На око једну миљу од свете реке Јордана налази се лавра названа по светом Герасиму. Кад смо посетили ову лавру чули смо од отаца, који су тамо живели, о светитељу да је, када се једном шетао дуж обале светогЈордана, срео неког лава који је снажно урлао од бола у шапи. Велики трн му је ушао у њу, па се рана загнојила и отекла. Чим је лав спазио старца, приближио му се, испружио рањену шапу и показао трн забоден у њу. Плакао је и на свој начин молио старца да га излечи. Када је овај видео лава у толико јадном стању, сажалио се, сео, узео у крило његову шапу, извадио трн, добро очистио рану, повезао крпом и тек тада је пустио лава да оде у пустињу. Када се лав излечио, није више напуштао старца пративши га у стопу куда год би овај ишао, баш као да му је био прави ученик, тако да се старец дивио овој великој захвалности једне животиње. Од тада га је сам хранио хлебом и натопљеним житарицама.
Манастир је у то време имао једно магаре, које је са светог Јордана доносило воду за манастирске потребе. Река је од лавре удаљена отприлике један километар. Ово магаре оци лавре препустише лаву да га чува док је оно пасло поред обале Јордана. Једног дана, у време паше, магаре се нешто више него уобичајено удаљило од лава. Баш тада се десило да су водичи каравана из Арабије пролазили онуда са својим камилама па су, видевши добро магаре, узели га и одвели у своје крајеве. Лав, видевши да магарета нема, тужан и скрушен оде натраг у манастир и изиђе пред авву Герасима. Авва је мислио да је лав појео магаре па га је упитао:
"Где је магаре?"
Лав је, као какав човек, стајао немо гледајући у земљу.
"Појео си га? Нека је благословен Бог! Да знаш, оно што је радило магаре, од сада ћеш ти да радиш."
Од тада је лав, по заповести старца, свакодневно носио терет од четири стамне у које је са Јордана оцима доносио воду. Десило се једном да је неки војник, дошавши у манастир по благослов авве Герасима, видео лава како вуче воду и да је, сажаливши се на њега, извадио три новчића и дао монасима да за њих купе једно магаре за ношење воде, а да лава ослободе дужности. Убрзо после овога деси се да је један од водича каравана, који је присвојио оно прво магаре авве Герасима, опет кренуо за свети град Јерусалим да тамо прода своје жито. Прешавши преко Јордана, он је наишао на манастирског лава. Чим га је угледао оставио је свој караван и побегао. Тада је лав, препознавши своје магаре, пун радости, почео благо да га уједа за копита и тако да га тера према манастиру, а са њим и три добро натоварене камиле. Урличући од радости што се пронашло изгубљено магаре, лав га је дотерао до авве Герасима. Тада је старец разумео да је не праведно посумњао у лава да је појео магаре па га је из милоште назвао Јордан. После овог догађаја лав је још пет година проживео у манастиру не одвајајући се од старца.
Када је авва Герасим умро и када су га оци сахранили у пустињи крај манастира, десило се да се лав, по промислу Божијем, није затекао у манастиру. Када се после овога вратио, упорно је тражио свога старца. Видевши га, авва Саватије и један од ученика авве Герасима покушаваше да га утеше:
"Јордане, старец нас је оставио сирочиће и отишао ка Господу, хајде дођи једи."
Лав никако није хтео да једе. Стално је окретао своју главу и очима пуним суза тражио свог старца. При том је снажно урликао не могавши да поднесе његово одсуство. Авва Саватије и други оци су га миловали по леђима и покушавали да објасне:
"Напустио нас је старец и отишао ка Господу."
Но никако нису могли да зауставе његово урликање и да ублаже његов бол. Напротив, лав је све више и више падао у тугу и својим сузама и вапајима дозивао вољеног старца. Онда га је Саватије повео на место где је старец сахрањен, а које је било око пола километра удаљено од храма. Авва Саватије је стао изнад гроба авве Герасима и рекао лаву:
"Ево, овде је наш старец."
Потом је учинио метаније на гробу. Лав, као да је тек сада схватио, снажно урличући, ударио је својом главом о гроб толико силно да је угинуо.
Ово се десило не зато што је лав имао разумну душу, него стога што је Бог хтео да прослави оног који Га је и за живота и по смрти љубио, а такође и да нам покаже колико су се животиње покоравале Адаму пре но што је прекршио заповест Божију и тако себе лишио рајског благостања.
