Преварна представа и став о женским манастирима, који си и ти сама имала, јесте световно мудровање. Они не разумеју да за овај живот постоји позвање Божије, без кога сам од себе човек не може напустити свет са његовим примамљивим и заводљивим задовољствима, премда она често прожета бивају патњама и болестима. Ступивши у манастир, имамо исту тежњу - спасење душе, али су нам потребне пробе, искушења и патње различите врсте, да бисмо кроз њих познати могли болести душевне, слабости и различите страсти које се у нама крију и кроз патње и искушења да бисмо добити могли исцељење душевно, а не онако, као што ти приказујеш у својој уобразиљи: "тихи манастир - молитва, мирно извршавање наређења", то је аутоматизовани живот. А какве битке и искушења предстоје онима који ступе на поприште тога подвига духовног, о томе ни појма немаш. Ако пажљиво прочиташ прва четири Слова, или Степеника, св. Јована Лествичника, онда ћеш схватити теоријски, а од искуства си још далеко. Није ти потребно да детаљно испитујеш читав начин монашког живота: али ћу рећи да управо оно што сматрају сплеткама, доноси корист делатницима духовним. Те сплетке се тичу њих; наравно, они се вређају, али кроз то познају своју слабост и старају се о своме исцељењу: трпљењем, самопрекором и смирењем. А ако ове прекоре имали не би, онда би они користи лишени били... А ако би се водио један аутоматски живот без икаквог искушења, онда би било могуће упасти у гордост и у прелест. Али теби тај живот <монашки> не припада; прођи онај пут, који ти је Господ одредио...СВЕТИ МАКАРИЈЕ ОПТИНСКИ
РЕЧНИК СПАСЕЊА
