У почетку сваког размишљања о хришћанском схватању љубави сећамо се речи апостола и јевађелисте Јована Богослова: "Бог је Љубав" (1 Јн.4, 8). Рекло би се да је у овим речима садржано свако расуђивање о љубави: наша љубав је добра и хришћанска уколико је налик на Љубав, Која је Бог. Међутим, већ при дубљем размишљању о тој теми постаје очигледно да није све тако једноставно .. и да то што ми у сфери људских односа обично називамо толико свеобухватном и узвишеном речју "љубав", захтева у крајњој линији пажљиво разматрање и детаљну критику у светлости христологије, сотериологије и хришћанске антропологије.
Неки хришћански мислиоци разликују љубав-дар и љубав-потребу. Пример прве од њих је љубав самопожртвованог оца према својој породици. Пример друге је љубав детета, које од родитеља тражи заштиту од неразумљивог света који га плаши.
Љубав-дар је веома налик на Љубав Господњу. Отац предаје Себе Сину, Син Оцу и свету, и на крају дарује Оцу исти свет у Себи и преко Себе. Љубав-потреба, напротив, уопште не личи на претходну љубав. Међутим, веома кратко размишљање ће нас довести до закључка да никада и нико нема толику потребу да буде само веома себичан и горд човек. Људи су заиста потребни једни другима "није добро човеку бити сам" (Пост.2, 18) и ово се подсвесно одржава као љубав-потреба. Осећање потпуне самодовољности је лош духовни симптом, као што је одсуство апетита такође лош симптом, јер ми заиста треба да једемо.
Наше духовно здравље директно зависи од наше љубави према Богу, а та љубав се скоро у потпуности своди на потребу. Само узнапредовали духом се осмељују да кажу да су ван њених предела. Али таквим људима би упознате висине постале демонска прелест, ако би сматрали да им "ништа није потребно" од Бога. "Више не постоји без нижег" читамо код једног од таквих духовних подвижника. Они, који су осетили љубав-дар према Богу су ударали себе у груди заједно са јеванђелским митарем и викали из дубине своје духовне немоћи. На тај начин је љубав-потреба неодвојива од највишег духовног степена. Човек је најближи Богу онда када у одређеном смислу није налик на Бога и када је свестан те разлике, те неспособности и немоћи. Одавде следе важни закључци, без којих је немогуће размишљати о љубави.
Господ је целом материјалном свету даровао сличност са Собом. На тај начин, пространство и време одражавају Његову величину, сваки живот Његову стваралачку силу, а човек Његов ум. У том смислу сваки човек, независно од његових врлина и порока, више личи на Бога, него Његове ниже творевине. Али постоји и друга блискост ми смо блиски Богу и када је веран наш пут ка сједињењу са Њим. Блискост Богу "по сличности" је ограничена, затворена, као ћорсокак.
Снажан, слободан, уверен у себе, самодовољан човек не помиње хришћанског светитеља, већ грчког хероја или споредни лик утопијског мита. Наше подразавање Богу у земаљском животу треба да буде подражавање Христу. Наш образац је Спаситељ, и то не само у слави на Тавору или по свом Васкрсењу, већ иу тешкоћама свог земаљског живота: на путу, у маси људи, усред упорних молби, речи осуде, претњи и бурних спорова, који му нису дозвољавали ни да се одмори, ни да се осами. Управо такав живот у немоћи, који у нашем схватању тако чудно и очигледно не личи на Божански живот, не само да не личи на њега већ он то и јесте овде, на земљи, у палом свету.
Тако је и љубав најближа Богу не тада када је снажна, слободна, самодовољна. Када земаљска љубав узима на себе Божанска пуномоћја, она се по својој гордости не уподобљава Богу, већ демону. Љубави је као и човеку неопходно смирење. Њој је неопходно то исто "умањивање", тај исти "кенозис", који је у највишем степену пројављена у оваплоћеном Спаситељу. Иначе ћемо људској љубави придавати безусловну, ничим неоткупљиву вредност, коју она не заслужује, остајући у оквирима палог земаљског бића. У противном, она постаје не Бог, већ идол, и уништиће и нас, а уједно и себе. Сада, имајући то у виду размотримо детаљније различите врсте људске љубави.
http://pedagog.eparhia.ru/bibl/pastr/pastr4/
Са руског Др. Радмила Максимовић
