Женски манастир на острву Скадарског језера

Манастир Бешка

Манастир подигнут на острву Бешка састоји се од две цркве, старије посвећене Св.Ђорђу и млађе, Св. Богородице.

Прецизних података о градњи старије цркве нема али је могуће претпоставити да је њен ктитор био Ђурђе II Страцимировић-Балшић, те да је настала крајем XIV века.

Благовештењска црква

Ради се о већој једнобродној грађевини триконхалне основе са централном куполом, пространом припратом засведеном готичким, ребрастим сводом и великим звоником на преслицу. Мању цркву, посвећену Богородици је подигла за свој маузолеј Јелена Балшић, кћерка кнеза Лазара, жена Ђурђа II Страцимировића-Балшића 1440. године, како стоји уклесано изнад врата. Црква је малих димензија, једнобродне основе са благо преломљеним сводом , што су одлике храмова подигнутих у време Црнојевића.

Црква Св.Георгија

У цркви се налази и гроб Јелене Балшић. Манастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интензивна преписивачка делатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40.године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца и 1441/42.године Горички зборник.

Манастир је само по себи тихо место и по предању то је место које су Синајски монаси одабрали за своје уточиште кад су у великом покрету у XIV веку кретали на Балкан. Они су први успоставили монашке обитељи почевши од Топхане преко Морачника, Бешке, Старчеве Горице, затим до Бугарске и Источне Србије.

Принцеза Јела-Јелена Балшић

 Четврта кћерка кнеза Лазара и књегиње Милице, госпођа Јелена, се око 1386.године удала за зетског и приморског господара Ђурђа Страцимировића Балшића. После смрти мужа, априла 1403, заједно са сином Балшом III управља државом.

„Госпођа Лена“ како су је звали, поседовала је изузетну духовну обдареност и политичку чврстину. По много чему је била је слична свом брату деспоту Стефану. Сину Балши је учврстила мисао да је Зета нераскидиви део Српског царства, да се може ослонити једино на ујака Стефана Лазаревића.

Игуманија мати Фотина

Децембра 1411, удала се за Сандаља Хранића, господара Босне. Након његовог упокојења 1435.године враћа се у Зету и обнавља цркве које су страдале у оружаним сукобима. На острвцету Горици, на Скадарском језеру уздиже запуштену цркву Св.Ђорђа.

Манастирски конак

Поред ње гради 1440.године цркву Свете Богородице. Госпођа Јела наставља традицију благовјерних Немањића и свога светопочившег оца Лазара. Никанор Јерусалимски, духовник Јелене Балшић саставља чувени „Горички зборник“, у који уноси Јеленина писма и „ Повест о јерусалимским црквама“.

Пред крај живота посвећује се духовном животу, по угледу на мати Јефимију. Упокојила се крајем 1442.године или почетком 1443.године.

http://www.manastirbeska.com/