"За непуне тридесет две године је четири пута осуђиван, тако да је свеукупно иза бодљикаве жице провео десет година. У фебруару ове године је поново изашао на слободу. Настојатељ храма посвећеног икони Мајке Божије -Умиљење, У граду Новокујбисевске области, Самарске области, свештеник Владимир Загарински га је срдачно дочекао, као свог старог познаника. Одмахнуо је главом и рекао:Зар ти Вјачеславе није досадило?? - "Досадило ми је. Више не желим тамо да идем? - Одговорио је. Тада га је отац Владимир повео са својим духовним чедима на ходочашће по Светим местима и благословио га да остане у Санкарском манастиру. Тамо смо се и срели са Вјачеславом. Показало се, да је из зоне у зону, из рока у рок прелазио са свежњем Благовести у рукама. Сам је читао и другима је давао да читају. "Ваш часопис је многе затворенике привео вери, прицао је он. Разговор смо водили у манастирској гостопримници, после вечерње службе. Много тога у тој исповести бившег затвореника изгледа неуобичајено, дискутабилно. Ни ја се, признајем, не слажем с неким Вјачеславовим ставовима. И слушао сам човека, који је у правом смислу речи СТРАДАЊЕ открио Православну веру - не по књигама, већ у суровим "колонијалним" околностима.
- Моје обраћење је почело од тога што су нам у колонију довели лопова из Пензе - сећа се Вјачеслав. - Звао се Андреј Мисин. Имао је свега 28 година, али и велики ауторитет у свету ктиминалаца. Потуцао се по затворима од своје четрнаесте године и није ни изашао на слободу - и умро је у затвору. Прекршиоци закона су за нас били реткост, и ми смо му онолико колико смо могли обезбедили одређене услове: имао је чак одвојену ћелију, и у њој се ... молио! Био је дубоко верујући човек. У то време, 1993. године, код нас у колонији било много протестантских проповедника. Православни свештеници нам још тада нису долазили. Протестанти су чак код нас отворили просторију за молитву. Ми смо њихову проповед примили као истиниту, јер су говорили о Христу! Али Андреј је утицао на нас, и постепено је дошло до преоријентације затвореника, и ми смо престали да слушамо протестантске проповеднике. А Андреј нас је и речима и делом уверавао да се треба обратити у Православну веру.
- Како можес да објасниш тај феномен: Криминалац и - истовремено православац. Зар то није неспојиво једно с другим?
- Криминалац наравно не може бити праведник. Али ја сматрам да православац може ... Андреј је чак учествовао у изградњи Православног молитвеног дома код нас у колонији. Он је многе, укључујући и мене, обратио у Православље. Криминалац са великим ауторитетом, који се нипошто не заснива на закону песнице, већ на осећању праведности, и на моралној основи своје врсте. Ти ауторитети се у окружењу криминалаца ипак придржавају неких моралних норми, не дозвољавајући да свет криминалаца у потпуности огрезне у рекама крви ... Јер сви морални закони се заснивају на Библији. Али су Библијске заповести у затворској средини, наравно, веома изопачене.
-Једна од Божијих заповести гласи: Не укради ..., А овде Православац себе назива лоповом, иако "законски".
-Сам вођа криминалаца наравно не краде. Он тежи да одржи неки минимални ниво праведности, тако да га је и Андреј поштовао ... један од познатих лопова у закону је био - Васја Брилијант, највећи ауторитет у свету преступника. Њега су сви криминалци уважавали због праведности - и Руси, и кавказци ... Он је био миротворац своје врсте у тој средини. Провео је 40 година по затворима, и притом је изашао на слободу само једном - 1989. године. Данас више нема таквих људи. Нови криминалци су углавном бескруполозни и не воле никакве моралне норме, чак ни криминалне ... А традиција лопова је "крунисана" лоповима у закону и има корене од давних времена - у Русији су такве криминалце називали "Иванами?. Постоји чак специјална крунска традиција. Када сам био међу кримоналцима, ја у свету нисам срео моралније људе него што су биле те вође. И тек пошто сам прекорачио праг Цркве, схватио сам колико сам био у заблуди ...
-Али вратимо се у 1993. годину ...
-Међу нама се тада појавио још један "ауторитет" који нас је такође саветовао да не идемо код протестаната. И тада се десило нешто, због чега је и администрација колоније изменила свој однос према тим проповедницима. Млади затвореник је потпао под утицај протестаната, прихватио њихово учење, а заменик начелника колоније му се подсмевао због тога. На крају је тај младиц дошао код њега у кабинет, полио себе бензином и запалио, притом обухвативши рукама свога увредиоца. Обојица су са опекотинама одвезена у затворску болницу. Али начелник је имао среће - њега је спасао затвореник који се налазио у непосредној близини, исчупавши га из Младићевих руку ... И тако се у једној болницкој соби поред младица који је умирао нашао и "ауторитет (водја)". Осуђеник који се полио бензином је још увек био жив, иако је био без свести. Његов сусед у соби је скинуо са себе Православни Крст и ставио га на умирућег. Он је на трен дошао к свести, погледао га са захвалношћу и рекао: Одлазим. И умро је. После тог случаја је наша администрација поучена лошим искуством пуштала код осуђеника само Православне свештенике. У то време је на Самарској катедри био Епископ (сада Архиепископ) Самарски и Сизрански Сергеј. А он је посвећивао много пажње и улагао много снаге да затворенике руководе Православни свештеници. Сада у свакој зони наше епархије постоји или храм, или соба за молитву.
- Да ли данас свештеник може имати значајан утицај на осуђенике?
- Свет преступника веома префињено осећа праведност. Веома је тешко преварити затворенике.Свештеници долазе у затвор због искреног порива срца, и због тога људи долазе код њих. Морална чистота се цени чак и иза бодљикаве жице. У пракси, осуђенике не треба "притискати". Затвореници се не смеју ни на шта принуђавати ... Тада ће се људи постепено оцрковљавати.
- Тужни правци - проблеми глобализације доспели су и до руских затвора?
- У децембру 2002-е године локални "колонијални" радио је објавио да у периоду од децембра те године до јануара следеће сви осуђеници морају да приме ИНН. А они који одбију да приме број ће бити отпуштени с посла (а у колонији немају сви посао и он се тамо веома цени), или им неће бити исплаћен већ зарађен новац. То обавештење је понављано на радију у току целе недеље. Ја сам већ знао да се Православље негативно односи према "нумерацији" људи. Али нисам вршио притисак на своје суседе, већ сам им предложио да сами питају свештеника како да поступе. Свештеник није благословио да се прими "број". И поред касе, где нам исплацују плату, се појавило застрашујуће обавештење о ИНН - тобоже, ко га не прими неће добити новац. И шта се десило? Сви затвореници из мог одељења, а то је отприлике седамдесет људи, су чврсто одлучили - да не примају ИНН! Народ у затворима је посебан - он се не може придобити уценом и застрашивањем - тиме се ниста не постиже. То је могуће применити у свету: ту је већ породица, деца ... Мене су првог позвали у управу на разговор. Ја сам одлучно рекао да нецу да примим ИНН и подробно објаснио због чега. Затим су позвали другог, трецег - резултат је био исти. И онда су одустали од те идеје. Али су мене ускоро преместили у Шизо - као казну за ту моју "проповед".
- Како је затвор утицао на твоја религиозна убеђења?
- Крштен сам у детињству, али сам вери пришао у затвору. Тек када сам се свесно обратио Христу, схватио сам колики огроман свет се отвара преда мном! Али сам још нешто схватио. Живот у затвору је често много моралнији, него на слободи. У затвору није све дозвољено, и нема распуштености. Данас је дух времена продрео и иза решетака, али не у тој мери. Погледајте шта се дешава са омладином: свуда около је блуд, дрога, дивља мода ... иако у затвору влада строга дисциплина она спречава ширење многих порока. Нарочито је за омладину опасна таква "слобода". Ја чак сматрам да је боље доспети у затвор него у ноћни клуб на стриптиз-шоу ... Када сам служио последњу казну одлучио сам да почнем да постим. У затворским условима то није једноставно, али се показало могућим. Ја ни данас не могу да задобијем тај ватрени дух, који сам имао у то време у затвору. Тада сам буквално летео на крилима ... Већ сам на многе ствари гледао другим очима. Дешавало се да ме неко приупита као и раније, како да се "обрацуна" са неким од оних који су их увредили, а ја сам одговарао: Опрости му ... Неко ме је схватао, а неко се вређао. И још једну ствар сам одлучио: ако поново доспем у затвор нећу више губити време већ ћу почети да помажем својим суседима да нађу свој пут ка вери ...
- Данас живиш по строгој - али већ манастирској дисциплини. Да ли си лако поднео првих неколико недеља у манастиру?
- Наоко живот у манастиру мало подсећа на живот у колонији. Строг распоред у току дана, иста лица ... Више од половине радника у Санкарском манастиру су бивши затвореници. Али ми овде разговарамо на сасвим другом нивоу за разлику од затвора. Људи су дошли овде да започну нови живот, и да се промене. По својој суштини, затвор и манастир су сасвим супротни једно другом. Овде се људи свесно смирују, а у затвору је све засновано на охолости. И што је човек више самољубив, то је примећенији и ауторитативнији у затвору. Овде је све обрнуто! У манастиру је мало надмених људи.
Замолили смо пуковника унутрашње службе у пензији, консултанта за рад с религиозним вероисповестима Главне управе Самарске области, предавача специјалног курса "Карактеристике затворског служења" Самарске Духовне семинарије Михаила Борисович декан да прокоментарише ово необично писмо. Али наш разговор је далеко премашио оквире овог писма.
- Криминалац, чак и ако се налази у затвору, руководи друштвом преступника - прича Михаил Борисович Декатов. - Он не управља само "колонијалним" лоповима и преварантима, већ одржава и везе са онима који се налазе на слободи. Сва њихова "моралност" је изокренута наопачке. Закони који владају међу њима немају ништа заједничко са Библијским заповестима. Уместо "не укради - Код њих вази "не кради од својих. "Врлином" сматрају несарађивање са колонијалном администрацијом, саботирање њених наредби, нерад ... Шта је у томе морално, хришћанско? Криминалац, по опредељењу не може бити дугогодишњи верујуци православац. Може, али само уколико се покаје и постане свестан својих грехова. Сретао сам многе рецидивиста који су починили тешке преступе али су се обратили Богу. Али међу њима није било "вођа криминалаца" - Очито да је њих нечастиви јако притегао ... Али ако се и деси чудо па се "ауторитет" обрати Богу не само речима већ и делом - онда га "братство? лишава свих привилегија. Такве вође им нису потребне! Такав вођа би својим примером помагао администрацији да спроводи васпитни рад међу затвореницима, за шта неки криминалци немају интереса.
Данашњи криминалци више нису они исти који су били пре двадесет па чак и пре десет година. Ако су раније законски прекршиоци "ауторитету" давали одређена неформална пуномоћја, данас их је све могуће купити за новац. И не траже се никакве моралне особине ... Имаш новац - и то је данас довољно да се међу криминалцима добије нека "титула".
- Реците нам, у чему је суштина те "јерархије" међу криминалцима?
- Она има корене још из давнина, али је свој посебан процват доживела 1920-30 година, када су се појавили ГУЛАГ, у којима је седело по 50 и више хиљада затвореника, те је одржавање реда споља у тако великим затворима било немогуће. И тада је власт приступила неформалној подршци "затворских" ауторитета који су се власти одужили тиме што су подржавали неки свој "поредак" у зони. Законски прекршиоци су имали загарнтован привилегован положај, добијали су свој "масан" залогај, Одрађујући га држањем других затвореника у подређеном положају ...
И тако уколико данас у затвор дође криминалац, њега по правилу одмах затварају у "затвор у затвору", У такозвано одељење под строгом контролом. И он тамо борави минимум шест месеци, а понекад остане до краја издржавања казне. Али ако испољи жељу да се поправи, онда га изводе из изолације и он издржава казну као и сви остали затвореници.
-Како се односи већина осуђеника према својим пријатељима - православним верујуцим затвореницима?
- Ја се не бих слозио са свим Вјачеславовим ставовима. Он пише о неким "ауторитетима" не обративши пажњу на тако важну чињеницу да су дугогодишњи ауторитети у тој средини сада оцрковљени, верујући људи. Обично је у муској колонији оваква ситуација: на две хиљаде затвореника долази свега 10-15 дубоко верујућих људи. Али су они може се реци савест колоније. Они не пију и не пуше, нити псују. Ти људи су у правом смислу речи морални ауторитети - на њих се угледају и други затвореници.А свештеник Андреј Рузјанов из илинске Цркве у 15-ој женској колонији на Крјазу, поред Самаре, је успео да оформи заједницу од 150 људи! Жене-осуђенице на недељној слузби стоје чак и на степеницама ... А 60% затвореница су наркоманке, од којих је 30% ХИВ позитивно ...
-Да ли се дешава да верујући затвореник изађе на слободу и поново чини преступе?
- Не често, али се на залост дешава. Архимандрит Трифон из Тројице-Сергејеве Лавре већ 13 година руководи истражном самицом у Сергејевом Посаду. Он увек говори верујућим затвореницима: не раслабљујте се кад изађете на слободу. Ако не идеш у Цркву једну, две или три недеље може да се деси трагедија. Ти људи онда обично чине много теже преступе него што су чинили раније док се нису оцрквенили. Људи се у затвору налазе у вештачкој изолацији од друштва, а када се нађу на слободи, саблазни са свих страна је много више ... Разговарао сам с таквим људима. "Како то - кажем затворенику - ти си био црквени старешина и ниси пропуштао ни једну слузбу. А сад си поново доспео овде ...? А он одговара: Нисам послушао свештеника да на слободи треба да будем строжији према себи него у затвору. Престао сам да идем у Цркву - и ево резултата ... Нисам ни почео да пијем, када ми је неко строго рекао нешто ставивши ми ноз у руке ...? У Јевандјељу се каже: Кад нечисти дух изађе из човека, пролази кроз безводна места тражећи покоја, и не нашавши говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају онде; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога.(Лк.11, 24-26). Ето зашто је веома важно живети строгим црквеним животом по изласку из затвора.
- Каква је религиозна "палета" у колонијама Самарске области?
- 94% осуђеника су Словени - православци. Тај број говори колико је руски народ много одвојен од Цркве ... 4% осуђеника су муслимани. На 20 000 затвореника долази само 9 јудеја ... Само православни имају духовно руководство. У свакој "зони" постоји мала група оцрковљених људи. Али на исповест код свештеника долази до сто и више људи.
- Да ли је протестантским проповедницима дозвољено да долазе у затворе?
- Само у случају ако неко од затвореника замоли да се позове представник ове или оне религије. Али ми не добијамо такве молбе за позивање протестантских проповедника. Тренутно у Самарској области у свакој колонији постоји соба за молитву. А у једној колонији у Спиридоновки, постоји и Православна Црква.
Према званичним подацима Министарствима правде Руске Федерације у поправним установама кривицно-изврсних система Мињуста постоје 340 Цркава и граде се нових 80. Према потврдама из министарства на територији поправних установа постоји хиљаду верских општина, а број верника прелази 43 хиљаде.
Углавном у затворима са затвореницима раде представници традиционалних конфесија у Русији, саопштио је први заменик начелника управе за васпитни рад са осуђеницима Главне управе извршног одбора Мињуста РФ Виталиј Полозјук. Пре свега, - Руска Православна Црква и муслиманске организације, - Рекао је он. Поред тога, Полозјук је приметио да "само 5-6 процената затвореника редовно посећују Богослужења.
Говорећи о сарадњи са религиозним организацијама, представник Министарства правде је рекао да се при потписивању уговора о сарадњи захтева као обавезан услов одбијање прозелитизма, то јест обраћање у своју веру оних затвореника, који су већ изабрали другу. Представник Министарства правде је такође рекао да се изградња храмова остварује небуџетним средствима, новцем спонзора и самих затвореника. "По правилу затвореници својим рукама граде храмове на територији колонија?, - Рекао је он.
http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?AID=2015
Антон Зоголев
19.09.2003
