Лако је волети човечанство, али треба волети оног ко је стално ту!

Затварање у себе је супротно љубави. Љубав је одрицање од себе, од свог Ја. То је најтеже од свега. Човек је по природи егоистично биће, то је наша пала природа, то је најтеже надрасти. Човек је у сталној борби. Свети Оци кажу: "Ако не постанеш бољи, постаћеш гори". Благодат и труд су два
стуба за човека.

Љубав нас изводи из оквира простора и времена.

По мери љубави према ближњем се потврђује наша љубав. Лако је волети човечанство, али треба волети оног ко је стално ту, ко има и лоше особине, ко је несавршен. Волећи човека, ми
волимо и његове особине, не обрнуто. Не можемо рећи да некога волимо због његових особина, зато што је нешто урадио. Можемо само да га волимо као људско и Божије биће, а онда да због тога волимо и његове особине. Преко тог несавршеног бића ми можемо онда волети цело човечанство. Неволети апстрактну слику човечанства, већ конкретног човека, уз сва искушења, а то онда можемо само пренети и на шири план.

Љубав Христова нам помаже да оно што нисмо добили у детињству – надокнадимо у саодносу са Богом.

"Љуби ближњег свог као себе самог". Људи не воле себе. Изгубили су Бога. Ако верујем у Бога, онда Га и волим. Не може се веровати у Бога без да Га човек воли. Да би волео, прво мораш волети себе, па другог.

Смисао је данас у трпљењу и љубави

Др Владета Јеротић