 |
| Иг. Петар Мешчеринов |
"Да ли постоји основа да примање електронских картица, увођење система електронског управљања, има апокалиптички смисао? Рецимо, лични подаци хришћанина се чувају у електронским картицама. Да ли оне лишавају хришћанина могућности да мученички пострадају за Христа? Ако лишавају, тј одузимају од човека вољу да следи за Христом до саме смрти, тада у томе постоји богословски смисао. А ако не лишавају већ само компликују човеков живот у овој "земаљској кући" (2 Кор 5,1), онда то нема никаквог смисла. Јер електронски документ није наркотик који парализује човекову вољу. Може, рецимо, да дође до струјног кратког споја, и цео електронски систем се разара, или може да се деси нешто глобално катастрофално (што ће се вероватно и десити), али вољу хришћанина према речима апостола не може ништа да поколеба: ни Ангели, ни Власти, ни живот, ни смрт, ни Начала, ни Силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити било која друга супстанца не може нас раздвојити од љубави Божије у Исусу Христу Господу нашем - па тим пре не електронска средства контроле.
Објективно говорећи, Хришћанство је већ одавно престало да прати друштвене процесе. Оскудица благочестивости до таквог степена да оно постоје могуће само на нивоу појединца, предсказано је у Светом Писму: "Чувајте се да вас ко не прелести" (Мт 24,4). "Али ово знај, да ће у последње дане настати времена тешка. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, гордељива, надмени, злоречиви, неблагодарни, нечестива, недужељубиви ... који имају вид побожности, а силе њезине су се одрекли "(2 Тим 3,12-13). С тачке гледишта тог истог Светог Писма, такве ствари се не дешавају случајно, већ се дешавају због тога што се Црква, кроз личности својих чланова историјски, на друштвеном плану показала недовољно верна, ау нечему и потпуно неверна заповестима свог Оснивача - Христа (уп. 2 Тим 4,3-4). Делимично, Црква се превише лако "уписала" у овај свет и тражи од њега славу, власт, новац, утицај, престиж и слично. А Господ уразумљује Цркву управо световним стварима: недостатком јасности црквене свести, недостатком постојаног ауторитета и утицаја на умове. Дакле, у датој ситуацији постоји и наш део кривице. Али постоји и јавни, по мом мишљењу позитиван фактор, а то је: у савременом електронском свету човеков живот постаје потпуно провидан. Прича са сајтом Викиликс је то јасно показала: свака информација, која би једном била пуштена у електронски свет, може на овај или онај начин да изађе на видело, па самим тим и лични подаци. А шта хришћанин има са тим?
Ако се ја трудим да живим чисто, да испуњавам Божије заповести - то мене уопште не треба да узнемирава, где и ко поседује моје податке. Јер ја сам се већ открио, "провидан сам" - ја сам хришћанин. И зар то није по промислу - Бог, видевши нашу немоћ, слабост, даје нам ту подршку. Ви сами не можете да усмерите свој живот да буде хришћански? Ево вам онда овакве провидности: можда ћете се постидети других људи. Превише сте се прилепили за државу? Ево вам држава без граница. Не успева вам да формирате чврсте заједнице у Христовој љубави и слободи? Ево вам антизаједница, са тоталитарном контролом ... Ту је и једино могуће оснивање савремене мисије (због тога што данас само живот хришћана, а не речи, може да проповеда о Христу) и испуњење речи Откровења: "Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује "(Откр 22,11). Потпуна провидност света показује потпуно јасно вољни избор. И зато, по мом мишљењу, с богословске тачке гледишта - то је Божија помоћ хришћанима, а то што православни од тога стварају баук, сведочи само о томе да црквене свести у црквеној средини скоро да и нема.
Превод с руског: др Радмила Максимовић
