Валаамском старцу; Можда вам пишем ово писмо по свом неверју, али ме је заболело… Са уважавањем се односим према подвигу Ваше братије и све доле написано се односи пре на клир, него на Вас…Одговор: Ви немате питање, већ читаву науку. То не смете да радите, јер сами уништавате своју душу. Све што пишете, прожето је духом осуде. Наравно да у цркви (земаљској, војујућој) постоје недостаци, и то вероватно доста њих. Али каква год да је она, било крива, било накоса, било још каква, она нам је мајка. А мајке не изгоне и не мењају. Црква никада није поставила себи у задатак (као бољшевици) устројење царства правде на земљи. Ту сте много у заблуди. За нас је ова земља пут у Царство Небеско, и не више од тога. А Патријарха не осуђујте. Знате колико му је тешко? Колико има свакојаких групација, токова… И како све то спојити, да не буде раскола, усмерити тако огроман брод да се не насуче. Наравно, и Свјатјејши има своје недостатке, и он је човек. Али треба судити по плодовима, а они се данас виде – колико је раније људи ишло у цркву, а колико данас; колико је манастира отворено; Црква је добила слободу, већу него при Синоду. У њој постоје сви услови за спасење, а то је најважније. Господ нас неће питати за грехе Патријарха, већ за наше сопствене. О томе треба у првом реду размишљати, за нас је то најважније. А ви о томе ништа не говорите.
