Хоћу да вам кажем: не будите равнодушни!

Старац Арсеније Папачок

Творите милостињу. Дајте милостињу. О, када бисте знали!... То је нешто највеће, јер тада значи да љубиш. Човече, ако каже: «Примићете сто пута онолико», не бој се да ћеш осиромашити. Хоћеш ли да се обогатиш? Дај! Али шта, зар гледамо да се обогатимо? Боли ме срце за убогога.
Боли ли те срце за њега, уопште? Био сам затечен пред једним просјаком, који је био без ногу, на улици. И он је очекивао да изврнем џепове. Али ја нисам имао ништа, задесило се да немам ништа. Ишао сам пешице, нисам имао новца ни за такси. И рекао са му: «Брате, немој се љутити, немам ништа, али ти дајем топлу руку!» - «О, оче, тако нешто ми нико није дао!» И рекох себи: «Снашао сам се! Победио сам!» Е, хоћу да вам кажем: не будите равнодушни. И не чекајте да их сретнете. Тражите их. Тражите их, јер нашавши њих, нашао си себе. Записао си се тамо, горе. Не може те заборавити Спаситељ, не може те заборавити када твориш такву милостињу. И откидајте од себе по сваку цену. Сад, милостиња не значи само да вадиш из торбе; имаш пријатеља који пати, који је тужан: « Што си тужан?» Утешиш га. И не остављај га уопште. То значи да си учинио милостињу према њему. И дајеш му корисну реч: «Остави, то што је умро отац, остави, мили, јер зна Бог. Немој се исцрпљивати. Хајде буди спокојан, хајде да га помињемо, да му помогнемо тамо (јер можемо да му помогнемо, сходно свом живљењу)». И пошто сте ми искали корисно слово, испричаћу вам причицу.

Неки ученик је био љут што га његов отац, који је био на самртној постељи, није благословио, да би се и он спасао. Речи благослова који беху примила сва остала браћа биле су ове: «Спашавај се!» И рекли су оцу: «Гле, ученику ниси рекао корисно слово». – «Позовите га овамо». И онда му је отац рекао као што вам и ја сада казујем: «Спашавајте се! Спашавајте се!»