Потпуно је обична ствар чути од људи, да је неко «постао православан», када у ствари то значи да се неко «присајединио Православној Цркви». Јер једна је ствар присајединити се Цркви, постати формални члан Тела Христовог, а сасвим друга - постати у својој внутрини православан, то јест да прими дубоко и истински дух Цркве и начин живота. Иако овде на Западу, већина православних свештеника не примају људе у Цркву пребрзо и без одговарајуће катехизације, али чак и при таквом приступу касније долази до селекције. Например, протеклих година смо видели како су се десетине људи присајединили Цркви, али нису постали православни, што се види из њиховог отпадања од вере, или одлазака у разне секте, култове или пара-црквене групе. Поред тога, како смо видели, то се нажалост дешава чак и после деценија формалног чланства у Цркви.
То се не односи само на многе Енглезе, који су после гашења почетног ентузијазма отпали од Православне Цркве, већ и на Русе, Грке и све остале. Тако познајем једног Руса друге генерације у Лондону, који је пре више од 30 година примио обрезање и постао Јеврејин, и још један руски професор из прве генерације, који је крстио своју децу у Англиканској цркви пошто како је рекао «сада смо у Енглеској». С друге стране, не мање од шест свештеника Лондонске епархије Англиканске цркве су Грци-Кипрани. Родивши се и Одраставши у Енглеској они су већ одавно одлучили да је Православље само за Грке, а пошто су они сад Енглези онда треба да постану англиканци. Могуће је навести велики број других примера одступања од вере, па самим тим указати и на многобројне представнике друге и треће генерације Руса у Француској, који су постали католици.
Шта представља препреку да се постане православан у правом смислу? У чему греше ти људи? Да бисмо то схватили, треба да погледамо на то питање пре свега у светлости четири особине Цркве, указане у нашем Символу вере. У њему се Црква одређује као једна, света, саборна и апостолска. Управо у светлости тих својстава треба да пронађемо одговор на наше питање.
Интелектуализам против јединства
Јединство Цркве се размимоилазе са интелектуализмом. Њему су посебно подвргнути новообраћени у западним земљама. Интелектуализам је изазов јединству Цркве, пошто је сваком интелектуалцу својствена наклоност према расколу, тежња да све дели на оне на истој страни и противнике, који кажу да су они Павлови, Аполос или Кифови, али не Христови (погл: 1 Кор. 1, 12 ). Не смемо да заборавимо да су сви велики јеретици били интелектуалци - од Јелина и гностика до Арија и Несторија и до данашњег модернизма и обновљеништва неогностика. Утицај ових последњих је посебно јак у земљама руске емиграције, делимично у Француској и САД, али такође у Белгији и Енглеској.
Интелектуалистичка тенденција долази изван Цркве, од неправославног света. Тамо се обично сматра да вера може да се разуме само разумом или интелектом. Тај рационализам је противан црквеном схватању, према коме верујемо и знамо из искуства, да знање не долази од палог људског расуђивања већ од очишћења срца. Заиста, само после тога, када се срце очисти молитвом, постом и Тајнама, разум или интелект може да буде просвећен. Другим речима, у Цркви знање стичемо кроз борбу са грехом и стицање врлина у складу са заповестима, а не кроз празно књишко знање. Последње само прелесцује и претвара своје жртве у самопрелешћене ђаволове играчке, претенциозне умове, који изазивају подсмех или жаљење од стране других.
Интелектуализам раздваја, јер његове присталице у својим групацијама и клановима раде против јединства Цркве, тада када је «Исус Христос исти јуче, данас и сутра» (Јевр. 13, 8). Јединство може да се надје само ако останемо верни Предању - наследју, које је предато светима, а које смо позвани да чувамо (погл.: 1 Тим. 6, 20). У свим новотаријама с увереношћу можемо да нађемо дух интелектуализма, који је стран живом Богу и Његовој Цркви.
Можда је најкарактеристичнији представник те школе Евграф Ковалевски. Медјутим то је био само најочигледнији од многих случајева те духовне болести, која је била посебно снажна медју представницима париске руске емиграције, који су је донели са собом из Санкт-Петербурга. Многи од њих су се присајединили к Цркви, али су донели са собом болести и покушали су да их рашире у црквеној средини. Они не схватају да интересовање за «духовност» није исто што и пракса узрастања у врлинама. Интересовање за духовност може да буде веома опасно јер је и ђаво духовно биће. То се посебно примећује у случају интересовања за неправославни или нехришћанске духовност, као например за «францисканство» (које, како су више пута напомињали руски свети 19. века, представља духовну заблуду) или интересовање за муслиманску, хиндуистичку и будистичку «духовност».
Спиритуализам је са својим неогностичким губитком суштине, пронашао оваплоћење у расфокусираној иконографији многих представника руске париске емиграције. Одсуство јасности на њиховим иконама указује на њихов разваплоћени дух. То представља лажну светост, у ствари уопште не светост, већ недостатак способности да се проникне у Цркву због примесе тог духа.
Филетизам против саборности
Саборност Цркве је у раскораку са филетизмом. Овај термин је образован од грчке речи, која означава расу. Он може да буде преведен као «расизам», иако га некад преводе на енглески као «национализам» или «етницизам». Ова појава је посебно распрострањена медју Грцима и другим балканским православцима, који су преживели турско ропство и његов угњетачки систем. Ето због чега је филетизам први пут био одређен и осуђен на Сабору управо у Константинопољу у 19 веку. И поред свега, други православни такође нису застрашени од филетизма, и видели смо доста таквих примера у Руској заграницној Цркви и у другим деловима Руске Цркве.
Како да не буде парадоксално то што смо видели филетизам у његовој најопаснијој форми међу православнима, који су се обратили из англиканства, код којих се например користи само енглески језик с крајње незначајни, симболичким коришћењем тешко изговараних иностраних речи, као и префињена, али штетна разноликост антигрчког, антирумунског или антируског расизма. Недаво, пример за то је захтев неких америчких новообраћеника за «америчког патријарха». Означава ли то кратко потшишаног безбрадог америчког епископа, који изговара проповед жваћући жваку? То, што нам је свима потребно у нашим земљама су свети патријарси, а њихова националност нема савршено никаквог значаја. Ако нема светости, онда како може неко да се спасе? Националност уопште није критеријум.
Филетизам, или како га ми називамо, расизам, искључује православне, који не припадају националности већине ове или оне Помесне Цркве. Сасвим недавно и недалеко од нашег Колчестер сазнали смо за случај када је једна група прогнала православног Енглеза са њихових богослужења и општења, јер је био «недовољно мрачан, да би био један од наших». Очигледно су се светла коса и плаве очи показали као еквивалент за одвајање. Такође нам је познат још један случај када је верницима који нису били Срби било забрањено да целивају икону светог Саве, јер «њега могу да поштују само Срби». Сличних случајева има превише да би могли сви да се овде спомену.
Филетизам говори и дејствује против саборности, то јест васељенског карактера Цркве, у свим временима и на свим местима. Он раздваја по националној припадности представља препреку канонском решењу проблема православних дијаспора с њиховим паралелним «јурисдикцијама» или епархијама на једној те истој територији. Решење тог проблема је очигледно: оно је пре руске револуције 1917. године постојало у Северној Америци, где су разне националности биле обједињене у једну заједничку епархију. Они, који су тада нарушили то јединство, биће много испитивани на Страшном суду на крају времена.
Естетизам против апостолства Апостолство Цркве је у раскораку са естетизмом. То значи да дубина црквеног учења, које су апостоли проповедали и изразили у свом исповедништву и мучеништву, противуречи површном односу према црквеном животу. Они који долазе у Цркву да би запалили свећу, поступају добро док су ту, али они остају само на неколико минута. Данас такав естетизам, представља најозбиљнији проблем од свих, јер то зло «номиналног хришћанства» захвата већину крштених православаца. Сви они, који гледају на Цркву као на разнолико позориште и који долазе будући привучени италијанским певањем, италијанским иконама и мирисом тамјана, губе оно најважније.
Естетизам гледа на Цркву као на емоционални опит, који је добро добити за 20 минута неколико пута годишње. Он је лишен схватања великих духовних и моралних истина Распећа и Васкрсења, Искупљења. Црква постоји, пошто је утврђена на крви мученика и страдањима исповедника. Без страдања не би било Цркве, тела Христовог, заснованог на Христовој Крви, Евхаристији, на Његовом Телу и Крви. Површан приступ к црквеном животу, карактеристичан за номиналне хришћане, не доводи до праведног, а да не говоримо о светом, начина живота. А нама ће бити суђено по томе како смо провели наш живот, а не по нашим неизбежно нечистим емоцијама.
Естетизам делује против апостолства Цркве, јер противуречи дубини духовног опита апостола, који су се трудили и страдали ради добробити човечанства, имајући на уму то да је главни апостол Сам Христос, Кога је Отац послао ради искупљења целог човечанства. Естетизам потпуно игнорише нашу животну обавезу према великим духовним и моралним истинама, које су сви православни позвани да испуњавају у свом свакодневном животу.
Закључак Ова четири својства, која одредјују једну, свету, саборну и апостолску Цркву, обједињена су у једној речи: Православна. Ето због чега је за нас када кажемо «Православна Црква» то кратка форма изговарања «једна, света, саборна и апостолска Црква». Ето због чега ако припадамо једном од набројаних «измова»: интелектуализам, спиритуализам, филетизам или естетизам, ми неизбежно отпада од Православне Цркве. Хајде да се чувамо у трезвености и стражења у односу на те четири заблуде: «Бдите, стражите, јер противник ваш ђаво иде ричући, тражећи кога да прогута» (1 Пет. 5, 8).
Протојереј Андреј Филипс
