповедим и да му оставим мало хране, деси се следеће. Пошто се исповедих и пошто ми даде последње савете, пођох да се вратим. Иамо је обичај да ме испрати неколико корака ван келије. Међутим, овај пут заузео је неки посебан став. Држао је у рукама крст и непрестано ме благосиљао. Одлазио сам путем гледајући како ме непрестано благосиља. Убрзо, пошто ми је нестао из видика и келија се више није видела, набасах на једног ловца чија је цев била уперена у мене, а рука на обарачу. Наједном, узвик који ми се спонтано оте прену ловца, те ме угледа и паде доле престрављен, иначе би ме сигурно убио. Имајући на уму последње старчеве речи, стајао сам без страха пред њим. Чуо сам ловца како говори: «Неки ти је светитељ помогао, јер ми је прст био на обарачу.» Био сам сигуран да ме је спасао старчев благослов. У то су ме уверавали и манастирски оци кад сам им приповедао. Било је то чудо. Следећег дана поново сам ишао код старца да бих му ово испричао. Закрсти ме и рече: «Слава Богу, дете моје, Бог је помогао.» Сузе му наврше ...
Кад сам постао свештеник и зажелео да ме узму за «чредног» у један женски манастир, где је била монахиња моја сестра, рекох му то и ражалостих се много због опасности које су постојале. Рече ми: «Дете моје, много је тешко бити младом човеку у манастиру са монахињама. Нема благослов младић да гледа монахиње, нити да их причешћује млад јеромонах. Тражио ми је адресу да им он пише.Дао сам му је, и са мало грчког што је знао, написа им: «Нема благослова да имају младог јереја, само много старог ...» Кад су добиле његово писмо, много су се растужиле и затражиле су да проуче монашке каноне. Отац Атанасије, који је био библиотекар у нашем манастиру, Ивирону, и био врло мудар и врлински човек, писао им је све у вези с тим. Тад су сви схватили колико је отац Тихон био у праву. Кад сам му саопштио да нећу ићи, обрадовао се незамисливо. Приповедао ми је о многим догађајима. «Млади свештеници у женским манастирима, то је скандал. Ватра и пакао, говорио је, боље да умре млад свештеник, него да овим изгуби душу ... »
 |
| Старац Тихон |
Једном се разболи од реуматизма и не могаше ходати. Доктор му рече како треба да иде у свет, у термалну бању на терапију. Пошто није хтео да излази у свет, смислио је следеће. Тамо, у пустињи, направио је једну велику каду где се лечио. Кувао је оригано, стављао га у каду и тиме се прао. Бог виде његово стрпљење, и учини да му буде добро.
Кад би се прехладио, имао је у једној флаши алкохол са љутим паприкама, чиме се масирао. Лечио се сам. Нашао је један повијени штап за који је везао једну спужву којом се масирао. Кад сам га питао шта је то, одговорио ми је: «То је мој послушник».
Однео сам му нешто кинина који је каткад употребљавао. Кад би му нестало, писао би карактеристичним благодатним изразом: «Молим вас за љубав, потребан ми је горки црвени лек.»
Рукодеље и молитва
Кад је био у Буразеријској келији, научио је као рукодељу метод полирања злата за иконопис који се назива цуканико. Међутим, стругање приликом његове израде га је узнемиравало, и одустао је од тога.
У Каруљи се бавио иконописом. Узео је неколико часова од једног монаха. Једноставним иконописачком стилом давао је ликовима изглед какав је видео очима срца. На пример, архипојци, са борама на лицу, као и подвижници, једноставни и скромни. Сликао је тек колико да покрије трошкове, да купи двопек. У Капсали је живео од новца оних који су слали имена да их помиње.
Причао ми је да монах треба један сат да ради, један сат да се моли. Приповедао ми је шта се догодило у једном руском манастиру за акатист Богородице, који је нарочито волео.
Био је један монах који је свакога дана 24 пута читао акатист на следећи начин. Кад би чуо часовник да откуцава сат, он је почињао. Сати су му били мерило. Наравно, сваки пут га је читао с толико поштовања као први пут. Једног дана зачу глас из иконе да му говори: «Радуј се, служитељу, и теби, радуј се». Отац Тихон је и сам, много пута на дан, читао акатист са сузама. Читао је такође свакога дана Јеванђеље по Матеју. Нарочито је волео одељак о Суду, 13. глава. Желео је да увек држи свој ум према том критеријуму. Имајући непрестано мисао о смрти, отворио је гроб да гледа непрестано и да плаче и да чека, са радошћу, кад ће га примити. Крст му је био оружје у пустињи. Пљачкаши, говорио је, имају пушку и нож. Ја, Христа и Крст.
Недељом не треба радити. Јер, у старо време, кад су се Израиљци хранили маном, Бог им је исту слао сваког дана осим седмога. Нити је благослиљао оне који су били прождрљиви.
Јер, који су то волели, кажњавао их је - постајали су црви. Тако, нису радили ништа друго, него су седели у шаторима и прослављали Бога. Сам је сву недељу посвећивао Господу. Желео је, када је служио, да не завршава Литургију брзо. Много пута приближавало се вечерње, а он је још увек служио ...
Кад је био у Буразеријској келији, научио је као рукодељу метод полирања злата за иконопис који се назива цуканико. Међутим, стругање приликом његове израде га је узнемиравало, и одустао је од тога.
У Каруљи се бавио иконописом. Узео је неколико часова од једног монаха. Једноставним иконописачком стилом давао је ликовима изглед какав је видео очима срца. На пример, архипојци, са борама на лицу, као и подвижници, једноставни и скромни. Сликао је тек колико да покрије трошкове, да купи двопек. У Капсали је живео од новца оних који су слали имена да их помиње.
Причао ми је да монах треба један сат да ради, један сат да се моли. Приповедао ми је шта се догодило у једном руском манастиру за акатист Богородице, који је нарочито волео.
Био је један монах који је свакога дана 24 пута читао акатист на следећи начин. Кад би чуо часовник да откуцава сат, он је почињао. Сати су му били мерило. Наравно, сваки пут га је читао с толико поштовања као први пут. Једног дана зачу глас из иконе да му говори: «Радуј се, служитељу, и теби, радуј се». Отац Тихон је и сам, много пута на дан, читао акатист са сузама. Читао је такође свакога дана Јеванђеље по Матеју. Нарочито је волео одељак о Суду, 13. глава. Желео је да увек држи свој ум према том критеријуму. Имајући непрестано мисао о смрти, отворио је гроб да гледа непрестано и да плаче и да чека, са радошћу, кад ће га примити. Крст му је био оружје у пустињи. Пљачкаши, говорио је, имају пушку и нож. Ја, Христа и Крст.
Недељом не треба радити. Јер, у старо време, кад су се Израиљци хранили маном, Бог им је исту слао сваког дана осим седмога. Нити је благослиљао оне који су били прождрљиви.
Јер, који су то волели, кажњавао их је - постајали су црви. Тако, нису радили ништа друго, него су седели у шаторима и прослављали Бога. Сам је сву недељу посвећивао Господу. Желео је, када је служио, да не завршава Литургију брзо. Много пута приближавало се вечерње, а он је још увек служио ...
Помирење свештенослужитеља
Једном се замерис двојица свештенослужитеља. Иако није било ништа озбиљно, отац Тихон је желео да чује «Љубимо једни друге» и да их види да целивају један другог с радошћу. Замоли их да саслузују на Литургији, а он да им поје. На крају рече: «Данас се много радујем јер вас двоје имате љубав - слава Богу. «Слава Богу» је стално говорио.
Љубав према посетиоцима и несебично гостољубље
У оно време било је тешко посетити Свету Гору, због слабих веза. Међутим, колико год је богољубивих чуло за оца Тихона, желели су сваким средством и на сваки начин да га посете и да узму његов благослов. Тако, од многих мирјана и клирика којих се сећам, био је неки о. Илија. Био је тада у Паризу на постдипломским студијама и знао је руски језик. Био је чуо за духовност оца Тихона и дође да га упозна и да поразговара с њим. Време је пролазило и смркавало се. Било је већ немогуће да идемо ноћу из келије. Отац Тихон, с пуно љубави и једноставности, желео је да нас угости, иако, као подвижник, није требало да има такав обичај. Дао нам је похабану сламарицу коју је имао и ставио нас у цркву, да се одморимо преко ноћи.
Међутим, сламарица је била пуна стеница. Бела мајца о. Илије постала је црвена од његове крви. И поред овог искушења, о. Илија се уопште није ражалостио, него је, напротив, био веома срећан што је био угошћен у келији оца Тихона и што је могао да чује из његових освећених уста духовне речи и очинске савете. Велику схиму монаха сматрао је нечим великим и светим. «Није довољно једноставно да је носимо, него да имамо свети живот. У Руској цркви негује се бескрајно поштовање према монасима великосхимницима. Велика схима предстваља анђела, савршеног монаха, ослобођеног сваке животне бриге. То је онај који поседује све врлине, тражи анђелски живот, стара се за Божије, како ће угодити само Богу, не људима. То је велика схима: келија, црква, пост, непрестана молитва.Неоправдано је за великосхимник да се осврће десно и лево, или да се бави управљањем. У Руској цркви великосхимник сматрају светим човеком. Кажу, ако га виде с Патријархом, прво ће направити метанију пред великосхимником. Не као код нас, где велику схиму носе млади и поносе се тиме. То је велики грех », говорио је.
Последњи дани и преподобнo уснућe
Подигао је бројна и добра духовна чеда, која је саветовао с љубављу. Издвајали су се његови суседи јеромонаси и монаси.
Последњих дана, конкретно три дан пред његов крај, издала га је снага. Ишли смо редом да га видимо. Отац Василије, о. Григорије, о. Атанасије, о. Павле, и наравно о. Пајсије који га није напуштао.
Претпоследњег дана деси се следеће: као што смо рекли, свакога дана је стављао у путир освећене Свете Дарове и причешћивао се као свештеник. Тог дана, услед велике слабости, није могао да се причести. Кад сам стигао, рече ми да употребим Свето Причешће. Међутим, пошто сам јео, нисам могао. Касније, дође други свештеник и причести га. Овај догађај, то што ја нисам био спреман да га причестим, као и осећај мучнине коју је имао услед болести која га опхрвала, уплаши га. Помислих да није сатанска замка постављена како не би имао у «устима Христа», као што је говорио. Замолих да га ја сутрадан причестим. Прихвати и много се обрадова.
Следећег јутра сам дошао и видим о. Пајсија веома болесног. Поздравио сам их и припремио Свето Причешће. Будући опружен на дрвеном кревету, у часу кад сам га причешћивао, видех старца, до три педља одигнутог изнад кревета, као анђела, да прославља Бога и да ми захваљује. Исто вече предаде дух свој.Много се растужих што нисам био у близини да чујем његове последње речи. Међутим, био је о. Пајсије и старац му рече да је био у друштву са Св. Сергијем, кога је изузетно поштовао.
Целе ноћи сам био у жалости што га више нећу виђати у овом животу. На јутарњој Литургији помињао сам га са упокојенима. Свануло је и спустила се таква киша да ми је било немогуће да пођем. Међутим, после Литургије је престало и размишљао сам да ли да га положимо у гроб који је сам ископао пре много година.Кад смо се скупили, сва духовна чеда, прочитали смо заупокојену службу. Гроб је био сув. Земља је олакшала. Будући давно ископана, падала је одозго као памук.
Подигао је бројна и добра духовна чеда, која је саветовао с љубављу. Издвајали су се његови суседи јеромонаси и монаси.
Последњих дана, конкретно три дан пред његов крај, издала га је снага. Ишли смо редом да га видимо. Отац Василије, о. Григорије, о. Атанасије, о. Павле, и наравно о. Пајсије који га није напуштао.
Претпоследњег дана деси се следеће: као што смо рекли, свакога дана је стављао у путир освећене Свете Дарове и причешћивао се као свештеник. Тог дана, услед велике слабости, није могао да се причести. Кад сам стигао, рече ми да употребим Свето Причешће. Међутим, пошто сам јео, нисам могао. Касније, дође други свештеник и причести га. Овај догађај, то што ја нисам био спреман да га причестим, као и осећај мучнине коју је имао услед болести која га опхрвала, уплаши га. Помислих да није сатанска замка постављена како не би имао у «устима Христа», као што је говорио. Замолих да га ја сутрадан причестим. Прихвати и много се обрадова.
Следећег јутра сам дошао и видим о. Пајсија веома болесног. Поздравио сам их и припремио Свето Причешће. Будући опружен на дрвеном кревету, у часу кад сам га причешћивао, видех старца, до три педља одигнутог изнад кревета, као анђела, да прославља Бога и да ми захваљује. Исто вече предаде дух свој.Много се растужих што нисам био у близини да чујем његове последње речи. Међутим, био је о. Пајсије и старац му рече да је био у друштву са Св. Сергијем, кога је изузетно поштовао.
Целе ноћи сам био у жалости што га више нећу виђати у овом животу. На јутарњој Литургији помињао сам га са упокојенима. Свануло је и спустила се таква киша да ми је било немогуће да пођем. Међутим, после Литургије је престало и размишљао сам да ли да га положимо у гроб који је сам ископао пре много година.Кад смо се скупили, сва духовна чеда, прочитали смо заупокојену службу. Гроб је био сув. Земља је олакшала. Будући давно ископана, падала је одозго као памук.
