Питање валаамском монаху: Умро ми је једини син, ослонац и узданица. Диван, бриљантан човек. Завршио је факултет са црвеном дипломом, блиставо одбранио дисертацију – и потом је наступила болест која је трајала две године. Од самог детињства се бојао да некога увреди. Био је задивљујуће кротак, чак и у детињству ништа није захтевао. Када се разболео, увек је најпре мислио на мене и мужа, и како је нама тешко. Умирујући нас, непрекидно је говорио да Господ не шаље човеку искушења која не може да носи. За две године најтежег лечења, нисмо чули од њега ниједну жалбу. И ево сада га нема међу нама, а ми живимо. Идемо у цркве, заказујемо помене, али немамо мира. После синовљеве смрти много тога ми је било откривено…Одговор: Ми не можемо да не тугујемо, али не треба очајавати. Пут је пун невоља, али је на крају радост. Ако Христос није васкрсао, онда смо ми хришћани најнесрећнији људи. Али Христос јесте васкрсао! Истински живот је тамо, на крају пута. А овде? Овде су невоље, болести. Али оне нису толико вредне, да бисмо много мислили о њима. Господ их шаље да би наша душа, одвојивши се од земље, спознала своје истинско достојанство, достојанство Божије деце. Господ Вам шаље тугу, да би сте му и Ви пришли, да бисте, као и Ваш син, веровали Богу на том путу, Он зна како и куда да нас води. Када се у Вашу душу усели то поверење у Бога, тада ћете задобити мир.
