БЕОГРАД – Српска сликарка Јасна Николић (1966), са дипломом и титулом магистра Факултета примењене уметности, живи и ради у Лондону и Београду. У престоницу Велике Британије отишла је по позиву да учествује на једном ликовном салону, а онда није одолела изазову какав прижељкује сваком уметнику. Отада је у Лондону имала бројне изложбе, освајала награде, од којих јој је једна, прва, најпре додељена па онда одузета, због страха жирија да ће бити тужен зато што је „пропустио“ духовну, хришћанску поруку исписану на победничкој слици. Ових дана наша сликарка, коју колеге с правом зову „лепотољубитељком“, вратила се у Београд из манастира Грбље у Црној Гори, где је монахиње подучавала иконописању. Био је то повод да поразговарамо с њом о изузетно плодном стваралачком раду.
Да ли сте сагласни с оценом зналаца да у вашим сликама и теракотама доминирају елементи византијског?
- На ту констатацију могу да одговорим само тврдњом да је то византијско на мојим сликама на нивоу несвесног. Отуда слике које радим настају по систему спојених посуда. Не осећам никакву суштинску разлику између уметности којом се бавим и иконописања. Посебно када је реч о слободи, јер су канони у иконопису згуснуто искуство, упутства и правила која нам омогућавају још већи степен слободе, а у оквирима саборне заједнице, цркве.
Такву слободу, очигледно, нисте доживели у европском културном центру, Лондону, где вам је додељена па одузета прва награда због „забрањеног“ цитата на победничкој слици.
- Нажалост, то је моје негативно искуство из Лондона, који, иначе, сваком уметнику прижељкујем као центар културе. На конкурсу који су расписали „Лондон андерграунд“ и асоцијација „Хоспитал клаб“ 2010. године за пројекат „Арт белоњ“ (Уметност подземља) тема је била „Отворени кимоно“, у смислу отварања и превазилажења табуа. Ја сам урадила цртеж на коме сам исписала цитат из књиге „Старац Силуан“ архимандрита Софронија и рад назвала по њеном поглављу „О помислима“. Уметнички жири је одлучио да ми додели прву награду, која је значила објављивање слике на билборду у централној станици лондонског метроа, Бондстрит стејшн, али је онда уз велико извињење прогласио другу прву награду, а мом сликарству посветио насловну страну и текст у свом уметничком магазину.
Због чега се тако компетентан жири накнадно одлучио да опозове своју одлуку?
- Очигледно због онога што стоји у позадини уметности. Они су, заправо, једногласно одлучили да је мој рад најбољи, али цитат који сам на слици исписала на енглеском језику прочитали су тек када су добили фотографију слике са великом резолуцијом, и када су се распитали за његово значење. Пошто им је речено да се ради о тексту хришћанске традиције, рекли су ми да се плаше могуће тужбе и да је то за њих велики ризик.
Шта је порука тог „опасног“ цитата?
- Она дословце гласи: „Пази се ове две помисли: прва ти каже да си ти светитељ, а друга да нећеш бити спасен. Обе су од непријатеља и нема истине у њима. Уместо тога, размишљај о себи као великом грешнику, али да је Господ пун милости и воли човека свом својом љубављу, те ћу му због тога опростити све грехе“.
За кога је ова порука у енглеској јавности могла да буде неприхватљива и како сте доживели све то?
- Била сам у шоку, али не због себе, већ због спознаје каквој контроли, притисцима, цензури и репресалијама смо изложени на најдубљем нивоу. Схватила сам да су нам дозвољене само неке небитне, формалне слободе, а да о суштинској, духовној и унутрашњој слободи може само да се мисли на индивидуалном нивоу. Истовремено, све је то порука да је онима који, наводно, желе отварање и превазилажење табуа – чистота срца, односно духовност, истински табу. Али, зато није ниједна фобија, перверзија ни страст. Напротив, оне су пожељне.
Ипак, ви имате и изузетно позитивно лондонско искуство?
- Моја последња изложба догодила се у „Галерији чуда“ у Њу Кастлу, и била је једина са религијским приступом. Имала сам изузетну срећу да је др Ричард Дејви, англикански свештеник који се бави религијским аспектом уметности на Нотингемском универзитету, дубоко разумео поруке мојих слика и скулптура, толико да им је посветио есеј.
Какви су ваши даљи планови везани за лондонско стваралаштво?
- Са Музејом у Чичестеру, граду на југу Енглеске, где сам такође имала изложбу, договорила сам да од јесени водим ликовну радионицу. Наиме, у овом музеју видела сам енглеске портрете жена ратника из периода Хенрија Осмог, који представљају врлине, и то ме подстакло да предложим радионицу иконописа као део мог културног наслеђа, која је тамо примљена са одушевљењем, јер ондашњи познаваоци уметности желе ту интеракцију. Плашила сам се да је то јако комплексно, захтевно и скупо, међутим, занимање за древну технику и слојевитост иконе била је јача од тога. Такође, позвана сам да за грчку цркву у Лондону урадим серију икона већег формата.
Невидљива тајна икона
- Знала сам да ни традиционално „хладни“ Енглези не могу да одоле лепоти иконе, која својом симболиком, и кроз боју и кроз обрнуту перспективу, има способност да човека уведе у духовни свет. И то на плану најдубљих слојева бића. Уверена сам да је то и на њих оставило утисак, да су осетили неку тајну иконе, нешто много дубоко, унутрашње – каже сликарка.
Невенка Стојчевић
