Генерално изгледа да данас зло преовладава у свету. Неки верују да је Бог узрок зла. Верујући да Он има везе са људским страстима - зло, који кажњава, осветник. Зашто Он то дозвољава? Зашто је дозволио? Зашто Он то није уклонио, јер зло толико погађа своја створења?
Мени је познато да је човек потпуно слободан да изабере зло или добро. За избор зла, Бог није одговоран. Не можемо кривити Бога што нас је створио савршено слободним. Бог је доброта, и никада никога није учинио злим.
Позвани смо да не чинимо зло, да га омрзнемо и да претрпимо од других. Искушења у животу човека не постоје, као резултати злог Бога, већ као одличан учитељ који покушава да нам помогне на корисне и корективне начине, чак и током разних недаћа. Ко верује да је једини Бог одговоран за зло, чини озбиљну грешку. Мудри Василије Велики дели зло на природно и физичко. Истинско зло, каже он, јесте неправда, завист и друге грешне страсти. Зло је и то што нас мучи: превара, болест, смрт најмилијих. Они који су одговорни за грех смо ми, а не Бог. Тешкоће, патње, као и проблеми у животу постоје да би нас довеле памети, да сазремо и нарастемо.
човек сам живи у греху годинама и постаје раслабљен, исцрпљен, нема отпор према злу, ни енергије да уради добро. Међутим, увек постоји нека маргина која је остала за обраћење. Зле навике шармантног поноса не дозвољавају да буде вођен у оно што није-зло. Зло, према Оцима Цркве, нема суштину. Верује се да је зло лишење добра. Неприродни живот ствара различите болести, за које Свеблаги-Бог није крив. Зло долази у људски живот са својом дистанцом од Бога, који је Извор сваког добра. Слободна воља је Богом дана и Бог не жели робове. Бог уопште не воли животне патње, него слободу врлине. Људи бирају и воле за себе зло у њиховом животу. Демони мрзе Бога и трајно остају у својој покварености. Они су непријатељски расположени према људима и смишљају начине да их поробе у њихова безбожна и тамна дела. Човек је призван да буде спреман за борбу против махинација демонског зла. За сваким људским падом је синергија демонске пакости, али човек је одговоран за себе, да се удаљи и да побегне.
Позвани смо да не чинимо зло, да га омрзнемо и да претрпимо од других. Искушења у животу човека не постоје, као резултати злог Бога, већ као одличан учитељ који покушава да нам помогне на корисне и корективне начине, чак и током разних недаћа. Ко верује да је једини Бог одговоран за зло, чини озбиљну грешку. Мудри Василије Велики дели зло на природно и физичко. Истинско зло, каже он, јесте неправда, завист и друге грешне страсти. Зло је и то што нас мучи: превара, болест, смрт најмилијих. Они који су одговорни за грех смо ми, а не Бог. Тешкоће, патње, као и проблеми у животу постоје да би нас довеле памети, да сазремо и нарастемо.
човек сам живи у греху годинама и постаје раслабљен, исцрпљен, нема отпор према злу, ни енергије да уради добро. Међутим, увек постоји нека маргина која је остала за обраћење. Зле навике шармантног поноса не дозвољавају да буде вођен у оно што није-зло. Зло, према Оцима Цркве, нема суштину. Верује се да је зло лишење добра. Неприродни живот ствара различите болести, за које Свеблаги-Бог није крив. Зло долази у људски живот са својом дистанцом од Бога, који је Извор сваког добра. Слободна воља је Богом дана и Бог не жели робове. Бог уопште не воли животне патње, него слободу врлине. Људи бирају и воле за себе зло у њиховом животу. Демони мрзе Бога и трајно остају у својој покварености. Они су непријатељски расположени према људима и смишљају начине да их поробе у њихова безбожна и тамна дела. Човек је призван да буде спреман за борбу против махинација демонског зла. За сваким људским падом је синергија демонске пакости, али човек је одговоран за себе, да се удаљи и да побегне.
Грех је озбиљно зло а врлина је велико добро. Хришћани се морају бојати греха, јер их лишава мира и истинске радости. Не одбаци искушења од Бога, јер она могу постати полазна тачка нашег лечења, покајања и спасења. Страшна смрт према православном богословљу није казна од Бога, него дистанцирање човеково од Бога. Верује се да од биолошке смрти већа је духовна смрт, која долази прекидом заједништва између Бога и човека.
Непромишљене мржње неких људи чини их менаџери сопствених грехова. Нажалост, током целог њиховог живота зло превлада. То не значи да су победили. Многи замршени у греху у муци су и снажно трпе док га на крају не омрзну. Понекад добро чак долази од зла. Зло даје забринутост, страх, стрепња. Доброта смирује, одушевљава, даје утеху. Мали број често живи у пуноћи истине и слободе. Зло уништава, прља, бледи, осиромашује. Доброта васкрсава, просветљује, обогаћује и јача. Блажени су који чине добро....
