– Човек данашњице није свестан да је Бог увек са нама због тога што је уроњен у сивило свакодневице, где се маса солипсистичких индивидуа додирује само у интересној сфери. Реч је о отуђеном човеку. Али, треба да знамо да човек није оно што он јесте; он тек треба да буде оно што јесте. Чињеница је да је смрт Бога, коју је објавио Ниче, у људским умовима учинила своје. Процес секуларизације је учинио да живимо у једном свету где су многи без наде. Сетимо се Бекета, Јонеска, Кафке и других протагониста безнадежности и очаја. Споменимо и чињеницу коју је Адорно означио кратком сентенцом која гласи: „После холокауста песништву је одзвонило”.
Двадесети век препун различитих идеологија и „изама” није утолио глад људску него је произвео још више зла које површан човек види као одсуство Бога. Бог и јесте вечно одсутна присутност. Трагедију човечанства можемо да сажмемо у речи песника Псалтира: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио”. То су речи и самог Спаситеља на крсту. То су речи и свих нас, ако узмемо крст свој и кренемо за Христом. То је просто људска ситуација коју не можемо свести на ниво богостављености.
Старозаветни Јов је после ужасних искушења и страдања рекао: „Знам да је жив мој откупитељ и да ћу у телу свом видети Бога”. Иза страдања и искушења кроз које човек пролази кроје се укус живота и смисла људске егзистенције. Бог је дошао у овај свет не да спасе неки делић или разломак људског бића, неки леп сан човечанства, већ да спасе човека у његовој целокупности. Још је у неком античком пророчишту писало: „Зван или незван, Бог је присутан”.
Из божичног интервјуа
Политика
