ОДГОВОР:
Ваше питање је суштинско и дубинско. Одговорити на њега детаљно захтевало би далеко више простора (и времена) него што ми имамо на располагању у нашој рубрици "Практична веронаука". Но и у тим оквирима покушаћемо да кажемо оно што је најбитније.
Дакле, ко су монаси? Обичним, савременим језиком говорено, монаси су људи који су се ради остварења виших хришћанских идеала (Царства Небескога и спасења душе своје) одрекли света и свега у свету (светских блага и светских брига). Ради остварења тих својих узвишених циљева монаси живе у посебним местима који се називају манастири, у којима они проводе цео свој живот.
Но, ради бољег сагледавања овог битног елемента у животу Цркве Православне, мораћемо да се вратимо мало у историју настанка монаштва.
Идеал монашког живота повезан је нераскидиво са организмом Цркве Православне. То је труд на остварењу идеала хришћанског живота, јер монашки живот тежи да испуни у потпуности све прописе хришћанске истине. Отуда, монах није ништа друго до хришћанин који се труди да то буде у правом и потпуном смислу те речи. Он није ''неко'' изван или изнад Цркве, него најздравији њен део. Монах није кукавица него херој и храбар борац. Он ратује непрекидно против зла најпре у себи самом, а затим и у свету (никако: против света, као творевине Божије). Труди се ревносно за узвишенији живот и спасење душе своје. Отуда је, с правом, монашки живот опеваван кроз векове као најузвишенија философија.
Монах, да би стекао и задобио у себи врлине, кида своје везе са материјалним светом и живи страним ("чудним", иноковим) животом, животом усамљеничким (монах = самац, који сам живи), бежањем у пустињу и напуштањем завичаја, сродника, имања и тд.
Посебна величина овог одрицања од светских ствари показује се у драговољном остајању у девствености и нестјажанију (не стицању иметка), два принципа који превазилазе дужности човека према Богу, и нису заповести Божије, него изузеци, а од стране монаха према Богу представљају дарове који превазилазе заповеђене дужности.
Са одрицањем од света повезано је и смиреноумље, будући да је оно први узрок, уједно и први плод самог одрицања. Не може се замислити одрицање без смиреноумља, нити монашки живот без одрицања. Средство којим монаси постижу смирење јесу телесни трудови. "Замор по природи смирава тело, а кад се тело смири, смирава се и душа", говорили су на основу личног искуства свети Оци – подвижници.
За подвижнике који су "умрли за свет", отаџбином даље постаје небо, ка којем умним молитвама и тајанственом лествицом, руковођени великим Учитељима монашког живота, узлазе "грађани неба" степен по степен. На том путу узлажења, послушност Игуману, или духовнику (Авви) у пустињи, било је увек значајна брига монаха. Његово лично, егоистичко мишљење, а поготову лична (своја) воља, јесу појаве овога света, и стога је монах дужан да их искорени потпуно.
Ради потпунијег увида у нашу тему, неопходно је нешто рећи и о самим историјским почецима монашког живота.
Вративши се мислима у далеку прошлост видимо да се монашки живот званично појављује у 4-ом веку, док његови корени сежу до самих апостолских времена. Прописан начин хришћанског живота у свештеним текстовима Новога Завета представља први аскетски типик у крилу Цркве. Од првих, дакле, хришћанских времена појављују се зачеци монашког живота. Многи верници, посвећени потпуно Богу, живели су строгим животом у хришћанским заједницама, подвизавајући се у уздржању и молитви. Ови хришћани, уздржљивци, називани су подвижницима. Сагласно хришћанском учењу, само једна ствар у човеку има вредност, душа његова, према којој цео свет не вреди ништа, као што је и сам Господ рекао: "Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју" (Мт. 16,26). Хришћанина чека сурова борба да би се ослободио безначајних ствари овога света и да би уобличио вишег, новог човека, по лику Христовом, који ће моћи са смелошћу да се појави пред Богом. Али све ово захтева много жртве од хришћана, пре свега потпуну самоконтролу, затим удаљавање и одбацивање светских ствари, и најзад очишћење своје воље.
На основу ових принципа први хришћани су уређивали свој живот, али неки од њих, покретани унутрашњом ревношћу и хитајући хришћанском савршенству, желели су да иду на још веће жртве, лишавајући драговољно себе већине блага овог живота и налажући на себе још веће уздржање, пост и молитву.
Брак је за хришћанина установа часна, "велика тајна" (Еф. 5,32), али је ипак установа овога света. Зато су многи од строгих хришћана избегавали брак (не презирући га) да би живели у чистоти. Да то нису били "ретки" појединци, сведоче хришћански писци тих раних времена, као Јустин Философ, Атинагора и др. говорећи о "многима" који тако живе (безбрачно), како људи тако и жене.
У почетку, хришћани који се уздржаваху живели су усамљено, али не у пустињама, него сваки близу свога града и свога завичаја, као што сведочи св. Атанасије Велики у Житију преподобног Антонија Великог. Удаљавање верника од људских заједница и насеља представља нови елеменат који се придодаје првобитном хришћанском животу. Тако је настао аскетски живот, из кога је касније произашао монашки живот у правом смислу те речи.
Поред овог унутрашњег и узвишеног разлога за настанак монаштва, његовом процвату и формирању у многоме је допринело гоњење хришћана у прва три века и суровост римских Императора. Половином 3-ег и почетком 4-ог века гоњења су постала веома сурова, тако да су се многи хришћани, да би избегли мучења и да се не би у мукама одрекли вере своје, повлачили у пустиње. Због појачаног и дуготрајног гоњења, удаљени хришћани остајали су у пустињи дуго времена, хранећи се даровима пустиња и планина (зељем и корењем). Гоњења су за многе хришћане постала саставни део живота, без чега се живот није могао ни замислити. Отуда, када су гоњења и коначно престала, многи су сами себе "гонили" и одлазили у горе и пустиње, прихватајући оскудицу у свему. И као што су они за време гоњења таквим животом побеђивали своје гониоце као слуге ђавола, тако и по престанку гоњења тим истим строгим животом побеђивали су нова оруђа ђавола - светски начин живота, постајући тако "мученицима савести".
У историји развоја монаштва, први познати пустињак био је свети Павле Тиваидски у Горњем Египту, али стварни вођа пустиње и отац монашког живота био је преподобни Антоније Велики (+357).
Док је идеал монашког живота остао кроз векове у суштини исти, облик организовања монашког живота од самог почетка зна за извесне промене, те је монашки живот пролазио кроз више монашких система, од којих су се искристализовала углавном четири.
1. Први вид или начин монашког живота био је анахоретски или пустињачки. Настао је у Египту у време гоњења, посебно оног за време Декија Трајана (249 -251). За време Антонија Великог 5000 анахорета испуњавало је Ни-тријску пустињу и њену околину. Они су живели усамљено (појединачно), а само недељом и великим празником долазили су у најближи храм ради заједничке молитве и Причешћа. Предајући себе свакој врсти добровољног мучења и оску-дице, непрекидној молитви и најстрожијем посту (по мало хлеба и воде), живели су заиста анђелским животом.
2. Систем Лавре настао је у 4-ом веку у Палестини. Преп. Иларион, ученик св. Антонија, донео је анахоретски начин живота у Палестину, те су настале различите насеобине монаха, које су добиле назив Лавре. Прва таква Лавра била је у Фарану у јудејској пустињи, основана 323 - 330.г. од преп. Харитона.
Лавра се разликује од Пахомијевског општежића (киновије), код којег су монашке келије биле обухваћене јединственим зидом (Claustrum = клостер). Лавра се састоји од много самосталних келија, удаљених једна од друге, али које су имале један заједнички храм, где један свештеник или духовник даје монасима свете Тајне и чини их причасницима црквеног живота. Монаси су у Лаври полупустињаци и полуанахорете, од којих је сваки "игуман у својој келији". Да би монах добио право да живи лавриотским начином живота морао је најпре да прође једно време чишћења и искушеништва у неком општежићу.
Систем Лавре није без многих недостатака и подозрења. Отуда тежња да се анахоретски живот преобрати у киновијски.
3. Систем киновије или општежића јесте један корак даље од лавриотског начина. Оснивач општежића у Египту у 4-ом веку био је преп. Пахомије Велики. Он је сабрао монахе у једну и исту зграду и дао је монашком животу уставни (канонски) облик. Поред молитве и послушања и све остало им је било заједничко: становање, одећа, исхрана и рад (рукодеље). Прва општежитељна заједница основана је од преп. Пахомија око 320. г. на источној обали реке Нила. Снага овог општежића још за време његовог оснивача достигла је до 3000 монаха којима је он управљао.
Из Египта овај начин живота брзо се проширио на Малу Азију, Палестину и друге крајеве Истока, као и на Запад. Оснивач општежића у Палестини био је преп. Теодосије Велики. Ту, у Палестини (али и кроз векове), постојао је узајамни утицај лавриотског и киновијског начина живота. Развоју и уређењу општежића много је допринео свети Василије Велики (+378) са својим аскетским списима, и посебно са монашким правилима. Отуда је општежиће остало као главни начин монашког живота кроз векове, како у Византији тако и свим осталим православним земљама, па и код нас Срба, до данас.
4. Идиоритмијски систем. Општежиће ипак није било и остало последњи облик монашког живота. Из њега, више као декаденција него као развој, врло рано су се појавиле тежње код појединих монаха за "одрешењем" од киновијског начина живота. Нарочито у 9-ом веку за време Лава Мудрог, развила се идиоритмија, која је до скора била веома присутна на Светој Гори Атонској. У идиоритмијским манастирима остало је заједничко: управа, молитва недељом и празником, и донекле рад и одећа, док је исхрана свакоме била своја (сваки је за себе бринуо и спремао). Такав је био до недавно и наш Хиландар.
Монаси, иако одвојени од света, начином свога живота они ипак остају део њега, и имају велики утицај на његов преображај. Пре свега примером и молитвом. Јер монаси су молитвеници и заступници наши пред Богом. Као што су анђели светлост монасима, тако су монаси светлост мирјанима. Значај монаха и монаштва у историји Цркве и појединих народа је непроцењив и необухватив у једном овако кратком излагању.
Из Вашег горњег питања остало је још само једно место које очекује конкретан одговор: "како се постаје монахом"? Делимично се одговор налази у већ до сада реченоме, али и конкретно: Монахом се постаје слободним избором сваког појединца, сагласно речи Христовој: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде" (Мт. 16, 24). Када по својој вољи, слободно, донесе неко ту узвишену одлуку, онда одлази у неки од постојећих манастира (где осећа да је за духовни живот клима подесна), остављајући своју вољу пред манастирском капијом, јер би му она даље само сметала у његовом монашком животу. У манастиру се предаје на руководство игуману (или игуманији у женском манастиру), и у потпуном послушању и молитви проходи свој искушенички (приправнички) стаж, који обично траје три године. После тога долази свечани чин монашења - узимања светог анђелског лика, у коме продужава свој монашки живот и подвиг усходећи ка савршенству из благодати у благодат до последњега свога издиханија. Блажен је онај ко се на тај пут одлучи.
Мир ти и радост од Господа.
Из књиге
Практична веронаука
Из књиге
Практична веронаука
