О спољашњем изгледу верника

Спољашњи изглед
За благочестивог хришћанина спољашњи изглед има велики значај, будући да је тај изглед тесно повезан са унутрашњим стањем. Благочестивост почиње унутра, у души. Стремљење к унутрашњој чистоти природно доводи и до спољашње уредности. Смиреност и скромност се показују скромношћу одевања и кротким понашањем. Душевни мир наводи човека на тихи разговор, уздржану гестикулацију и мимику, пажљиво биране речи. Оцрковљен човек тежи да у свему - и спољашњем и унутрашњем - нађе меру и поредак. У понашању хришћанина и његовом спољашњем изгледу нема ништа случајног, непотребног, сувишног. Благочестиве вернике одликује пажљив однос према свему: свећама, белешкама, чак и новцу. Гласни разговори и неумерена гестикулација нису дозвољени у цркви. Наравно, није дозвољено ни да у цркви звони мобилни телефон, а тим пре није дозвољен телефонски разговор. Личност православног хришћанина је изграђивана вековима, на основу чега га је могуће познати издалека. Тај лик је постао традиција, чак и неписано правило. 

                                        Одевање
Одећа православног хришћанина треба да одговара полу. Жене треба да су одевене у хаљине с дугим рукавима или у блузи (такође дугих рукава) и сукњи које прекривају ноге, како нико не би обраћао пажњу на њих. Панталоне, као мушка одећа - нису дозвољене. Мушкарци треба да су у панталонама (али не у шорцу) и кошуљи дугих рукава. Џинс је дозвољен, али да није подеран и прљав. Уопште, сва одећа треба да је чиста и уредна. У празнични дан она може бити и елегантна.
                                       Чистоћа
Телесна чистоћа је обавезна за све, нарочито за оне који се причешћују. Коса мушкараца треба да буде уредно очешљана и свезана (ако је дуга), како не би опадала по светињи; жена треба да покрива главу марамом. Не препоручује се упадљива и прекомерна козметика (нарочито не изразито накарминисане усне). Не дозвољава се долазак у цркву намирисан јаким, изазовним парфемима. 

Прилози
Прилози су разни, могуће је приложити све оно што се употребљава у црквеном начину живота. То могу бити чаше и престолно Јеванђеље, свеће и вино, материјал и уље за кандило. Могуће је приложити намирнице за свештеничку (или манастирску) трпезу. Прилози могу бити за цркву и за свештенике. У последњем случају они се предају лично. Сваки прилог Господ прима као жртву верујућег. Прилози се могу давати и за помен ближњих.

Са руског Р.М.