Кажњавање деце

А сада поразговарајмо о једном тако важном одељку васпитања као што је кажњавање деце. Свето Писмо и искуство Цркве не одричу неопходност строгог кажњавања деце. Ко жали прут мрзи сина свога; а ко гa љуби, грди гa за времена (Приче 13,25). Прут и грдња дају мудрост, а дете које је запуштено срамоти своју мајку (Приче 29,15). Али ту има једно "али": свака казна у гневу и љутњи неће донети користи... Сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4,26). Родитељи који искаљују бес, кажњавају не децу, већ себе. Казна (а нарочито телесна) треба да има један циљ - корист за дете, њега треба васпитавати с љубављу, мирно и без вике. Узраст када се дете може тући не сме бити сувише рани (малишан чак неће схватити због чега су га тукли), нити сувише касни (нанећемо трауму и увреду адолесценту). Ако се придржавамо ове мере, после пете године телесно кажњавање више није препоручљиво, довољна је строга опомена.

Прича се да је код Макаренка дошла нека мајка и молила га да је посаветује како да васпитава непослушног сина. Познати педагог ју је упитао колико дете има година, а мама је рекла да има шеснаест. Тада је Макаренко одговорио: "Закаснили сте шеснаест година". Да не бисмо закаснили треба да почнемо од првих дана, а још боље од трудноће. И васпитање треба да почне од себе. Недавно сам слушао причу лекарке гинеколога. Она је причала да је плодова вода мајки које нису пушиле за време трудноће чиста и светла, а код мајки које пуше је мрке боје и са сталним задахом дувана. Човек постаје пушач и алкохоличар још у мајчиној утроби.

Али наставимо о казнама. У Светом Писму постоји оваква фраза: Очеви, не раздражујте децу своју него их подижите у васпитању и науци Господњој (Еф. 6,4). У васпитању треба избегавати бес и празне речи. Грдња мора бити конкретна и адекватна поводу. На пример, дете је случајно разбило вазу. Страшни отац му прилази с бесмисленим питањем: "Зашто си разбио вазу" - "Нисам хтео" - "Не, признај, зашто си разбио вазу?" Гнев детета расте, јер оно не зна шта да одговори. Гнев оца се такође појачава. Дете може да изгуби стрпљење. Једном отац врло вероватно може зачути: "Тата, шта ти је, јеси ли будала?" Па, какво питање, такав и одговор. Честа грешка је правити примедбе на сваком кораку, претварати их у сталну навику, јер ће дете ускоро почети да их доживљава као бесмислену звучну позадину која ништа не значи.

Дошло је време да поразговарамо о оном главном. О хришћанском васпитању деце. Постоји раширено мишљење да детету не треба наметати религиозно васпитање: наводно, оно ће одрасти и само ће изабрати веру, доћи ће Богу. Ничему не учити и уопште не васпитавати исто је тако безумно као и не читати детету никакве књиге: оно ће одрасти па ће само изабрати шта ће читати. Ето, покушавамо да наметнемо детету оно што ми сматрамо добрим и правилним и не размишљамо о томе да неко има другачију скалу вредности.

Други момент: деца лишена животног искуства не могу још сама да бирају шта је добро, а шта лоше. Питање да ли васпитавати у вери или не, за верника не постоји. Вера је за нас смисао живота и зар ми не желимо да пренесемо деци оно што је за нас светиња?

Недавно сам с једним ђаконом, мојим пријатељем, расправљао уз чај треба ли приморавати децу да се моле ида иду у цркву. И свако од нас је наводио много примера "за" и "против". Како су дете од детињства терали да се моли, а затим је оно отишло из Цркве, и, обрнуто, како су људи васпитани од детињства у вери постајали благочестиви свештенослужитељи. Мени се чини да је најважније не само ставити дете на молитву и водити га на причешће, него и да ми сами живимо молитвом и службом. Дете не трпи лаж и формализам. Ако је за родитеља молитва део њиховог живота и душе и они су успели да покажу то детету, дете, упркос свом спољашњем противљењу, схватиће да неће моћи да живи без Бога. Било је случајева када су адолесценти одлазили од Цркве али су се затим враћали, сећајући се родитељских поука. Главно је да све што радимо у породици радимо с једним осећањем - с љубављу према деци и ближњима. У тежњи да уцрквенимо децу, не треба да претерујемо. Тешко да ће малишан одстојати цело бденије или Литургију у целини, да ће моћи да прочита цело правило пред причешће. У цркви детету не сме да буде тешко и досадно. Може се доћи после од почетка, објаснити детету унапред шта ће бити на служби, отпевати с њим тропар празника. Ми смо лењи да мало прочитамо детету Јеванђеље са сликама, да му испричамо о празницима, а после се жалимо како деца неће да иду у цркву. Дете је човек-навика. Он се навикава да једе, устаје и леже по одређеном режиму, да иде у вртић, затим у школу. И одлажење у Цркву такође треба да постане таква добра навика. Редовно бављење нечим веома дисциплинује, то ће затребати у свим животним приликама. И не треба се љутити што дете нема пажљиву усрдност за време молитве. Деца су веома радознала, она очекују наша објашњења. А ми често све сводимо на: "Хајде са мном зато што то тако треба". Тако дете чак и у шетњу неће поћи, а не само у храм. Врло је добро објаснити малишану где је која икона у цркви и шта је на њој насликано, у шта су одевени свештеници, олтарници, научити с њим "Вјерују","Оче наш", како би оно певало с народом. Али, наравно, треба га учити без бубања. Моје дете је знало те молитве већ са три године. Једноставно им их је мама читала ујутру, пред спавање и пре јела. Уосталом, постоји и израз: "Знати као 'Оче наш'".

У вези са овим хтео бих да дотакнем још једну тему: васпитање радних навика.

Деца су навикла на игру. Она се не играју само аутомобилчићима и луткама. За нашу децу најомиљеније играчке биле су шерпе, поклопци, неке сасвим одрасле ствари. То треба искористити. Деца с необичном радошћу учествују у заједничком припремању хране, рендају поврће, мешају салату, перу посуђе. Како да не! Јер обично им то не дају. То вам није дечији мобилни телефон или аутомобил који је досадио. А с каквим задовољством деца помажу при сађењу поврћа или закуцавању ексера! Ако нешто умете (да шијете, цртате, мајсторишете), најомиљеније и најзанимљивије играчке вашем детету биће оне које сте направили заједно. Бављење децом пружа родитељима не мању радост, него деци. Моје дете је просто кликтало од радости када сам га повео у шуму. Ја сам тестерисао суво дрвеће, а он је вукао суве гране у кола. Тешко је рећи ко је од нас добио веће задовољство.

У оквиру наше теме ослонац и тежиште је васпитању деце у породици, а не у дечијим установама.

Наравно, дете мора да васпитава породица; нико деци неће заменити оца и мајку. Али ја ипак не могу да кажем да децу нипошто не треба давати у дечији вртић. Има ситуација када мајка подиже дете без оца, принуђена је да ради или да студира, да издржава породицу. Сада је у многим породицама тежак материјални положај, оба родитеља раде да би обезбедили породицу.

Уосталом, има разних ситуација. Наравно, дечији вртић је пре нужно зло. Он има низ озбиљних минуса. Дете је још врло мало да би знало шта је добро, а шта рђаво. Деца доносе из вртића ружне речи, игре и навике. Често васпитачи лоше пазе своје штићенике, а понекад их и вређају. Малишани се у вртићу чешће разбољевају. Дете се одвикава да се моли пре јела, пре спавања, јер у вртићу то не раде. Ипак у школском узрасту дете је јаче душевно и телесно, већ има своје мишљење. Тако да, ако постоји могућност, васпитавајте децу у породици. Ако мајка није лења, дете ће се у породици развити далеко брже, него у дечијем вртићу. А родитељска нежност и топлина по себи су васпитање.

Ако у породици има више деце, проблем са комуникацијом такође неће по стојати. Глумица Ана Михалкова у интервју часопису Тома каже: "Бојим се да мноштво људи уопште не размишља о васпитању деце. Колико је само породица где се питање како васпитати децу једноставно не поставља... Стрпали су га у дечији вртић и отишли су на посао. Затим су га покупили из вртића, окупали и нахранили, сместили да спава. Многе ситуација приморава да живе по инерцији".

Кратко се зауставимо на теми бројности деце. Колико треба имати деце? Ево мишљења психолога Т. Шишове: "Једно дете у породици има далеко више шансе да одрасте као егоиста, а такви људи су претерано љубоморни. Они хоће да се цео свет врти око њих... Понекад жена чак и преко телефона не може мирно да разговара: дете одмах почиње да цмиздри, бесни, да захтева од ње да спусти слушалицу. Јединци се теже сналазе у колективу, док деца из породица с више деце врло рано стичу навике дружења. При чему им дружење с другом децом даје додатне предности: штитећи млађе, они се уче самосталности, стичу самопоуздање. Имајући поред себе старијег брата или сестру, малишан се осећа заштићенијим. Опонашајући старију браћу и сестре, млађа деца далеко брже уче и развијају се. Многе мајке с више деце причају да су училе читању и рачунању само првенце. Даље су деца учила по принципу штафете - од старијих млађима". Ја сам срећан што сам одрастао у петочланој породици. Ако ишта, размажености у мени нема.

Главни разлог због којег људи не желе да имају много деце је економски. То јест, њима се чини да неће моћи да издржавају велику породицу. Наравно, постоје и други чиниоци. Могу савршено тачно да кажем: ако човек хоће да има много деце, Господ му ће му обавезно помоћи. Примера за то је безброј. Навешћу само један. Мој познаник олтарник живео је са својом женом, мајком и троје деце у врло малом двособном стану. Чак им је и када у купатилу била седећа. И они тако одлучују да роде четврто дете. И шта се догодило? Кућа у којој је био и њихов стан (која није требало да буде срушена) проглашена је оштећеном и њима одмах дају два стана у новој згради. Трособан и једнособан.

На крају ћу навести речи царице Александре Фјодоровне која је и сама била узор мајке и жене: "Родитељи морају бити онакви каквима они хоће да виде своју децу - не на речима, већ на делу. Они морају да уче своју децу примером свог живота".

 СВЕШТЕНИК ПАВЛЕ ГУМЕРОВ
ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету