Кад је прошла половина маја 1972. године, поново се тешко разболео. Он је био стрпљив, али зло је истрајавало. Сматрао је да се приближио његов крај и саставио је кратак запис намењен манастирским монасима, који је нађен у његовим белешкама. Запис је једноставан и недотеран, али открива дубоку светост нестјажатељног монаха. У њему се налази следеће:"Свети манастир преподобног Старца, 23. мај 1977.
Свети оци, оче Кирило и оче Серафиме, вашим светим молитвама:
свети моји оци, брините се о светом манастиру нашег преподобног оца Давида. Све ствари у манастиру, музеј и све остало, припадају преподобном старцу Давиду. Све што се налази у келији преподобног старца, у којој живим од 1952. године, књиге, новац и све остало, припада преподобном старцу Давиду. Никад ништа нисам желео и те сам ствари задржао само због своје болести и нужности. Никад нисам ни помишљао да нешто пожелим за самога себе, јер знам да сам само прах и пепео.
У свему будите опрезни и имајте љубави међу собом, зато што љубав покрива мноштво грехова и зато што је и наш Господ Исус Христос био разапет ради љубави.
Уколико међу собом имамо љубави, онда смо чеда Божија. Ако сам вас, као овоземаљски човек, нечим ражалостио, опростите ми и нека благодат Божија буде са вама.
Целивам вас у светој љубави.
Најништавнији међу јеромонасима, + о. Јаков."
