Брак као мучеништво

Говорећи о браку као мучеништву, отац Александар Шмеман вели: "Кроз Христа брак добија своје вечно значење, постаје пут коначног хришћаниновог испуњења у Царству Божијем." Њиме се људска полност осмишљава, крунише, престаје да буде пука бесловесност похоте. Када се младожењи и невести у цркви ставља на главу венац - круна, тиме се сведочи - прво, да је човек цар света, а сав свет породица Божја; а друго - да су брачници својеврсни мученици, јер је брачни живот трпење и стрпљивост, свакодневни подвиг.

Љубав је увек крст: треба распети своју самовољу, своје себично, ситно "ја хоћу", па Оцу Небеском рећи: "Нека буде воља Твоја", а ономе кога волимо признати право да буде другачији, и волети га онаквим какав јесте, не намећући му своје калупе и маштарије да бн се у њих уклапао. Љубав је увек исцељујућа: она грешног човека, разбијеног страшћу у парампарчад, поново сабвра и чини целовитим. Зато се за пољубац у сгаросрбском језику вели - целив, а за чедност - целомудрије (онај који је сачувао чедност, сав је мудар, целосно мудар, и то Премудрошћу Божјом, Која је Христос). Венци брачника су, ако се сачувају од прљања грехом, венци Небеског Царства...