O скривеним подвижницима

Пет година после одласка Турака (око 1835.) сердари су ловили дивокозе под Атонским врхом. Једном у зору, пролазећи стрминама, набасали су на једног нагог старца, који је стајао на улазу у тешко приметну пећину. Зачуђени необичним сусретом, заподенули су разговор:

- "Благослови оче".

- "Бог благословио".

- "Како живиш?"

- "Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?"

- "Врло добро, после одласка поганих Турака!"

- "Каквих Турака?"

- "Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!"

- "Каквог устанка!"

- "Зар ти не знаш, ла се десет година проливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?"

- "Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!"

Рекавши: - "Благослови оче!" сердари одоше својим путем.

Касније, када су дошли у скит Свете Ане, причали су о свом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.