О компјутерским играма

Адолесцент нема имунитет на одушевљење компјутерским играма. Тај проблем (игроманија) је захватио готово сву омладину. Што је човек старији, то је јачи, и мања је вероватноћа да се навуче на игру. О играма ћу рећи подробније. Сматрам да су неке "игрице" штетније од гледања најкрвавијег криминалистичког филма. Ниједан филм не даје такав ефекат присутности као игра. Филм, то је увек фантазија, бајка. А у игри јунак то сам ја лично, његови поступци су моји поступци. Игре су сада веома натуралистичке.

Једном кад сам био у гостима био сам запањен једном игром (затим сам имао разговор с родитељима). Њен смисао је следећи: полицајац иде градом. Може да узме било који аутомобил, избацивши власника из њега. Јури тим аутомобилом, обара људе, они веома натуралистички падају на асфалт, лије крв. А ти возиш даље. И није ти страшно што си оборио невиног човека, па то је игра. Игра је игра, али учи човека да мисли да људски живот ништа не вреди. И то је једна од "најневинијих игара". О "игрицама" другог нивоа где се може наћи свашта - садизам, секс, сатанизам - нећу ни говорити, јер је ту и онако све јасно.

Свештеник Павле Гумеров  

Домаћа Црква