На почетку рата у БиХ спасао је два имама из џамије у Власеници, после
чега су му говорили: „Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане.“ Када је
његов народ почео да га сматра издајником, а супротна страна
непријатељем, добио је премештај у сремску епархију
Аутор: Катарина Живановић
- Страшно је бити без очију, али тек када не будем могао да волим, тада ћу себе сматрати инвалидом - каже за Данас прота Милорад Голијан, који је током свештеничке каријере прошао ратну голготу, шиканирања и малтретирања, услед којих је ослепео.
Деведесетих година прошлог века прота Голијан је био угледни свештеник у Власеници, БиХ. Била је то, како каже, мешовита касаба где су људи свих вероисповести живели као браћа, док није избио рат.
- Почетком 1992. саветовао сам Власеничане да одведу своје породице на сигурно. Сукоби су били све већи, а ратне страхоте се приближавале граду. Неки су ме послушали, неки не. Једно јутро ми је зазвонио телефон. Био је то мој пријатељ имам. Драго ми је било што га чујем, јер сам мислио да је у Тузли, да се склонио на сигурно. Међутим, он се налазио у подруму власеничке џамије са још једним имамом. Опкољени, нису смели да изађу - присећа се прота.
Одмах је, каже, обукао мантију, отишао до џамије, и извео их напоље.
- Одвезао сам их до општине, где сам замолио председника да ми дозволи да их пребацим на сигурну територију. Није пристао, већ је позвао полицију. Патрола их је одвезла у најближу станицу, а ја сам сео у свог југа и кренуо за њима. Након жучне расправе са начелником, он их је пустио и имаме сам превезао у Кладањ - прича прота Голијан.
У Кладњу су га саветовали да се не враћа у Власеницу, већ да оде за Србију. Питао се зашто. У Власеници је била његова парохија, пријатељи, дом, живот... „Гадно ће бити, видећеш...“, говорили су му пријатељски. И било је.
- Након повратка у Власеницу, понашање људи се променило. Комшије су прелазиле на другу страну улице када ме виде. Пљували ме, псовали. Једна жена, коју сам знао из виђења, назвала ме издајником уз низ погрдних речи. „Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане“, говорила је. Жену и децу сам послао у Србију. Ја сам остао. Сам, понижен, пољуљане вере. Отишао сам на ратиште, али не са пушком, већ у мантији са својим оружјем - речју утехе за рањене са свих страна - каже прота.
Здравље му је већ тада било нарушено, а због неиздрживе ситуације, где га је свој народ сматрао издајником, а супротна страна непријатељем, добио је отпуст од владике Качавенде и премештај у сремску епархију. Заједно са мештанима, поправио је напуштену стару црквицу коју су му доделили, и почео да држи службу. Духовне беседе никада није писао, нити их читајући преносио верницима, већ је говорио из срца. Поуке су надахњивале напаћен народ, и многи су их снимали. Међутим, муке проте Голијана не престају.
- На састанцима свештенства са владиком нисам ћутао о стварима са којима се нисам слагао. Увек се искључиво говорило о материјалном - колико се новца скупило, шта треба да се гради... Био сам против тога. Против одређивања ценовника за свадбе, сахране и друге црквене обреде. Ја их никада нисам наплаћивао, већ је давао ко је колико имао. Ко није - није. Свештеници треба пре свега да буду духовници и да деле судбину људи, а не да се бахате - сматра прота. Због неслагања са владиком и другим свештеницима у епархији, скидају му чин архијереја. Добија премештај у Саборну цркву, где су му надређени били млађи свештеници који су ствари „увек знали боље од њега“. Потом му додељују цркву у Хртковцима, где га народ прихвата, али свештенство поново шиканира.
- Отворено сам износио мишљење о стању у цркви, и зато сам, ваљда, био мета критика. Увек сам се питао - Шта ће владикама скупи аутомобили, чему изградња велелепних владичанских дворова, кад народ нема шта да једе? Зашто постоји ценовник црквених услуга и када ће теолошке студије да се осавремене? Зна се шта су верске догме и оне су непромењиве. Међутим, црква је заједница живих људи, са проблемима 21. века, а не средњег. Свештеници треба да разумеју човека, да покушају да му помогну, да га утврде у вери, а не осуђују, што често чине - указује прота.
Услед сталних стресова, прота Голијан се једног дана, пре три године, онесвестио. У болници су му констатовали висок притисак и шећер. Убрзо је и ослепео. Тада се, као и више пута у животу, преиспитивао где греши и зашто му се све то догађа.
- Одговоре сам налазио у Јунгу, Достојевском, светоотачкој литератури, али пре свега у Литургији. Она је основа православља. Мало је добрих духовника данас, али ме радује да их има међу младим свештеницима и монасима. Образованим, пуним разумевања и љубави према људима. Знате, основа човека није зло, већ љубав. Људи су се уморили од зла и траже добро. Какво год било стање у цркви, вера ће опстати - оптимистичан је Голијан.
Након што је пензионисан, проту све чешће зову на духовне трибине широм Србије. Познат као врстан говорник, али пре свега познавалац теологије, психологије и филозофије, говори о темама из ових области, али и из свакодневног живота. Његова предавања су увек посећена, а у публици су махом млади. О политици не говори, јер га не занима, нити сматра да би свештеници, и црква уопште, требало да се баве политиком.
- Да ли је реч о теолошким темама, проблемима у браку, породици, сиромаштву... сва питања која ми постављају у суштини се своде на два - „Откуд зло?“ и „Где је излаз?“. Духовник мора да да одговоре на ова питања. Теолошки факултети треба да се осавремене, а зашто и свештеници не би организовали семинаре, попут лекара, правника, професора..? Црква мора да се приближи народу, да разуме проблеме човека и да одговоре - наглашава Голијан.
Милорад Голијан је досад написао 15 књига, међу којима је и уџбеник из веронауке. Званична црква га није уврстила у школску литературу „због слободнијих схватања“, а издавачи не показују велико интересовање за његова дела, јер су „исувише религиозна и филозофска“. Ипак, прота Голијан је омиљен теолог међу младима, не само верницима, већ и онима који се изјашњавају као агностици и атеисти. Његов разговор са атеистом један је од гледанијих на Јутјубу. Они који нису у прилици да са протом разговарају лично, у дискусије могу да се укључе путем интернета.
Одговор на питање које је поставио себи након спасавања имама у ратом захваћеној Босни, а које су му наметнули сународници - „Да ли сам погрешио, да ли сам заиста издајник?“, добио је пре неколико година сасвим случајно.
- Пријатељ мог сина Страхиње, такође свештеника, ступио је преко Фејсбука у контакт са једном младом женом из Тузле. Муслиманком. Том приликом му је рекла - „Свако јутро када се пробудим, прво на кога помислим и за кога се помолим је прота Голијан.“ То је за мене највећа награда у животу. Велика је то ствар - каже прота, дрхтавим гласом.
Аутор: Катарина Живановић
- Страшно је бити без очију, али тек када не будем могао да волим, тада ћу себе сматрати инвалидом - каже за Данас прота Милорад Голијан, који је током свештеничке каријере прошао ратну голготу, шиканирања и малтретирања, услед којих је ослепео.
Деведесетих година прошлог века прота Голијан је био угледни свештеник у Власеници, БиХ. Била је то, како каже, мешовита касаба где су људи свих вероисповести живели као браћа, док није избио рат.
- Почетком 1992. саветовао сам Власеничане да одведу своје породице на сигурно. Сукоби су били све већи, а ратне страхоте се приближавале граду. Неки су ме послушали, неки не. Једно јутро ми је зазвонио телефон. Био је то мој пријатељ имам. Драго ми је било што га чујем, јер сам мислио да је у Тузли, да се склонио на сигурно. Међутим, он се налазио у подруму власеничке џамије са још једним имамом. Опкољени, нису смели да изађу - присећа се прота.
Одмах је, каже, обукао мантију, отишао до џамије, и извео их напоље.
- Одвезао сам их до општине, где сам замолио председника да ми дозволи да их пребацим на сигурну територију. Није пристао, већ је позвао полицију. Патрола их је одвезла у најближу станицу, а ја сам сео у свог југа и кренуо за њима. Након жучне расправе са начелником, он их је пустио и имаме сам превезао у Кладањ - прича прота Голијан.
У Кладњу су га саветовали да се не враћа у Власеницу, већ да оде за Србију. Питао се зашто. У Власеници је била његова парохија, пријатељи, дом, живот... „Гадно ће бити, видећеш...“, говорили су му пријатељски. И било је.
- Након повратка у Власеницу, понашање људи се променило. Комшије су прелазиле на другу страну улице када ме виде. Пљували ме, псовали. Једна жена, коју сам знао из виђења, назвала ме издајником уз низ погрдних речи. „Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане“, говорила је. Жену и децу сам послао у Србију. Ја сам остао. Сам, понижен, пољуљане вере. Отишао сам на ратиште, али не са пушком, већ у мантији са својим оружјем - речју утехе за рањене са свих страна - каже прота.
Здравље му је већ тада било нарушено, а због неиздрживе ситуације, где га је свој народ сматрао издајником, а супротна страна непријатељем, добио је отпуст од владике Качавенде и премештај у сремску епархију. Заједно са мештанима, поправио је напуштену стару црквицу коју су му доделили, и почео да држи службу. Духовне беседе никада није писао, нити их читајући преносио верницима, већ је говорио из срца. Поуке су надахњивале напаћен народ, и многи су их снимали. Међутим, муке проте Голијана не престају.
- На састанцима свештенства са владиком нисам ћутао о стварима са којима се нисам слагао. Увек се искључиво говорило о материјалном - колико се новца скупило, шта треба да се гради... Био сам против тога. Против одређивања ценовника за свадбе, сахране и друге црквене обреде. Ја их никада нисам наплаћивао, већ је давао ко је колико имао. Ко није - није. Свештеници треба пре свега да буду духовници и да деле судбину људи, а не да се бахате - сматра прота. Због неслагања са владиком и другим свештеницима у епархији, скидају му чин архијереја. Добија премештај у Саборну цркву, где су му надређени били млађи свештеници који су ствари „увек знали боље од њега“. Потом му додељују цркву у Хртковцима, где га народ прихвата, али свештенство поново шиканира.
- Отворено сам износио мишљење о стању у цркви, и зато сам, ваљда, био мета критика. Увек сам се питао - Шта ће владикама скупи аутомобили, чему изградња велелепних владичанских дворова, кад народ нема шта да једе? Зашто постоји ценовник црквених услуга и када ће теолошке студије да се осавремене? Зна се шта су верске догме и оне су непромењиве. Међутим, црква је заједница живих људи, са проблемима 21. века, а не средњег. Свештеници треба да разумеју човека, да покушају да му помогну, да га утврде у вери, а не осуђују, што често чине - указује прота.
Услед сталних стресова, прота Голијан се једног дана, пре три године, онесвестио. У болници су му констатовали висок притисак и шећер. Убрзо је и ослепео. Тада се, као и више пута у животу, преиспитивао где греши и зашто му се све то догађа.
- Одговоре сам налазио у Јунгу, Достојевском, светоотачкој литератури, али пре свега у Литургији. Она је основа православља. Мало је добрих духовника данас, али ме радује да их има међу младим свештеницима и монасима. Образованим, пуним разумевања и љубави према људима. Знате, основа човека није зло, већ љубав. Људи су се уморили од зла и траже добро. Какво год било стање у цркви, вера ће опстати - оптимистичан је Голијан.
Након што је пензионисан, проту све чешће зову на духовне трибине широм Србије. Познат као врстан говорник, али пре свега познавалац теологије, психологије и филозофије, говори о темама из ових области, али и из свакодневног живота. Његова предавања су увек посећена, а у публици су махом млади. О политици не говори, јер га не занима, нити сматра да би свештеници, и црква уопште, требало да се баве политиком.
- Да ли је реч о теолошким темама, проблемима у браку, породици, сиромаштву... сва питања која ми постављају у суштини се своде на два - „Откуд зло?“ и „Где је излаз?“. Духовник мора да да одговоре на ова питања. Теолошки факултети треба да се осавремене, а зашто и свештеници не би организовали семинаре, попут лекара, правника, професора..? Црква мора да се приближи народу, да разуме проблеме човека и да одговоре - наглашава Голијан.
Милорад Голијан је досад написао 15 књига, међу којима је и уџбеник из веронауке. Званична црква га није уврстила у школску литературу „због слободнијих схватања“, а издавачи не показују велико интересовање за његова дела, јер су „исувише религиозна и филозофска“. Ипак, прота Голијан је омиљен теолог међу младима, не само верницима, већ и онима који се изјашњавају као агностици и атеисти. Његов разговор са атеистом један је од гледанијих на Јутјубу. Они који нису у прилици да са протом разговарају лично, у дискусије могу да се укључе путем интернета.
Одговор на питање које је поставио себи након спасавања имама у ратом захваћеној Босни, а које су му наметнули сународници - „Да ли сам погрешио, да ли сам заиста издајник?“, добио је пре неколико година сасвим случајно.
- Пријатељ мог сина Страхиње, такође свештеника, ступио је преко Фејсбука у контакт са једном младом женом из Тузле. Муслиманком. Том приликом му је рекла - „Свако јутро када се пробудим, прво на кога помислим и за кога се помолим је прота Голијан.“ То је за мене највећа награда у животу. Велика је то ствар - каже прота, дрхтавим гласом.
