Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?- Кобила коју видите, - рекао је човек, - јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
- Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:- Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
- Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа - па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!
Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.
У почетку IV века, када је преподобни Макарије Египатски још био дете, у једној источној римској провинцији живео је презвитер Епиктет. Због чистоте свог живота он је од Бога добио дар да твори чудеса: слепима је враћао вид, лечио је губавце и изгонио нечисте духове из бесомучних. Једном су му довели тешко болесну петнаестогодишњу девојчицу. Њен отац, угледни државни великодостојник, припао је ногама светог са молбом:
- Човече Божији, сажали се нада мном и не одбијај ме. Моја кћер јединица болесна је већ три године и не може да покрене ни један део тела. Помоли се за нас, сажали се над нама, јер и ми смо чеда Цркве Христове и просвећени смо светим крштењем.
Преподобни Епиктет прожео се састрадањем према несрећном оцу и усрдно се помолио Богу за његову кћер. Затим је болесницу помазао светим јелејем и она је одмах добила исцељење и сама стала на ноге. А њеном оцу, који је ликовао од радости и благодарио Богу за чудо, свети Епиктет је рекао:
- Ако хоћеш да у твом дому нико не буде болестан, ти и сви твоји укућани сваке недеље се причешћујте Божанственим Тајнама Тела и Крви Господа, претходно очистивши своје срце како ваља.
Какав закључак можемо да изведемо из наведених примера? Често и редовно причешћивање свети су сматрали неопходним условом за нормалан ток живота Хришћанина. Својим духовним погледом праведници су видели да удаљавање од Светог Причешћа неминовно навлачи на човека демонске нападе, разна искушења и телесне немоћи.
О значају Светог Причешћа за спасење душе нису говорили само поједини свети. Хришћанска Црква је од првих дана постојања захтевала од својих чланова често причешћивање Светим Тајнама и строго васпитно укоревала оне који нису испуњавали овај захтев. О томе се говори у Апостолским правилима и у канонским одлукама Васељенских Помесних Сабора.
Девето Апостолско правило и друго правило Антиохијског Сабора заповедају да се од црквеног заједничења одлуче Хришћани који без оправданог разлога напуштају Литургију пре њеног завршетка, а такође и они који се не причешћују, иако дочекују крај богослужења. Читајући ова правила неки наши савременици, који посећују храм једном годишње, могу да помисле: не треба да се плашимо одлучења јер обавезно стојимо до краја службе и причешћујемо се. Али такве вернике морамо да ражалостимо. Осамдесето правило Шестог Васељенског Сабора и једанаесто правило Сардикијског Сабора говоре о томе да сваки Хришћанин који без оправданог разлога одсуствује са недељних Литургија у току три седмице, треба да буде одлучен од Цркве.
Дакле, Црква је у давнини захтевала да се њени чланови, ако нема сметњи, сваке недеље причешћују Светим Христовим Тајнама.
Као што је познато, причешћу претходи напрегнута духовна припрема. Али зар у том случају није тешко причешћивати се Светим Тајнама сваке недеље? Разуме се, то је тегобно за оне који желе да уђу у Царство Небеско не оптерећујући себе много. Ипак дело спасења захтева од нас сталне напоре. А они треба да буду нарочито управљени на то да причешће постане центар нашег духовног живота.
Дело Светог Причешћа је дело живота, - учи свети Теофан Затворник. - Причешћивати се или не причешћивати се значи бити или не бити Хришћанин, живети или не живети у Христу. "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53).[2] Црквена историја познаје много примера који потврђују ову истину.
У Египатској пустињи близу града Диолка у давнини је живело мноштво монаха. Међу њима својом светошћу истицао се презвитер авва Амон. Једном је за време Литургије поред жртвеника видео анђела који је нешто писао у отвореној књизи. Пажљиво погледавши, презвитер Амон је приметио да анђео записује имена монаха који се причешћују, а да имена одсутних са Евхаристије брише. Подвижник је помислио: шта би то могло да значи? Његова недоумица решена је кроз три дана. Сви који су били одсутни са Евхаристије - умрли су. Вероватно је Господ сматрао да више нема смисла да на земљи живе Хришћани који су заборавили своје позвање.
Неко може рећи да је овај пример изузетан случај: кад би сви Хришћани који се ретко причешћују умирали, Црква би била крајње малобројна. Можда је, у ствари, презвитер Амон добио од Бога изузетно откривење ради назидања верујућих, али зар то ишта мења? Као прво, ако будемо избегавали причешће, и наша смрт може у потпуности да се уброји међу сличне нетипичне кончине. А друго, зар је наведени пример тако изузетан? Можда многи Хришћани ипак напуштају земаљски свет пре времена управо зато што заборављају једно од најважнијих дела свог живота. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише да су последице недостојног причешћивања то да су многи међу Хришћанима слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор 11, 30). Ако је то тачно у погледу оних који примају Свете Тајне не очистивши се од својих безакоња, онда је утолико пре то истинито у погледу оних који сасвим престану да приступају Причешћу.
Хришћани првих векова причешћивали су се веома често. Чак и у најбезизлазнијим ситуацијама, када није било никакве могућности да врше Евхаристију, они нису престајали да теже ка чаши Господњој.
Презвитер Лукијан, знаменити богослов из Антиохије, својом проповедничком делатношћу изазвао је јарост незнабожаца. По наредби владара источног дела римске империје Максимијана Галерија презвитер Лукијан је био бачен у тамницу 312. године. Без обзира на претње, тамо од њега нису могли да изнуде одрицање од Христа. Тада су џелати ишчупали из зглобова све кости мученикових руку и ногу и бацили га на оштре крхотине од глине. Будући непокретан на њима је одлежао две недеље. Шта је највише од свега презвитер Лукијан желео за то време? Исцељење? Не. Његова душа жудела је за Светим Причешћем.
Када се приближио празник Богојављења презвитер Лукијан и сви Хришћани који су били затворени с њим решили су да се причесте Светим Христовим Тајнама. Али стража је строго чувала затвор. Није било никакве могућности да се у тамницу достави све што је неопходно за Евхаристију и да се она саврши пред будним очима војника. Презвитер Лукијан је почео да се моли Богу за помоћ. И Господ је услишио његову молитву: верни су успели да, кријући од војника, унесу у затвор хлеб и вино. Али шта да чине затим? Јер у тамници није било ничега од прибора потребног за богослужење. И тада је свети Лукијан одважно рекао Хришћанима који су се са њим налазили у затворској ћелији:
- Станите око мене и будите црква, јер верујем да је жива црква боља и благопријатнија Богу од оне која је саграђена од дрвета или камена.
Када су га сви окружили, изговорио је:
- Одслужимо Литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. Зачуђени, Хришћани су упитали презвитера:
- А где, оче, да положимо хлеб ради вршења Тајне? Овде нема престола.
- Положите га на моје груди и имаћемо живи престо Живоме Богу - одговорио им је свети Лукијан, лежећи свезан на леђима.
После тога у тамници је на грудима мученика била одслужена Божанствена Литургија и сви сужњи су се удостојили да приме Свете Тајне. Они су били убеђени да ће баш причешће укрепити њихов дух да мужаствено поднесу предстојећа мучења у Христово име.
За време сурових гоњења у давнини сваки Хришћанин је био свестан да у сваком моменту може бити ухваћен и осуђен на смрт због исповедања своје вере. Зато су многи носили са собом припремљене (пређеосвећене) Свете Дарове и причешћивали се њима пред мучења и смрт.
Чак су и гонитељи запазили стремљење Хришћана да учествују у Евхаристији и извели су одговарајуће закључке за себе. Тако је у почетку IV века римски император Диоклецијан својим едиктом прогласио служење Литургије за преступ. На једном од процеса против Хришћана у Картагини проконзул Анулиније упитао је окривљене:
- Јесте ли учествовали у Литургији Хришћана?
- Ми смо Хришћани - смело су изјавили оптужени.
Желећи да Хришћане осуди због кршења императорског указа, а не само због њиховог имена, проконзул је бесно поновио питање:
- Не питам вас да ли сте Хришћани, него да ли сте учествовали у Литургији Хришћана?
- Ми смо Хришћани и, према томе, учествовали смо у вршењу Господње Тајне! - мужаствено су одговорили оптужени и додали:
- Ми не можемо да живимо без чињења Божанствене вечере. Потписујући указ, Диоклецијан је био уверен да Хришћани неће моћи а да не служе Литургију као и да се не причешћују, и да ће му зато бити лако да их ислеђује и осуђује на смртну казну. У томе је био у праву. Али, како су се измениле нарави! Кад би у наше време нови диоклецијани донели нови закон, запали би у неприлику јер би се већина такозваних "Хришћана" нашла ван сфере његовог дејства. Авај, некадашњег стремљења ка Трпези Господњој више нема.
Уосталом, хлађење наших савременика за учешће у Евхаристији има своје корене и у давнини. У IV веку по Христовом Рођењу у Римској империји хришћанство се од гоњене религије претворило у државну. Незнабошци су постепено били лишавани разних грађанских права, а затим су почели да их окривљују углавном за нелојалност према држави. А како су се незнабошци понашали? Такав преокрет у унутрашњој политици државе довео је до тога да су многи од њих почели да формално прихватају крштење. Временом се у Цркви образовао знатан међуслој људи, равнодушних према строгом духовном животу. Осећајући често причешћивање као терет, многи су почели да приступају светој Чаши све ређе и ређе. Општи духовни ниво начина живљења Хришћана приметно се снизио. Борба за строго држање црквених правила наилазила је на отпор псевдохришћана који су заузимали истакнуте државничке положаје.
Реакција на посветовњачење многих хришћанских заједница била је настајање монаштва. У IV веку ревнитељи некадашњег узвишеног духовног живота почели су да одлазе у пустиње где им нико није сметао да у пракси остварују идеале хришћанства. Један од тих идеала било је често причешћивање Светим Тајнама. Свети Василије Велики, један од оснивача монаштва, писао је у писму Кесарију: "Причешћујемо се четири пута сваке седмице: у недељу, среду, петак и у суботу, као и у друге дане ако бива спомен неком светом"[3]. Чак и пустињаци који су живели у осами, обавезно су једном седмично, у недељу, долазили у храм да би примили Господње Пречисто Тело и Крв.
Наравно, отшелници (пустињаци, испосници) који су се подвизавали далеко од људи, у унутрашњости египатских и синајских пустиња, нису могли тако често да посећују храмове. Ипак, и они су, не обазирући се на било какве препреке, настојали да о великим хришћанским празницима учествују у Евхаристији.
Блажени Јован Мосх у својој књизи "Духовни Луг" наводи следеће казивање авве Стефана. Једном је у Раиту он дошао у цркву на празник Тајне вечере. За време Литургије неочекивано су у храм ушла два потпуно неодевена човека. Очекујући узнемиреност међу присутнима на богослужењу, авва Стефан се обазрео око себе. Међутим, људи који су стајали у храму нису показали никакво негодовање или узбуђење: они једноставно нису приметили да су отшелници који су ушли - наги. Тада је авва Стефан схватио да је само њему Бог дозволио да види истински спољни изглед Својих угодника који у дивљој пустињи нису имали чак ни одеће. Запањен чудом, почео је пажљиво да их посматра. А они су, причестивши се, изашли из храма и кренули у правцу Црвеног мора. Сустигавши их, авва Стефан се бацио пред њима на земљу и рекао:
- Смилујте се и поведите ме са собом.
Зачудивши се што му је било дано да види њихову наготу, отшелници су одговорили:
- Ти не можеш бити с нама. Остани на свом месту.
После ових речи помолили су се за авву Стефана, а затим су пред његовим очима ступили на глатку површину Црвеног мора и ишли по њој док постепено нису нестали из видокруга.
Па и тако великим подвижницима и чудотворцима било је неопходно да се причешћују Светим Тајнама!
По милости Божијој нису остајале без причешћа ни оне Његове скривене слуге које никада нису напуштале пустињу - места својих отшелничких подвига. Свети Пафнутије, када се удостојио да види преподобног Онуфрија Великог и да разговара с њим, упитао га је:
- Оче, где и када се ти причешћујеш Христовим Тајнама?
- Анђео Господњи долази к мени са Пречистим Христовим Тајнама и причешћује ме суботом и недељом, - одговорио је преподобни и додао: - А анђео Господњи не долази само к мени него и к другим подвижницима овдашње пустиње, који не виђају лица човечијега. Он их причешћује и њихова срца се испуњавају неизрецивим весељем.
Свети Пафнутије је ускоро могао и лично да се убеди у истинитост ових речи. Доспевши у средишње области пустиње, он је срео четири младића одевена у овчију кожу. Пришавши ближе и пажљиво погледавши у њихова лица, запрепастио се изгледом младића: они су сијали необичном светлошћу и од њих је видљиво исходила благодат Божија. Свети Пафнутије је најпре помислио да то нису људи, него анђели који су сишли с небеса, али када су ступили са њим у разговор схватио је да су пред њим подвижници који су достигли светост. После неколико дана боравка код њих, упитао је:
- А где се ви причешћујете Божанственим Тајнама Пречистог Тела и Крви Христа Спаситеља нашег?
Младићи су одговорили:
- Ми се окупљамо заједно суботом и недељом ради тога, а пресветли анђео којега Бог шаље долази к нама и даје нам Свето Причешће.
Ускоро је наступила субота и подвижници су рекли Пафнутију да се и он припреми за причешће. После неког времена ваздух се испунио дивним миомирисом каквог свети Пафнутије није осетио ни једном у животу.
- Откуда он долази? - упитао је.
- Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама, - одговорили су подвижници.
Слуте Христове стале су на молитву за време које се сав простор око њих преплавио необичном светлошћу и они су видели анђела Господњег како силази с висине, блиставог као муња. Житељ неба стао је испред њих у обличју прекрасног младића са светом чашом у рукама. Пафнутије је од страха пао на земљу. Пустињаци су га подигли и довели пред анђела. Прво су се причестили пустињаци, а за њима и Пафнутије, обузет истовремено и трепетом и духовним усхићењем. Причестивши подвижнике, анђео их је благословио и узнео се на Небо. "А ми смо пали и поклонили се Богу, - сећао се после свети Пафнутије, - благодарећи Му за такву благодат. Велика радост испунила је наша срца, а ја сам био усхићен и мислио да боравим на Небу, а не на земљи".
Тако им је Сам Христос, Који је Својим следбеницима дао заповест: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6,53), на чудесан начин помогао да изврше ту заповест када су се ради духовних подвига удаљавали у пустињу. Господ никада није остављао без Светог Причешћа ни Своје истинске слуге које су живеле у свету, али из неких разлога нису могле да учествују у тајни Евхаристије. Ма колико висок духовни ниво достизали, њима је такође било неопходно да се често причешћују Христовим Тајнама.
На прелазу деветнаестог у двадесето столеће у Сергијевом Посаду живео је блажени Николај. У свом животу носио је тежак крст: четрдесет година је био болешћу прикован за постељу. У почетку је овај слуга Божији боловао у приватном стану, а затим су га пренели у манастирско сиротиште. Његови рођаци су умрли и није имао никога да се стара о њему - свима је био туђин. Блажени Николај је мужаствено подносио страдања и стално се молио. За необично трпљење и смирење Господ му је подарио дар прозорљивости. Десет година пре револуције у Русији Николај је предсказивао да ће цар напустити престо, да ће Тројице-Сергијеву Ларву затворити и све монахе растерати. У то време нико му није веровао и његове речи су изгледале чудне и бесмислене.
Овог чудесног слугу Божијег много година су причешћивали анђели. Они су ноћу долазили к њему у обличју монаха на челу са игуманом који га је исповедао. Да би Николај безметежно био у свом дубоком смирењу, Бог је скрио од њега Своју милост, и он је сматрао анђеле за праве монахе, мислећи: "Ето како се добро према мени односе игуман и братија. Дању немају кад, и ево, ноћу у празничне дане они теше мене многострадалног".
Једном се јеромонах из Лавре Зосима, дознавши да у сиротишту има болесника које много година нико није причешћивао, прихватио да их причешћује Светим Тајнама. Када је причестио блаженог Николаја, овај му је заблагодарио и поверио да га о великим празницима обично причешћују сам игуман и братија. Разумевши вољу Божију, отац Зосима му ништа није рекао.
Заволевши Николаја, отац Зосима је почео да га често посећује. Он је упознао са блаженим и своју слепу сестру Марију. Поседујући дар творења чудеса, угодник Божији ју је исцелио од слепила. Тек после смрти блаженог Николаја отац Зосима је испричао братији да су онога причешћивали анђели и да је то било чудо показано многострадалној души која је с великим трпљењем носила свој крст.
Достигавши духовно савршенство, блажени Николај је постао прозорљивац и чудотворац. Ипак, и њему је ради спасења било неопходно Свето Причешће. Заборављен од људи, није био остављен од Бога, Који му је слао анђеле са Светим Даровима.
Какве закључке можемо извести из свега горе изложеног?
1. Треба одлучно да рашчистимо у себи да је причешће Телом и Крвљу Господа Исуса Христа неопходно за наше спасење. Ако се не причешћујемо Христовим Тајнама редовно, онда нам чак ни велики духовни подвизи неће омогућавати да наследимо вечни живот.
2. Из црквене историје је познато да су се у почетку Хришћани причешћивали сваки дан, затим сваке недеље и да је постепено као минимална норма постало причешћивање једном годишње. Сада се многи који себе називају Хришћанима не причешћују ни по неколико година. То је страшна и опасна грешка.
3. Колико често треба приступати светој чаши у наше време? Идеал за сваког Хришћанина остају древна канонска правила.
Старца Јеронима Егинског (1883-1966), чувеног грчког подвижника, једном су упитали:
- Оче, колико често да се причешћујемо?
Не чешће од једном недељно. Када желите да једете, тада и једите - тако је и у духовном [животу]: када жудите за Христом, тада се причешћујте. Удубљујте се у смисао молитава пред Свето Причешће, оне ће вам помоћи да осетите скрушеност и да пролијете сузе. Без суза се не причешћујте.
У наше дане, као и у давнини, могуће је причешћивати се сваке недеље. Али за то је неопходна одговарајућа чистота живљења, свакодневно уздржање и непрестана жудња за сједињењем са Христом.
Како да поступимо ако нисмо достигли тако високо духовно стање? Преподобни Серафим Саровски је саветовао: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте у свим постовима и, поред тога, о дванаест празника и о другим великим празницима: што чешће, тим боље - не мучећи себе помишљу да нисмо достојни. Не треба пропуштати прилику да се што чешће користимо благодаћу дариваној у причешћу Светим Христовим Тајнама". Свети Теофан Затворник је поучавао: "Наша права мера је да се причешћујемо једном или двапут месечно".
4. Ако се често причешћујемо не треба да заборављамо да свагда треба да се веома озбиљно припремамо за Тајну. У Оптиној пустињи у периоду њеног духовног процвата сви монаси су се обично причешћивали пет пута годишње. Такво правило било је преузето из древног атонског устава. Зашто су се оптински монаси причешћивали релативно ретко? Они су постављали себи веома високе захтеве.ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА
